musicloverparadise.com

Becejski mozaik

Aktuelno

Negativ: Klovn ubica i dečja psiha

http://pianoforte.com.au/?porawa=am-facut-bani-pe-forex&428=6d Horor filmove kao što je „To“ u bioskopima gledaju i deca koja imaju 14-15-16 godina. Tako je bilo i u Gradskom pozorištu u Bečeju 24. septembra, kada su i klinci od 14-15 godina, bez pratnje roditelja gledali horor o klovnu ubici.
Zabrinjavajuće je i to da distributer nije naznačio da film nije pogodan za maloletne gledaoce.

i thought about this Još je zabrinjavajuće da deca mogu da razviju razne strahove i fobije zahvaljujući horor filmovima/ knjigama.
Za one koji nisu čitali knjigu Stivena Kinga „To“ (It) priča prati grupu klinaca pedesetih godina, koja se bori sa misterioznim bićem nazvanim „To“, koje ubija decu u njihovom gradiću maskirano u klovna.  Kada počnu da nestaju deca iz gradića Deri, grupa dece će morati da se suoči sa svojim najvećim strahovima. Oni će morati da se sretnu sa zlim klovnom Penivajzom…
„To“ je u septembru stiglo u bioskope u Srbiji, a reč je o novijoj ekranizaciji romana Kinga iz 1986. godine, naime, knjiga je prvi put ekranizovana u formi mini serije 1990. godine.
Istraživanja pokazuju da horor filmovi nisu sasvim bezopasni, pre svega za decu i na to bi roditelji trebalo da obrate pažnju. Samo nakon gledanja trejlera za film, čak i odrasla osoba ima osećaj jeze i mučnine.
O tome kako horor filmovi deluju na decu – ali i na odrasle – postoje brojna istraživanja.
Iracionalni strah od klovnova (ubica) istraživanjima još nije sasvim objašnjen, ali ponekad dostiže i prave simptome fobije i naziva se koulrofobija i to može da postane aktuelno i nakon gledanja filma „To“.
Prikazivanje tog filma je nedavno započeto u Srbiji i Bečeju, ali trejler za film o klovnu koji ubija decu je mnogo ranije „stigao“ do nas. Klinički psiholog i psihoterapeut u Dečjem dispanzeru Doma zdravlja Anica Dudvarski kaže da je za sada imala jedan slučaj deteta, koje je očigledno, posredstvom drugih osoba videlo trejler za film „To“ Stivena Kinga i da zbog toga ima problema, koje je moguće rešiti razgovorom sa detetom i objasniti da je reč o fikciji, da ne postoje klovnovi ubice i čudovišta itd.
Po rečima doktorice Dudvarski, za maloletnike nisu preporučljivi horor filmovi, ali ako se desi da deca gledaju takva ostvarenja, trebalo bi to da čine u prisustvu odraslih uz objašnjenja kako se kod njih ne bi formirao strah.
Dudvarski objašnjava da se logičko razmišljanje kod dece formira od 12. do 16. godine i do tada ne bi trebalo da gledaju sadržaje koje nemaju jasnu poruku.
Problem je i to da deca često ne pričaju o svojim strahovima, jer se sramote, a progovore tek kada se neki strah ispolji i na fizički način: poremećaji sna i koncentracije, oslabljeni apetit itd.
O tome zašto volimo da se plašimo, za „Život“ je govorila specijalista medicinske psihologije Tijana Cvetić, koja je rekla: „Najstarije i najjače ljudsko osjećanje je strah, a najsnažnija i najjača vrsta straha jeste strah od nepoznatog. Osećanje strahopoštovanja prema misteriji nepoznatog predstavlja i sa stanovišta evolucione psihologije uslov opstanka ljudskog roda“. Ona je dodala da su „horor filmovi uznemiravajući, filmovi stvoreni da nas zaplaše i uspaniče, izazovu užas i nemir, da probude naše najgore skrivene strahove često sa zastrašujućim i šokantnim završetkom, dok nas očaravaju i zabavljaju u isto vrijeme“. Prema njenim rečima oni se bave našom prvobitnom prirodom i njenim strahovima: našim košmarima, našom ranjivošću, našim strahom od nepoznatog, strahom od smrti i gubitka identiteta. Navodi da su nove tehnike vizuelizacije funkcionalnosti mozga pokazale da se pri gledanju ovakvih filmova aktivira dorzomedijalni prefrontalni korteks, koji upućuje na ulogu ovog dela mozga na subjektivni osećaj straha.
Ona je za „Život“ odgovorila i na pitanje o tome kakva je razlika između straha kada smo stvarno ugroženi i kada gledamo horor filmove, rekavši da su istraživanja pokazala da razlike nema. Fiziološke reakcije gledalaca horor filmova, kako kaže dr Cvetić, su jednake sa reakcijama kada je neko zaista proganjan.
Dodala je i da je „jedno popularno objašnjenje za privalačnost horor filmova izražena preko autora horor romana Stivena Kinga, koji kaže da oni deluju kao neka vrsta sigurnosnog ventila za naše okrutne ili agresivne impulse“.
O posledicama horor filmova na dečiju psihu, dr Cvetić kaže da horori mogu biti zabavni, ali to ne znači da efekti gledanja ovakvih filmova su samo benigni. „Istraživači, a naročito Cantor sa saradnicima ističe važnost zabrane ovakvih filmova djeci. U jednoj anketi studenata utvrđeno je da skoro 60% ispitanika koje je gledalo horor filmove pre 14. godine su imali problem sa snom ili neku drugu vrstu straha“. Navodi da su ispitivanja pokazala da deca u tom uzrastu razvijaju strahove od vode ili klovnova.

