„Naša opština – naša sigurna kuća“: Nasilje u porodici

Skupština opštine Bečej je u julu 2009. godine formirala Opštinski savet za bezbednost (OSB) u cilju sprovođenja, kako je definisano, „bezbednosne prevencije“ u opštini.

Članovi Saveta su predstavnici policije, sudstva, Centra za socijalni rad, obrazovnih institucija i medija. Savet je izradio Strategiju bezbednosti u opštini Bečej za period od 2011. do 2015. godine, i u okviru nje pokrenut je projekat pod nazivom „Naša opština – naša sigurna kuća“ čiji je cilj prevencija nasilja u porodici i narkomanije i podizanje svesti stanovništva o ovim problemima. Projekat se realizuje pod pokroviteljstvom Misije OEBS-a u Srbiji. Tokom ovog programa će se pored seminara, predavanja, obuka za predstavnike institucija i ustanova koje se bave ovom problematikom, objaviti i serijal tekstova o nasilju u porodici i narkomaniji sa željom da se utiče na promenu svesti potencijalnih žrtava i počinilaca, odnosno sa ciljem informisanja o načinu prepoznavanja i mogućnostima zaštite u institucijama sistema.
Na jednom od seminara predavači su bile predstavnice Autonomnog ženskog centra psihijatarka Olivera Mladenović, konsultantkinja za rad sa ženama žrtvama nasilja Ljerka Mezga Ćurčin i Branka Stoiljković iz Centra za socijalni rad Velike Plane, koje su za Bečejski mozaik govorile o problemu porodičnog nasilja i o tome kako se ono preko dece reflektuje u školama.
Sagovornice su istakle da je nasilje fenomen koji je prisutan u svim društvima i u svim vremenima, da po tom pitanju postoje vrlo male razlike između razvijenih i manje razvijenih država, a da je prisutnost ove teme u javnosti posledica povećane vidljivosti, odnosno svesti da institucije i država snose deo odgovornosti.
Do pre desetak godina država nije imala nikakva ovlašćenja da se meša u ono što se dešava iza zatvorenih vrata u porodici. Tek od 2000. godine se stvaraju zakonski uslovi za zaštitu osnovnih ljudskih prava i u porodici. Tako je 2002. godine donet Krivični zakon kojim je definisano da je nasilje u porodici krivično delo, a Porodični zakon je donet 2005. godine.
– Mere zaštite od nasilja u porodici i zakonski okviri su pokrenuli institucije da prepoznaju ovaj problem, i njihova nadležnost je da reaguju i rešavaju nasilje u porodici. Zato je to sada postalo vidljivo. Još uvek postoje predrasude kod mnogih stručnih radnika u raznim sredinama, mnogo dilema, a ovakve edukacije su korisne da se to razjasni, da se prenose iskustva, osnažuju stručni radnici da preuzmu profesionalnu odgovornost i da reaguju u razrešavanju nasilja. Do sada je za žrtve, a i za sve institucije, najprepoznatljivije i najvidljivije bilo fizičko nasilje na koje se reagovalo tek kod drastičnog oblika, tek onda su se žrtve obraćale institucijama. Smatram da će se žrtve sve više obraćati institucijama kada vide da će ih one stvarno zaštititi. Nasilje nije samo fizičko, postoji i psihološko nasilje, koje ostavlja velike posledice na žrtve nasilja. Zatim je tu i veoma prisutno ekonomsko nasilje, ali je nejasno šta to znači. O ekonomskom nasilju se dosta ćuti jer su žene, u stvari, vrlo često bez sredstava za život, bez posla, bez uvida u partnerova sredstva ili im partner uskraćuje novac. Seksualno nasilje je često prisutno i ono je novi tabu, ono je prikriveno, zasenčeno tim psihološkim nasiljem, o njemu je teško govoriti i ostavlja velike traume. Postoji i duhovno nasilje, to su suptilni oblici nasilja koji utiču na to da menjate svoja uverenja, kao što su kulturološka, verska itd. Potrebno je dosta obuke kako bi stručni radnici prepoznali sve te oblike nasilja da bi mogli adekvatno da reaguju i razviju dobre sisteme dokumentovanja svih oblika nasilja. Na tome se sada radi, da bi mogle da se podnose krivične prijave, da se nasilje sankcioniše i to ne bi trebalo da ostane na dobroj volji, već svako mora da ima instrumente kako da ga sankcioniše – rekla je Ljerka Mezga Ćurčin.

