Književno veče u Pozorišnom klubu sa teofilom pančićem: „Osećam se poraženo“

  04 april 2014
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Poznati intelektualac i publicista, posebno prepoznatljiv po svojoj kolumni u nedeljniku Vreme, Teofil Pančić, gostovao je prošlog četvrtka (20. mart) u Pozorišnom klubu u okviru serije druženja sa javnim ličnostima iz kulture pod nazivom „Sve što ste želeli da znate o ..., a niste ni znali da želite“. Povod razgovora su dve njegove tek objavljene knjige – „Kritika vatrene moći“ i „Aleja Viktora Bubnja“, premda se tokom večeri Pančić umnogome osvrtao i na knjige „Nosorozi sa šeširima“ i „Privođenje Bube Erdeljan“ iz koje je pročitao tekst pod nazivom „Bratstvo i temerinstvo“. Pančić je do sada objavio 18 knjiga i sve predstavljaju zbirke kolumni, eseja, kritika, pa i proze, odnosno tekstova koji su već objavljeni u dnevnim novinama i periodici, ali za koje je smatrao da „imaju potencijal da prežive dan“.

U knjizi „Nosorozi sa šeširima“ Pančić govori o znamenitim piscima i misliocima koji su razotkrivali takozvane (joneskovske) nosoroge sa šeširima. Međutim, i sam Pančić je jedan od najrevnosnijih ovdašnjih razotkrivača „maskiranih zveri“.
„Nosorozi sa šeširima, to su ljudi koji užasno ružne i užasno nasilne stvari umotavaju u celofan nečega građanski prihvatljivog“, kaže Pančić. „Oni ispod naizgled pristojnih manira kriju strašne ideje i još strašnije strasti. Oni, dakle, stavljaju šešire na glavu ne bi li izgledali kao pristojni građani, ali kada malo začeprkate ispod te površine vi zapravo ugledate jednu vrstu čudovišta.“
„Kritika vatrene moći“ predstavlja poslednju epizodu iz ciklusa koji je Pančić započeo knjigom „Urbani Bušmani“.
„Završena je jedna epoha“, objašnjava autor razlog te zaokruženosti. „Srbija je ušla u jedno sasvim novo vreme. Knjiga ‘Urbani Bušmani’ bavila se pre svega 90-im godinama. Ona je bila rekapitulacija tih odvratnih 90-ih, dok su ove potonje knjige bile rekapitulacija Đinđićeve ere, Koštunicine ere, Tadićeve ere i tako dalje. Ja tu stajem, svojim tekstovima, sa majem 2012. godine, a tada su bili oni predsednički i parlamentarni izbori na kojima je Srbija dobila novu vlast. A ta nova vlast istovremeno je i stara vlast, jer je sačinjavaju mahom ljudi koje znamo iz 90-tih godina i koji su, nažalost, tih godina bili bitni faktori u našim životima, a ja se nešto ne sećam da su nas baš jako usrećili. Oni su se, dakle, u nekom novom pakovanju, u nekom novom ideološkom ruhu sada vratili na vlast i ja sam smatrao da je time naprosto ispunjen jedan krug. Jedna nova era započinje. Ova knjiga bi se zato mogla nazvati ‘Agonija i krah petooktobarske republike’. I tu sam, kažem, ja stao. Što ne znači i da sam stao sa pisanjem o tome.“
Pančić je nastavio da elaborira sadašnji društveno-politički trenutak tvrdnjom da nije siguran da se danas ne oseća poraženo. „Srbija je naprosto ispunila jedan krug. Započela je novi, što po sebi nije loše, ali nisam siguran da me taj novi krug ispunjava oduševljenjem. Mislim da je ovo veliki poraz za sve nas, bez obzira da li ćemo se ikada složiti ko je za njega najkrivlji, ali mislim da je ogroman poraz za sve nas koji smo se 90-ih godina i posle 90-ih nadali i pokušavali, svako u svom domenu, da ovu zemlju učinimo istinski pristojnim mestom za život svakog čoveka. Mislim da je nemoguće da svako od nas ne oseća neku vrstu poraza kad pogleda šta je od svega toga ostalo, i kada vidi da neki ljudi za koje smo mislili da smo ih se zauvek rešili sada figuriraju kao nekakvi spasioci. To je deprimirajuće. I ja u tom smislu ne očekujem ništa dobro. Dakle, moglo bi se reći da sam pesimista, ali moj pesimizam nikada nije umrtvljujući, defetistički, već aktivan. Takoreći, spasa nam nema, ali propasti nećemo.“
Pančić se posebno osvrnuo na političko idolopoklonstvo u našem narodu. „Ja se dobro sećam vremena, krajem 80-ih godina, kada se pojavio Slobodan Milošević – to je bila masovna objava ljubavi, masovna histerija. Sada imam osećaj da mi proživljavamo, u mentalnom smislu, neku vrstu reprize tog vremena. Sada je objekat ljubavi drugi čovek. O tom čoveku, to vam je poznato, ne mislim ništa dobro. Ali čak i da je na njegovom mestu neko o kome ja mislim dobro, opet bih bio uplašen i zabrinut tolikom količinom iracionalne ljubavi i projektovanja nekoga u figuru spasioca, jer to nijednom društvu, nijednoj zemlji nije donelo ništa dobro, a neće ni Srbiji, siguran sam.“
Iako je po prirodi stvari Pančić uvek ličan – kolumne i eseji koje piše govore koliko o predmetu koji razmatra, toliko i o njemu samom – druženje sa njim je ovoga puta poprimilo izrazito autobiografski i intiman ton. Tome je razlog bila ne samo knjiga „Aleja Viktora Bubnja“ koja je, prema autorovim rečima, najličnija od svih, nego i nesvakidašnja prilika publike da čuje Pančića kako čita svoju poeziju.
Razgovor sa jednim od najznačajnijih intelektualaca srpske današnjice vodio je Zdravko Petrović, direktor Gradskog pozorišta.

I.K.

Naslovi

Popularni Članci