trg_fontane
Pre nekoliko meseci premijerno je prikazan film Lazara Ristovskog „Beli lavovi“, a promotivni spot za film se vrteo na TV ekranima sa jednom scenom u kojoj su mnogi Bečejci, verovatno, prepoznali sugrađanku, Miomiru Mašić Ostojić.
O tome kako se našla u toj priči Mia kaže:
– Sasvim slučajno. Naime, moj drug iz Beograda koji se poluprofesionalno bavi fotografijom, pre dve godine napravio je sa mnom serijal fotografija, te fotografije je videla njegova prijateljica, takođe fotograf, koja radi za jednu beogradsku agenciju koja obezbeđuje statiste za razne predstave, šou programe, i tako je to krenulo. Prvo me je ona pozvala da dođem na kasting, bilo je nedeljno popodne i bilo mi je dosadno, pa sam rešila da odem do Beograda i vidimo kako to izgleda. Nakon toga, par meseci se ništa nije dešavalo, onda su me prvi put iz te agencije pozvali u martu prošle godine i pitali da li bih želela da budem dublerka jednoj estradnoj zvezdi za snimanje reklame o proizvodu za mršavljenje. Rekli su mi da je u pitanju Zillion produkcija Lazara Ristovskog i ja sam to prihvatila. Sledeći poziv je bio krajem prošle godine, ponovo su me zvali iz Zillion produkcije i pitali da li bih prihvatila ulogu u filmu koji snima Lazar Ristovski. Prvo što sam pitala je šta treba da radim? Rekli su mi „ne treba da padaš“, pošto sam u reklami trebala da padam pa sam se povredila zbog loše pripremljene podloge. Na ponovno pitanje šta treba da radim, odgovorili su mi da će mi reći kad dođem na snimanje, tako da praktično nisam znala šta treba da radim do momenta snimanja. Kad je došao taj trenutak, sedim u kabini za šminkanje, ulazi Gordan Kičić, predstavlja se i pozdravlja sa mnom, zatim dolazi i Lazar Ristovski, pozdravlja se i pita da li mi je neko rekao tekst? Rekoh da mi niko ništa nije rekao, kaže on meni dve rečenice koje sam trebala da izgovorim i pri tome, svi nešto šu,šu, šu,…šapuću „ona treba da jede praseću glavu“. Bila sam malo zbunjena, ali pomislih, u redu je, to oni nešto drugo pričaju, međutim, kad je došlo do snimanja, ispostavilo se da sam stvarno trebala da jedem praseću glavu! E, tu sam bila zatečena. Sedim i mislim šta da radim? Reći ne, pa doviđenja?! Kad su se ti kadrovi radili, u celoj ulici bukvalno ptica nije smela da se čuje tokom snimanja, i pošto je bio stopiran čitav saobraćaj, kolone vozila su stajale i čekale, nisam imala mnogo vremena za razmišljanje, i šta ću? Prihvatim i pomislim, pa dobro, poješću praseću glavu, to je uloga pa gotovo. Snimili smo tih par kadrova, imam dve scene, ništa veliko, glumim debelu mladu koja jede praseću glavu – i to je to.
Da li si bila na premijeri filma i kakvi su tvoji utisci?
– Premijera je bila 27. aprila u Sava centru i 28. u Novom Sadu, bila sam i na jednoj i na drugoj, pošto sam imala obezbeđene karte i išla sam sa prijateljima. Jedini problem je što mi nije rečeno da sam u Sava centru trebala da izađem zajedno sa svim glumcima da se poklonim. Nisam ni smatrala da treba da izađem na binu, niti sam to shvatila kao neku značajnu ulogu i da će mi ime stajati na odjavnoj špici. Najsmešnije mi je bilo kad je Ognjen Amidžić rekao: „šarmantna mlada koja jede praseću glavu sedi u publici“, i rukom pokazuje ka meni! A „mlade“ nema, gotovo sam utonula u sedište i kidala se od smeha. Posle premijere smo imali koktel, pričala sam sa Petrom, sinom Lazara Ristovskog i dogovorili smo se, zapravo pozvao me da dođem u Novi Sad na premijeru i tamo smo onda odradili i taj deo onako kako je trebalo.
Ti si prvi put videla film na premijeri u Sava centru, kakav je utisak ostavio na tebe?
