musicloverparadise.com

Becejski mozaik

Aktuelno

Čitalačka tribina: Oni su naša odgovornost

http://www.ktelarkadias.gr/?dawylja=lesbian-dating-apps-2015&37b=90 „Ako ti nepoznati čika ponudi bombonu, nemoj ni slučajno da uzmeš, jer on hoće samo da te prevari“ je samo jedna od rečenica koje smo svi slušali i kojih smo se pridržavali tokom detinjstva.

http://wheeltrim.nl/?silkomato=binaire-opties-miljonair&adc=f0 Na ovaj način roditelji i staratelji su decenijama vaspitavali svoju decu i savetovali da se klone stranaca i nepoznatih ljudi. Ipak, po mišljenju stručnjaka, ovaj vid vaspitanja samo je dodatno doprineo već postojećem ljudskom strahu od nepoznatog i sve više prisutnoj ksenofobičnosti društva.
Postavlja se pitanje da li smo - gledajući samo u jednom pravcu, gledajući samo na onu stranu na kojoj stoji neki mračni i strašni Stranac Neznanac - potpuno zaboravili da pogledamo i da primetimo ono što nam se dešava „ispred nosa“, u našoj „uljuljkanoj“ i poznatoj nam okolini?
Podaci Pedagoškog društva Srbije ukazuju, između ostalog, i na činjenicu da u 98,25% slučajeva zlostavljanja dece POČINILAC SEKSUALNOG ZLOSTAVLJANJA JE POZNAT DETETU, a u samo 1,75% slučajeva se radi o nepoznatoj osobi.
Dakle, najčešće je počinilac zlostavljanja osoba bliska detetu, član uže ili šire porodice, komšija, prijatelj roditelja i sl.
Sledeći problem na koji ukazuju stručnjaci je tanka linija koja razdvaja društveno prihvaćene šablone ponašanja u okviru porodice, s jedne strane, i zanemarivanja i zlostavljanja sa druge strane (npr. da li je boravak u kafani, u kasnim večernjim satima, sa detetom od 6-7 godina prihvatljiv način ponašanja, u smislu da bi većina odreagovala  u stilu: „Neću da se mešam, to je porodična stvar, nek’ vaspitavaju kako znaju i umeju“ ili se u takvim situacijama očekuje drugačija reakcija, bilo vlasnika lokala, osoblja ili bilo koga drugog ko se, u datom, momentu zadesio tu?).
Kako se navodi u istraživanjima iz ove oblasti, u poslednjih 30 godina, zabeležen je napredak u „borbi protiv zlostavljanja dece“ (1963. je u Americi prijavljeno samo 150.000 slučajeva zlostavljanja, a 1995. je prijavljeno preko 3 miliona slučajeva - što je rezultiralo spasavanje hiljade i hiljade dece od ozbiljnih povreda i smrtnog ishoda). Ipak, veliki broj dece je i dalje bio i jeste žrtva zlostavljanja. Tokom 80-ih godina, lekari/ke opšte prakse, vaspitači/ce, nastavni kadar i pedagozi su, u velikom broju, propustili da prijave očigledne pokazatelje fizičkog ili drugog oblika zlostavljanja deteta.
No, kako je iskustvo pokazalo, ni samo prijavljivanje zlostavljanja ne rešava uvek problem bezbednosti dece i, nažalost, bilo šta da se uradi, čini se da se neki tragični događaji ne mogu sprečiti - jer se sve dešava iza zatvorenih vrata, na skrivenim i, u tom smislu, nepristupačnim mestima, bez ikakvog upozorenja.
Ali, uloga treće osobe u ovim slučajevima (od učitelja/ce do slučajnog prolaznika) je i te kako od pomoći, jer mi danas-sutra, u ulozi ove treće osobe, sami možemo proceniti opasnost situacije u kojoj se nalazi dete i možemo se zapitati o tome šta tu ne valja i kako mi možemo pomoći.
Svakako, nužna je temeljna reforma postojećeg šablona razmišljanja i postupanja u vezi sa prijavljivanjem sumnjivih situacija ili zlostavljanja, kao i u onome što je poznato i kao child-protective-decision-making – o čemu se treba detaljno informisati.

hop over to this web-site Marijana Đaković, odbornica Skupštine opštine Bečej

Rate this item
(0 votes)
back to top