trg_fontane
„Drage moje i dragi moji, dobrodošli na talase našeg radija na još jedno zajedničko druženje“, bila je rečenica kojom je bezbroj puta pozdravljao slušaoce Ljubomir Pantović Panta.
Radio mu je bio opsesija i sasvim je moguće da Bečej i ne bi imao radio da nije bilo Pante. Uporan, kakav je već bio, uspeo je da istraje u svojoj, za mnoge neostvarivoj, nakani i osnuje jednu od prvih privatnih radio stanica u Srbiji. Tada, 1991. godine je već postojao Radio Pingvin u Beogradu koji je bio privatan, a u Vojvodini su funkcionisale uglavnom radio stanice koje su bile u državnom vlasništvu.
Prethodno je Panta pokrenuo „zemaljski radio“ koji je funkcionisao preko razglasa na Pogači i tu je započelo njegovo novinarsko putešestvije koje je, pominjući često Zvonimira Špičeka i Vladimira Čeha, koji su mu očito bili radijski uzori, nastavio u Radiju MBI (muzika, biznis, informacije) kako smo ga tada zvali. Nakon sedam godina, silom prilika je prekinuo da se kroz etar obraća slušaocima MBI programa i ponovo je počeo da pokreće nešto novo u Bečeju. Bila je to televizija kojoj je prethodilo dopisništvo SOS kanala čiji je bio osnivač. Nedugo zatim počeo je da piše za Bečejski mozaik. Bavio se društvenim temama i pisao o očiglednim stvarima koje većina ne primećuje i to 1997. i 1998. godine kada nije baš bilo svejedno šta će se napisati. Slično kao i u radiju imao je svoju publiku, ali ljubav prema onom prvom je prevagnula, pa ponovo je 2006. seo za mikrofon, u Radio Vidri, i komunicirao je sa svojim slušaocima, čini se na obostrano zadovoljstvo.
Posle nekoliko godina Panta odlazi u penziju, a prošlog petka u popodnevnim satima se možda mogla čuti i radijska odjava na nekoj „nebeskoj frekvenciji“: „Drage moje i dragi moji, bilo je to sve u ovom životu. Vidimo se u nekom sledećem, na nekom boljem mestu i u drugo vreme. Pozdravlja vas vaš Ljubomir Pantović.“
Panta
Svoje drugare, poznanike, kolege, ljude koje srećemo svakodnevno i poznajemo ih, manje ili više, obično prihvatamo zdravo za gotovo, površno. Čak i kod onih bližnjih, sa kojima nas vežu čvršće veze, stvaramo odnos koji obema stranama odgovara, ne obraćajući pažnju previše na neke osobenosti, čak i kada su te osobenosti jače izražene.
Takav je, nekako, slučaj i sa Pantom. Tek sada, kada je otišao, onaj, decenijama prisutan osećaj tihog uvažavanja i poštovanja prelazi u iskreno divljenje. I zaista, čovek koji je od svojih prvih dana kročio u život zauvek opterećen svojom spoljašnjom različitošću, svojim unutrašnjim zdravstvenim limitima, svojim delom i svojim ponašanjem zaslužio je ništa manje nego – divljenje. Prema svojim ograničenjima se još u ranom detinjstvu odnosio sa takvom prezrivom ravnodušnošću, da je uspeo to da prenese i na nas, sa kojima je igrao fudbal, basket, trčao, jurio… I nikada niko nije morao da nam skrene pažnju da pripazimo na njega. Nismo naročito ni pazili, jer nije bilo potrebe, on sam nas je nemušto naučio onom najvažnijem – da on nije drugačiji, nego da je, takav kakav je, jedan od nas. Tako je ostalo i nadalje, dok smo se školovali, radili… Energija, duh, inteligencija, volja, upornost najviše kategorije, tzv. ivanjička bandoglavost, doveli su do toga da stvori to što je stvorio, a da pritom uvek i svakome u lice kaže šta misli, ne kalkulišući ni malo, makar mu se i o glavu obilo. Saučesnici i saradnici Pantini, zahvaljujući njemu, uneli su u svoj CV referentna poglavlja. Nisu retki ni oni, kojima je saradnja sa Pantom zacrtala čitav profesionalni životni put.
Zbog svega toga, kod nas, njegovih prijatelja, tuga zbog njegovog preranog odlaska, po Pantinom proverenom receptu – ustupa mesto ponosu. Pa neka je i otišao, on je i pored toga – jedan od nas.
Velimir Cvejanov
