Intervju sa triatloncem Gajom Burićem: Ove godine u konkurenciji ajronmen

  22 februar 2019
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

O Bečejcu, Gaji Buriću,  svojevremeno vaterpolisti, kik- bokseru, u poslednjih nekoliko godina u tekstovima Bečejskog mozaika se piše kada je reč o triatlonu – nedovoljno poznatom, do pre neku godinu gotovo nepoznatom sportu u našoj sportskoj javnosti. Triatlonskim takmičenjima se nije posvećivalo mnogo pažnje i nije pružan publicitet onima koji ovaj sport predstavljaju i koji se u ovom sportu takmiče.

Slična sudbina je zadesila i Gaju Burića. Međutim, rezultati na sportskom borilištu doprineli su da se situacija malo promeni. Tri prva mesta sa velikih i značajnih takmičenja su zainteresovala štampane i elektronske medije sa nacionalnom frekvencijom jer nije uobičajeno da neko u jednoj sezoni osvoji tri prva mesta na tri velika takmičenja bez obzira na to o kojem je sportu reč.

Naime, ovaj tridesetšestogodišnji Bečejac u 2018. godini je pobedio u Beču na prvenstvu Austrije, zatim je osvojio prvo mesto u Cirihu na takmičenju Svetske serije 5150 u organizaciji Svetske triatlon korporacije (WTC) održanom na najvećoj gradskoj plaži ciriškog jezera Landivize. Ovom takmičenju kao svojevrsna provera prethodilo je učešće na međunarodnom mitingu u Plavnicama kod Podgorice u Crnoj Gori gde je takođe osvojio prvo mesto da bi potom usledila pobeda i na  i Svetskom kupu održanom u septembru u Alanji u Turskoj.

- Podgorica je bila nešto između, provera za Cirih, a posle Ciriha, koje je bilo centralno takmičenje, sledila je Turska. To su mi bila dva prioriteta i glavna takmičenja, a u Podgorici sam želeo da se okušam sa konkurencijom iz regiona, poput takmičara iz Hrvatske, Italije... To mi je bila provera, kako ste rekli, za takmičenje koje je usledilo – rekao je triatlonac Gajo Burić.

Tri prva mesta nisu ostala neprimećena u sportskoj javnosti u Srbiji, po prvi put se o tome pisalo u dnevnim listovima, specijalizovanim sportskim novinama, dat je prostor čak i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. To je, praktično, bio trenutak medijske slave za tebe.

- To je bila nagrada za moj trud i rad za ovih pet godina koliko se bavim triatlonom – ušao sam sad u šestu godinu – od toga četiri profesionalno. To je moralo da dođe, jer sam marljivo radio sve ove godine. Zapazili su me, a vama svaka čast, vi ste bili prvi koji ste počeli da me pratite. I vi znate da je to izuzetno popularan i što je najvažnije, komercijalan sport, ima rezultata i za sponzore i za sve, ali, nažalost, samo u inostranstvu, u Srbiji nije dovoljno razvijen, nije na tom nivou ni takmičenje, ni ostalo kao u svetu. Zato se trudim da nas u inostranstvu predstavljam u najboljem svetlu, koliko je to moguće.

Upravo je moje sledeće pitanje u vezi s tim. S obzirom na to da kod nas nije postajala baza za bavljenje tim sportom kako si se našao u triatlonu?

- To je baš interesantno pitanje. Postojala su takmičenja ovde 90-ih godina, a 2000. je pokušano nešto da se podigne na viši nivo. Što se mene tiče, moj prvi nastup je bio posle kupa uličnog trčanja u Austriji. Upoznao sam jednog kolegu, to jest mi smo završili trku i jedan kolega mi je čestitao na dobrom trčanju, pozdravili smo se i nakon nemačkog i engleskog jezika me je pitao odakle sam. Ja sam rekao da sam iz Srbije, a on mi je rekao: „Što ne kažeš, brate?“. To je bio moj, sada već dugogodišnji prijatelj iz Nemačke, Maksimilijan Volner, koji me je uveo u tu priču. On je iz Bavarske, njegova majka je iz Hrvatske i odlično poznaje srpski i hrvatski jezik i tako smo se sprijateljili. On me je povukao, rekao je: „Hajde ti, vaterpolista, što ne bi...“.Kada smo izašli na čaj u jednu češku pivnicu, on me je pitao: „Čime se baviš? Što ne probaš triatlon? Imamo dobar klub, sačinjen je od prvaka iz Bavarske, iz Beča“.