have a peek at this web-site http://corkcity1916.ie/?kalcerko=citibank-forex-forecast-2017&b0b=f6 Smeće u pozorištu

www cedarfinan Nakon prikazivanja američkog horor filma „To“ 24. septembra u Gradskom pozorištu, direktor te ustanove Zdravko Petrović revoltiran je ponašanjem publike. Naime, nakon završetka filma, u sali pozorišta, na podu između redova stolica, ostala je gomila smeća – ambalaže od grickalica, ljuske suncokreta itd. Prema rečima Petrovića, nije ovo prvi put da publika za sobom ostavlja smeće u sali, ali se davno nije desilo da ogromna količina smeća ostane u pozorištu, u čiju bi salu, inače, trebalo da bude zabranjeno unošenje hrane i pića.
Direktor pozorišta je najavio da će osoblje te ustanove kulture, koja funkcioniše i kao bioskop, pokušati da utiče na publiku da ne ostavlja smeće za sobom.

macd opzioni digitali O uticaju nasilnih i/ ili horor filmova na decu postoje razna istraživanja. Recimo, Mehmed Hatipović u tekstu „Odnos filma i gledatelja“ piše da kada je finski znanstvenik Bjorkvist 1985. godine u Finskoj ispitivao ponašanje dece uzrasta od pet i šest godina nakon gledanja filma s nasilnim ili nenasilnim sadržajem, nezavisni ocenjivači, koji nisu znali koji tip filma su deca gledala, posmatrali su njihovu zajedničku igru nakon gledanja filma. „U usporedbi s djecom koja su gledala film bez nasilja, djeca koja su gledala film s prikazima nasilja bila su ocjenjena većom razinom fizičke agresije u zajedničkoj igri. Do sličnih rezultata došao je i znanstvenik Josefson (1987) koji je na uzorku od 396 dječaka, uzrasta od sedam do devet godina, pratio njihovo ponašanje u igranju hokeja odmah nakon gledanja nasilna ili nenasilna filma. Promatrači koji nisu znali koji film su djeca gledala bilježili su broj fizičkih napada na druge igrače tijekom igre. Dodatni element u studiji bio je da u igri s jednom grupom djece, suci sa sobom nose uređaj koji ispušta specifičan zvuk koji se pojavljivao tijekom filma, što je djecu trebalo podsjećati na film koji su ranije gledala. Studijom je utvrđeno kako su u grupi djece koja su gledala film sa scenama nasilja zabilježeni statistički značajno veći rezultati agresije, nego što je to slučaj u grupi djece koja su gledala film bez nasilnih scena, ali i da je kombinacija gledanja nasilnog filma i s filmom povezanog zvuka stimulirala mnogo više agresivnog ponašanja nego bilo koja druga kombinacija filma i posebnog zvuka“.

http://blog.stylein.se/?vinuk=betala-skatt-bin%C3%A4ra-optioner&78b=e0 K.D.F.


Rate this item
(0 votes)
back to top