– Znala sam otprilike kad treba da izađe film, ali nisam znala da je kampanja počela, to sam saznala tako što mi je drug na „Fejsu“ poslao poruku: „Jedeš prasetinu, a ne zoveš!?“. Tek kad sam videla najavu filma shvatila sam o čemu priča, a onda je počeo da zvoni telefon, da stižu poruke… Film je krenuo da se promoviše, a ja sam ga prvi put videla na premijeri. Kad je Lazar Ristovski u pitanju, svi očekuju neku komediju, međutim, sama priča je tragikomedija, mislim da je preslikana tipična slika Srbije u sadašnjem vremenu, borba za egzistenciju, i svako može sebe bar u jednoj situaciji da prepozna.
Da li je bilo interesantnih situacija tokom snimanja, bez obzira na to što je reč o kratkom snimanju?
– Da, to je bilo jednodnevno snimanje, par sati. Atmosfera je bila odlična zato što je Lazar takav, jer bukvalno ti stavi u usta šta želi i šta hoće, totalno se posveti glumcu, predan je, nema nikakvu barijeru ili nešto zato što imaš možda manju ulogu u odnosu na one poznatije glumce. Bilo je interesantnih momenata, recimo, ja sam prvo uzela to da jedem onako normalno, a on kaže: „Ne tako, nego ovako, i skoči da mi pokaže, vidiš, treba da je raščerečiš ovako!“. Na svu sreću, pa ti kadrovi nisu na filmu i ne vidi se totalno sve. Onda sam probala tako jedanput, drugi put je bilo bolje, ali hajde još jednom i tako do momenta dok on nije viknuo tooo! To hoću! Kasnije sam saznala od njegovog sina da postoji i film o tome kako je nastao i sniman film „Beli lavovi“ u kom postoji i kadar kako Lazar uz svu gestikulaciju meni objašnjava kako treba da jedem tu svinjsku glavu.
Da li si do sad već radila nešto slično, ili ti je ovo prva uloga?
– U filmu jeste, ali bila je jedna serija gde je bilo nas više statista iz Bečeja, mislim da se zvala „Džangrizavi muž“ i snimala se u Bečeju. Što se tiče ovako nečeg, nije mi to prva uloga, radila sam i sa Milenkom Zablaćanskim, „Magiko“, to je predstava koju smo radili za fabriku nameštaja „8. oktobar“ kao deo promotivne kampanje u kojoj su učestvovali i Bane Jelić, Aneta Stojšić, Dejan Petković, to su neki Bečejci koje svi znaju. A pre toga sam glumila u čuvenim „Tupamarosima“, to je takođe predstava koju smo igrali jednom i nikad više, ali svi je pamte, tu su bili Zoran Subotički, Vuja, Mira Kuzmanović…Inače od malih nogu sam na sceni, ne samo ja, nego mnogi, zahvaljujući nastavnici Sonji Balog koja je sa nama radila dečje predstave u školi „Zdravko Gložanski“, odatle je poteklo to amatersko bavljenje glumom. Pored toga, i ja sam radila par predstava sa decom sa veronauke pri hramu „Svetog velikomučenika Georgija“, obično za Božić. Sećam se da sam jedne godine radila sa više od 40 dece u predstavi, donosili smo kostime iz Srpskog narodnog pozorišta, iz pozorišta iz Turije, amaterski smo to odradili, ali je lepo izgledala.
Da li si nekada razmišljala o tome da se baviš glumom?
– Ne vidim sebe u tom svetu.
Ti se, inače, baviš raznoraznim stvarima, organizatorka si „Cvetne pijace“, „Etno bazara“ i sličnih dešavanja.
– Nadovezaću se na nešto što je rekao glumac Andrija Milošević na gostovanju u jednoj radio emisiji: „Svuda u svetu kad znaš da radiš više stvari, to te ljudi više cene“, jedino je mentalitet ljudi u Srbiji takav da kad vide da radiš dve-tri stvari, kažu e, sad radi i ovo, i u to se trpa! Smatram da svi imamo nešto u sebi samo je pitanje vremena kada će i šta ko da otkrije. Nisam planirala da se bavim glumom, niti sam sanjala da ću doći do tog filma. Ne smatram ovo nekom velikom ulogom, mada glumci koji su bili u filmu, nakon premijere u Novom Sadu su mi rekli da je to mala uloga koja otvara velika vrata, a Petar (sin Lazara Ristovskog) se u šali na to nadovezao: „Kusturica će plakati za tobom“, u šta sumnjam. Ono što trenutno radim jeste da stalno nešto organizujem, uvek sam u kontaktu sa ljudima i to je nešto što ide uz mene i po čemu me ljudi prepoznaju.
LJ.M.
