trg_fontaneKinematografija našeg istočnog suseda poslednjih desetak godina doživela je neverovatan kreativni bum.
Neverovatan, jer iza sebe nema značajniju tradiciju, niti adekvatnu podršku države, a ipak nije u pitanju „one hit wonder“ – odlični filmovi samo pristižu. Međunarodna afirmacija rumunskog novog talasa započinje 2005. godine u Kanu nagradom Un Certain Regard (Izvestan pogled) za film „Smrt gospodina Lazareskua“. Dve godine kasnije film „4 meseca, 3 nedelje i dva dana“ osvaja Zlatnu palmu u Kanu, dok 2013. film „Pozicija deteta“ dobija Zlatnog medveda u Berlinu.
„4 meseca, 3 nedelje i dva dana“ (4 luni, 3 saptamâni si 2 zile) reditelja Kristijana Munđijua i scenariste Razvana Raduleskua. Priča se dešava u Rumuniji krajem osamdesetih, u poslednjim, slabašnim danima komunističke vladavine. Itila i Gabita su prijateljice i studentkinje koje dele stan u Bukureštu. Uskoro ih optereti zastrašujući problem: Gabita je trudna. U to vreme u Rumuniji pobačaj nije bio dozvoljen pa njih dve, prisiljene da potraže ilegalni prekid trunoće, u nekom ofucanom hotelu dospeju u ruke izvesnog gospodina Bebea – ali, Bebe odbija novac kao nadoknadu za svoje usluge i insistira na određenoj alternativnoj robi.
„Pozicija deteta“ (Pozitia copilului) reditelja Kalina Petera Necera i scenariste Raduleskua. Jedne hladne martovske večeri, Barbu je vozio 50 km/h većom brzinom od dozvoljene i udario dete. Dečak umire ubrzo posle incidenta. Zatvorska kazna u trajanju od tri do petnaest godina ga čeka. Krajnje je vreme za njegovu majku da interveniše. Priznati arhitekta i pripadnik više klase u Rumuniji, čije police krase nepročitani romani Herte Miler, a torbica puna platnih kartica, ona počinje svoju kampanju kako bi spasila letargičnog i usamljenog sina. Mito će, kako se nada, ubediti svedoke da daju lažne izjave. Čak i roditelji poginulog dečaka mogu se umiriti sa nešto novca.
„Smrt gospodina Lazareskua“ (Moartea domnului Lazarescu) reditelja Kristija Puijua i scenariste Raduleskua. Šezdesettrogodišnji samac Lazaresku, pateći od čira i alkoholizma, intervencijom komšija biva hitno prebačen u bolnicu kolima hitne pomoći. Neposredno pre polaska u bolnicu, usled pada, zadobija subduralni hematom. Bolnice su prepune, jer je došlo do velike saobraćajne nesreće, a Lazaresku čeka operaciju glave, koja bi jedino mogla da mu spasi život.
Sinopsisi kod umetničkih filmova, razume se, ne vrede mnogo, a to posebno važi za rumunski novi talas kod koga „stil je sve“. Naturalističko-dokumentaristička poetika ovih filmova zasniva se na dugim, statičnim kadrovima, snimanju iz ruke, upotrebi prirodnih izvora svetlosti i zvukova, konačno, izvanrednoj glumi, kako bi se izložile lične priče običnih ljudi. U pitanju je, dakle, autorska kinematografija koja nije dopadljiva na prvu loptu, a koja nije zabavna u uobičajenom smislu ni na drugu. Međutim, u umetničkom smislu rumunski novi talas predstavlja trenutno najvitalniju evropsku kinematografiju, dok je „Smrt gospodina Lazareskua“, prema mom mišljenju, jedan od najboljih filmova poslednjih decenija uopšte. Karakteristično je da je duhovni pokretač talasa upravo scenarista, Razvan Radulesku, baš kao što je to bio Čezare Cavatini kod italijanskog neorealizma.
Osim spomenutih naslova, vredni pažnje su i „Utorak posle Božića“ (Marti, dupa craciun) Radua Munteana iz 2010, „Iza brda“ (După dealuri) Kristijana Munđijua iz 2012, Radu Žudeovi „Najsrećnija devojka na svetu“ (Cea mai fericita fata din lume) iz 2009 i „Svi iz naše porodice“ (Toata lumea din familia noastra) iz 2012, „12:08 istočno od Bukurešta“ (A fost sau n-a fost?) Kornelijua Porumbojua iz 2006, kao i dokumentarac „Svet po Ionu B.“ (Lumea vazuta de Ion B.) Aleksandera Nanaua iz 2009.
Ivan Kovač
