trg_fontanePolovinom februara stupio je na snagu novi Zakon o sportu. Jedno od osnovnih načela ovog zakona jeste pravo svakog da se bavi sportom ako to želi, kao i odredba da je sport od strateškog značaja za državu. Novina u ovom propisu je član 131 kojim se utvrđuju potrebe i interesi građana za bavljenje rekreacijom, za čije ostvarivanje se obezbeđuju sredstva u budžetu lokalne samouprave.
Ovo se u stavu 1 istog člana prvenstveno odnosi na decu, omladinu, žene i osobe sa invaliditetom. Ono što nije utvrđeno zakonom je količina novca koju lokalne samouprave moraju da opredele za ovaj vid bavljenja sportom – u članu 138 postoji odredba da se jednoj sportskoj organizaciji ne sme odobriti više od 20 odsto sredstava iz budžeta namenjenom sportskim udruženjima i organizacijama, s tim da se od troškova kojima se zadovoljavaju potrebe i interesi građana iz budžeta lokalnih samouprava, minimum 15 odsto mora odvojiti za aktivnosti dece – kao i to u kojim rokovima moraju da se utvrde termini u sportskim objektima za bavljenje ovim vidom sportskih aktivnosti. Sledeća kontradiktornost vezana za ovaj član jeste funkcionisanje sportskih organizacija i udruženja koja uključuju i decu, a istovremeno od njihovih roditelja naplaćuju članarinu. Nije utvrđeno da li se deca – i do kog uzrasta – mogu na dobrovoljnoj bazi baviti sportom besplatno. Ono što je moralo takođe biti utvrđeno jeste bavljenje dece sportom u perifernim i nedovoljno razvijenim sredinama. Nije zakonom predviđeno ni besplatno bavljenje sportom socijalno ugroženih građana, jer bi, recimo, dete čiji su roditelji socijalno ugroženi moralo da ima osim besplatnih sportskih aktivnosti i doniranu pripadajuću sportsku opremu.
Jedna od važnih odredaba u zakonu je bavljenje sportom osoba sa invaliditetom. Ne zna se kakvi uslovi se moraju obezbediti toj kategoriji građana. Većini osoba sa invaliditetom onemogućen je pristup pojedinim sportskim objektima zbog fizičkih barijera. Zatim: njihovo bavljenje sportom neretko ima rehabilitacioni karakter, pa nije jasno da li su lokalne samouprave dužne da im obezbede i stručnjake za rad kako ne bi došlo do pogoršanja zdravstvenog stanja. Može da se postavi ovo pitanje: da li će lokalna samouprava obezbediti novčanu nadoknadu stručnom licu za rad sa osobom sa invaliditetom, posebno ako mu se odredi bavljenje sportom kao vid medicinskog tretmana? Nije jasno ko bi, ako bi se osobe sa invaliditetom udružile u sportsku organizaciju, snosio troškove funkcionisanja te organizacije.
Ima mnogo nedefinisanih stvari u novom zakonu. Donošenje Zakona o sportu je dosad mnogo puta najavljeno uz obećanje da će se država jasno odrediti prema velikim sportskim društvima i njihovim dugogodišnjim problemima, konkretno se misli na Crvenu zvezdu i Partizan. Prva od promena u ovom zakonu je ta da političari i lica koja obavljaju javne funkcije više ne smeju da budu članovi uprava. Zašto se u tom delu nije išlo do kraja, pa da, recimo, ni javna preduzeća ne smeju više da finansiraju aktivnosti tih organizacija? Ako se zakonom po prvi put predviđa stečaj sportskih kolektiva koji nisu u stanju da servisiraju svoje obaveze, da li to znači da će dva najveća nacionalna sportska društva otići u stečaj? Nigde u zakonu nije utvrđena privatizacija sportskih organizacija, tako da ni tu nema nikakvih promena. Nije tu niko ozbiljan ništa ni očekivao, obzirom na činjenicu da je sam premijer izjavio da je on nemoćan.
Bilo kako bilo, novi zakon je stupio na snagu i videćemo kako će se sprovoditi. Najviše zabrinjava činjenica da nema reči o decentralizaciji sporta. Nigde se ne spominje da će neki klub koji nije iz Beograda, recimo, Radnički iz Niša, dobiti bar 10 odsto sredstava od državnih firmi u odnosu na beogradske velikane. Da bi sport bio državna strategija, kako stoji u zakonu, moraju se obezbediti identični uslovi detetu iz Sente, Beograda i Pirota, ili će sport i dalje biti „oslonjen“ na entuzijazam i finansijsku moć pojedinaca da podržavaju sportske klubove. Ima mnogo logičnih pitanja. Zašto se ne umanjuju porezi pojedincima za sredstva koja doniraju u sport? Kada će konačno biti izvršeno licenciranje trenera pred stručnom komisijom ne bi li se podigao kvalitet sporta? Hoće li se desiti situacija da se u lokalnim samoupravama sredstva ponovo dodeljuju po masovnosti u klubovima, primera radi za fudbal, koji decenijama nije doneo ne samo trofej, već ni ne učestvuje na ozbiljnim takmičenjima, a recimo, pred gašenjem je vaterpolo klub, koji je pre tri godine osvojio titulu prvaka Evrope? Zašto se nema para za kvalitet, već samo za kvantitet?
Da bi sport ponovo dobio mesto koje mu pripada, mora se u taj posao uključiti stručna javnost, ljudi koji znaju kako se dolazi do vrhunskih sportskih rezultata. Za ostvarivanje ozbiljnih sportskih dostignuća, kao i u svemu, potreban je kontinuitet i dugoročna strategija, jednostavnije rečeno: neka se političari bave politikom, a sportisti sportom. Dok se za političkim stolom u nekoj činovničkoj kancelariji bude određivala strategija po burazerskom i stranačkom principu, sport će propadati. Jedino što je sigurno: za fudbalere će biti, ostali neka budu strpljivi.
S.T.
