musicloverparadise.com

Becejski mozaik

Aktuelno

Elementi Montesori programa i u Bečeju: Pokušaj stvaranja „upijajućeg uma“ sa 100 godina zakašnjenja

migliori autopzionibinarie mercati emergenti U PU „Labud Pejović“ u Bečeju vaspitačice u predškolskoj grupi koriste elemente Montesori programa, a pre nešto više od mesec dana je i u Osnovnoj školi „Zdravko Gložanski“ doneta odluka da se profesori razredne nastave u nižim razredima, predmetni nastavnici i stručni saradnici edukuju o tome kako treba da primene elemente tog programa koji daje dobru osnovu za kvalitetan rad sa svakim detetom, ali i mogućnost da škola sama izradi učila, koja su veoma skupa kada se kupuju („Pertini“ ima igračke/učila po Montesori programu).

Mnoge škole i vrtići u Americi i Evropi već skoro 100 godina rade po Montesori programu, i u Srbiji ima vrtića koji rade po tom programu, ali i u „običnim“ školama i vrtićima vaspitači i nastavnici, kao i roditelji, mogu da koriste elemente Montesori metode kako bi deca razvila svoje sposobnosti.
Ako prihvatimo da je cilj obrazovanja i vaspitanja da svako dete u toku školovanja razvije svoje sposobnosti do maksimuma, u tempu koji njemu najviše odgovara, shvatamo i da to zahteva uslove učenja, gde će svako dete za sebe naći odgovarajući pribor, materijal i tehniku učenja.
O tome kako uvažavati te principe, kako da se nastava prilagodi svakom detetu, kada je razred grupa dece sa različitim nivoima razvoja, različitim interesovanjima, sposobnostima, pa i smetnjama u razvoju, u tekstu  „Montesori metod i specijalna pedagogija“ piše  Eržebet Bedrosian, spec. predškolske pedagogije-Montesori edukator, članica Montesori društva Srbije: „Polazimo od načela koje su postavili pedagozi reformne pedagogije, pa tako i Marija Montesori, koja je uvek naglašavala da je u svetu sve povezano. Ne možemo ništa posmatrati nezavisno od ostalih stvari, pojava, događaja. Tako je neprihvatljiva i mehanička rascepkanost naučnih disciplina na predmete – kada dete ne vidi, ne doživljava tu jedinstvenost sveta. Ona je to čak i nazivom oblasti naglašavala, kada je prirodne nauke ujedinila kao kosmičko obrazovanje. Jedan od načina da ovaj princip uvažavamo, jeste ako aktivnosti organizujemo oko pojedinih tema, pa tu temu obrađujemo iz svih oblasti razvoja. Gradivo smišljeno u okviru projekta upravo nam omogućuje to“. Bedrosian navodi da projektna pedagogija ne određuje dete gradivu, nego gradivo određuje prema detetu, te da se dete razvija, a ne razvijamo ga.
„Učenje se odvija indirektno. Izvor saznanja je sopstveno interesovanje i neposredno iskustvo. Pomaže razvijanju sposobnosti samostalnog učenja i razvija želju za učenjem. Počinjemo sa izborom teme gde uključujemo i decu. Treba izabrati temu koja je interesantna, pomalo uzbudljiva, da bi ih motivisala na rad. Izabrana tema treba da bude u saglasnosti sa propisanim planom i programom. Deca rade u malim grupama, u okviru grupe isto postoji podela uloga, zadataka. Podela zadataka u okviru grupe treba da prati interesovanja, sposobnosti pojedinog deteta. Svako doprinosi zajedničkom radu prema svojim mogućnostima, ostvaruje se učenje diferencijacijom“, piše Eržebet Bedrosian.
Cilj Montesori metode je negovanje ličnosti deteta, podsticanje njegovog interesovanja za različite oblasti i prirodne želje za učenjem, a ne samo usvajanje činjenica. Dečji mozak upija informacije iz svog okruženja i oblikuje se utiscima koji su mu na raspolaganju. Zato okruženje treba da bude bogato materijalima koji detetu pomažu da usvoji bazična znanja. Montesori okruženje organizovano je tako da decu privlači da istražuju, biraju, probaju  i da pri tom razviju svoje prirodne sklonosti.
Pojava Marije Montesori (1870-1952) je veoma značajna za pedagogiju i za oblast mentalnog zdravlja dece. Pojavila se u italijanskom obrazovanju kada je bilo najpotrebnije. Ona je najpre radila sa decom sa invaliditetom, a potom i sa zdravom decom. U Rimu je 1907. godine otvorila prvu Dečju kuću, gde je zbrinula 50 siromašne dece uzrasta od tri do šest godina. Koristila je male stolove i stolice, telesne vežbe, edukativne igre na tabli, slagalice, a zadržala je samo one materijale i aktivnosti koji su decu zaista zanimali. Deca su međusobno pomagala jedno drugom u savladavanju složenijih edukativnih igrica, bila su složna i mirna. Napredovala su brzo. Montesori je kroz rad sa decom brzo shvatila da prirodni razvoj dece dolazi samo ako deca provode vreme u okruženju koje podržava takav razvoj. Od 1915. do 1925. godine više od 1.000 njenih škola je otvoreno u Americi. Tokom Drugog svetskog rata je pobegla u Indiju gde je pokrenula program „Obrazovanje za mir”.
Montesori je smatrala da „neprekidan rad  počinje od detetovih ranih dana izbora, preko njegovog praktičnog rada i brige o drugima i okolini. Tako raste u čoveka koji je superioran u svakom smislu, ne samo akademski, već emocionalno i duhovno“, a za taj proces neophodan je visok nivo koncentracije. Smatrala je da nije najvažniji period univerziteta i studiranja, već od rođenja do šeste godine. U tom uzrastu se formira inteligencija.
Postoji i Montesori program i za mlade odrasle osobe od 12 do 15 godina, metoda se zove „Erdkinder“ (Deca Zemlje) – deca bi živela blizu prirode, jela sveže proizvode sa farmi, i radila, jer do srednje škole ona postaju odrasle osobe, a  mogu učestvovati i u planiranju kućnog budžeta. Intelektualni rad je i dalje prisutan, ali je bez prisile.
Po njenom programu deci od 15 do 18 godina treba napraviti ravnotežu prakse i teorije – kombinacija socijalnog rada i  primena naučnih metoda jer će samo tako biti spremna za svet koji je pred njima.
Marija Montesori napisala je više od 50 knjiga i priručnika o obrazovanju i vaspitanju dece. Na srpski jezik su prevedene „Od detinjstva do adolescencije”  i „Upijajući um”.

programmi di trading Priredio: B.M.

Rate this item
(0 votes)
back to top