Šta žrtve mogu da urade da bi se izvukle iz začaranog kruga nasilja, i kako im država i institucije u tome mogu pomoći?

– Da bi se zaustavilo nasilje i da bi sistem efikasno funkcionisao, mere treba da budu usmerene i na nasilnike i na žrtvu. Ono što su poslednjih godina pojedine institucije počele da čine jeste da se žrtve uglavnom izmeštaju u sigurne kuće što nije rešenje u svim slučajevima. Postoje slučajevi kada je to neophodno, ali i represivne mere koje se primenjuju prema nasilniku obezbeđuju da žrtva bude bezbedna. To šalje poruku i drugim nasilnicima da je nasilje nedopustivo i da će svi koji primenjuju nasilje biti kažnjeni za to – objasnila je Branka Stoiljković.

Kako se nasilje u porodici manifestuje i odražava na ponašanje dece u školi?

– Između 30 i 60 posto slučajeva gde postoji jedan nasilan partner, uglavnom je to muškarac, i deca koja su u toj porodici jesu žrtve nasilja. I tamo gde deca nisu direktne žrtve nasilja, gde je nasilje usmereno prema partneru, tj. majci, ona jesu indirektne žrtve, jer odrastanje u porodici gde postoji nasilje remeti psihofizički, duševni i mentalni razvoj deteta. Posledice za decu postoje. S druge strane, ako je jedan roditelj nasilan, to ruši kompetencije drugog, nenasilnog roditelja. Imate situacije da dete ima roditelja koji je nasilan prema drugom roditelju, najčešće je to otac prema majci. Težište odgovornosti se tada prebacuje na majku, da ne brine dovoljno o deci, zanemaruje ih, ne štiti ih kad ih otac bije… U tim situacijama su očekivanja od majki nerealno visoka, dok se odgovornost oca i nasilnika uopšte ne traži. Šta od toga jeste vidljivo i kako neka deca žive u takvoj situaciji bez većih posledica, dok neka druga imaju značajne posledice, to je pitanje psiholoških teorija koje govore o urođenoj psihološkoj otpornosti da preživite teške situacije bez trajnih posledica, ali značajan broj dece ima promene u ponašanju i to se uočava u školskoj sredini. Ono što najčešće vidimo i najlakše prepoznamo je vršnjačko nasilje. To nas alarmira i svi budemo zgroženi kad pročitamo da je dete drugoj deci uradilo ovo ili ono, a zaboravljamo da deca, ne samo kad je nasilje u pitanju, odrastaju i formiraju svoje ponašanje po modelu. Deca to preuzimaju i gotovo po pravilu uvek kada imate vršnjačko nasilje, dete to nosi iz porodice. Ne želim da prebacim kompletnu odgovornost na porodicu, ali porodica je osnova svih nas. Deca koja imaju iskustva nasilja u porodici, po onom transgeneracijskom modelu su često budući nasilnici i često buduće žrtve, izuzev onih koji imaju neku otpornost pa prevaziđu sve to. Drugo što može biti vidljivo su promene u ponašanju u smislu povlačenja, strahovanja deteta, psiholoških smetnji kao što su fobije ili neke opsesivne radnje, zatim može biti i zastoj u razvoju, čak i neka vrsta regresije na niže oblike ponašanja u zavisnosti od toga kakvo iskustvo dete ima i u kom uzrastu se to događa. Mislim da je tu primarna uloga prosvetnih radnika koji su prvi sa njima u kontaktu, bez obzira na postojanje stručnih službi, jer učitelj, razredni starešina ili nastavnik viđa dete svakodnevno i prvi može da prepozna nasilje, a onda uključuje stručne službe, koje u kontaktu sa detetom saznaju o čemu se radi, osmišljavaju različite programe podrške i uključuju rad drugih institucija. Škole imaju Protokol o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, koji je obavezan i donet je od strane Ministarstva i koji jasno propisuje korake. Prvo svaka škola i predškolska ustanova moraju imati formiran tim za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, zatim propisuje šta se radi kada se prepozna nasilje ili postavi sumnja, kako se radi procena, koga dalje obaveštava, uglavnom je to Centar za socijalni rad, pošto je on po zakonu organ starateljstva zadužen za zaštitu prava dece i maloletnika – kazala je Olivera Mladenović.
Branka Stoiljković je dodala:

Teško je zaštititi žrtvu

Prema rečima Maje Obradović, školskog psihologa iz Bečeja, ne postoji jasan model po kojem bismo mogli reći kako se nasilje u porodici odražava u školskoj sredini:
– To zavisi od mnogih činilaca, odnosno od vrste nasilja u porodici, od toga prema kome je to nasilje usmereno, kakva je porodica, da li žrtva nasilja ima zaštitu od drugih članova porodice ili neke druge osobe, od ličnosti deteta, ličnosti roditelja… Mi u školi najčešće primetimo da postoji problem po neobičnom ponašanju deteta. Deca koja su agresivna vrlo često taj model prenose od roditelja koji su takođe agresivni. Ako njih roditelji maltretiraju oni to ispoljavaju prema svojim vršnjacima, naročito prema slabijima, i tu najčešće dođemo do saznanja da postoji nasilje u porodici. Drugi način je da dete postaje ćutljivo, zatvoreno, nema prijatelje, pokušava da prikrije to što mu se dešava i povlači se u sebe. Jedan od znakova je i lošiji uspeh u učenju, ukoliko je dete bilo dobar đak, počinje da izostaje sa časova ili ako se na telu deteta primete modrice. U takvim situacijama se prvo kroz razgovor sa detetom, a onda i sa roditeljima, pokušava rešiti problem. U školi postoji jasna procedura kako treba da se reaguje ako se primeti prisutnost nasilja u porodici, uključuje se Dom zdravlja da se konstatuju povrede, ukoliko postoje, ili se prijavljuje Centru za socijalni rad koji pokreće proceduru. Ako se radi o vršnjačkom nasilju u školi, i reč je o fizičkom nasilju, pokreće se vaspitno-disciplinski postupak u kojem postoje određeni koraci i dete se kazni za svoj postupak, ali se najčešće sve rešava kroz razgovore i pojedinačno sa učenicima i sa celim razredom. Po mom mišljenju, kod nas je jako teško ostvariti zaštitu žrtve kad je fizičko ili seksualno nasilje u porodici u pitanju. U Bečeju nema sigurne kuće, i u većini slučajeva žene nemaju materijalnu sigurnost. Pored toga, i prema nasilnicima se primenjuju veoma blage kazne koje ne utiču na promenu njihovog ponašanja.

– Suština nije samo u prepoznavanju, nego i u reagovanju institucija i stručnih saradnika škola. Oni mogu da daju značajan doprinos kako u tretmanu same dece, tako i u dokumentovanju slučajeva. Da bi se sankcionisalo neko nasilje veoma su važni izveštaji koje će sačiniti stručni radnici s punim pravom, jer oni su pratili dete, zaključivali na osnovu posledica i vidljivih tragova koje je dete imalo, tako da njihova uloga nije zanemarljiva u tom delu.
Ljerka Mezga Ćurčin je objasnila i da je bitno i da se stručni radnici u školama edukuju, da znaju svoje nadležnosti, a pri tome je važno da budu senzibilisani, da budu ljudi od poverenja, da grade poverenje i za decu i za porodicu koja ima probleme, da ne prave drastične greške koje bi zatvorile proces, nego da ga otvaraju i da budu dugoročna podrška, jer u školama se brojne stvari mogu otkriti.

Ljiljana Milovanov