Naime, među niima je bio, recimo, dr Simon Beker, prvak u Bavarskoj u trčanju na 5 i 10 kilometara, zatim jedan hokejaš... Interesantno je kako smo se brzo sprijateljili. On je iz Nemačke, ali ima onaj balkanski mentalitet, povukao je na majku. Onda me je pozvao u svoj klub i počeo sam da se takmičim. Nakon toga mi je predložio da nastupim na beogradskom triatlonu koji je organizovan na nekadašnji Dan mladosti 25. maja 2013. godine. Pozajmio sam bicikl od druga Vladana Kijevića i rekoh, hajde da probam. Vozio sam ga svega dva meseca i to mi je bio prvi put u životu da sam seo na trkački bicikl. Do tada sam vozio po gradu ovaj gradski, običan, a kao neko ko je bio vezan za vodu, to je bio totalno suprotan sport, mada sam, što se tiče trčanja, pobeđivao na takmičenjima, ali to su bile manje distance, do 1.200 metara. Tu je onda krenulo.

Sad si profesionalac. Šta to znači? Da li živiš i da li se može živeti od triatlona?

- Što se tiče Srbije, ne može se živeti od toga, ali u zapadnoj Evropi se jako lepo živi od toga.

Nastupaš za klub iz Beča.

- Tako je, reč je o klubu „Bi fast“ („Budi brz“) u kojem su četiri austrijska reprezentativca, jedan naš kolega Srbin koji živi u Beču, srpski reprezentativac, inače naš najbolji takmičar na ajronmen distanci, i tu sam ja kao najbolji na standardnim distancama, to je olimpijska i sprint distanca.

Došao si do ajronmena?

- Još uvek nisam, ali planiram da mi ova godina bude ulazna što se tiče ajronmena, jer obično se to radi nakon 35. godine.

Šta znači ajronmen disciplina?

- To znači 3,6 kilometara plivanja, 180 kilometara vožnje bicikla i 42 kilometra trčanja ali postoji i polu-ajronmen, 1,9 kilometara plivanja, 90 kilometara bicikla i 21,6 kilometara trčanja. To je ta ulazna distanca. Treniram i do 40 sati nedeljno, što je izuzetan obim treninga i ja to već imam u rukama i nogama. To je redovno radno vreme, plus još vežbe istezanja, svaki trening ima 15-20 minuta pripreme, pa posle treninga još 20 minuta vežbe snage, fleksibilnosti, mobilnosti i posle toga, uveče, imam masažu.

Koja je disciplina najteža od ove tri i koja ti najviše leži?

- Sad sam došao na taj nivo gde su mi sve jako drage. Iskren da budem, dugogodišnje bavljenje vaterpolom mi nije dao neki elan na plivanju. Nisam toliko voleo plivanje, ali sad sam počeo da uživam u njemu. Počeo sam da pravilno plivam, jer su tehnike plivanja u vaterpolu i na otvorenim vodama sasvim različite, čak i bazensko plivanje je sasvim drugo u odnosu na plivanje na otvorenim vodama, gde se suočavate često sa talasima. Pre godinu i po dana sam počeo da radim na tehnici plivanja, tako da je sada ta vaterpolo tehnika dosta ispravljena i dosta sam i brži, imao sam tu snagu u zaveslajima, a sada bolje i klizim, što bi se reklo, kroz vodu.

Trčanje?

- Trčanje izuzetno volim, uspevam da se u tim standardnim distancama, sprint i olimpijski triatlon, dobro pokažem.

Motorika je važna i za bicikl.
- Motorika je izuzetno važna za bicikl. Biću neskroman pa ću reći da sam dva puta dnevno trčao i vozio bicikl kako bih tu došao, mnogo sam trenirao i sada sam već na njihovom nivou. Po nekom proseku sam vozio bicikl u Cirihu 48,5 kilometara na sat, što je izuzetan rezultat, pogotovo za ovoliko malo godina bavljenja tim sportom, ne verujem da je neko uspeo da postigne to.

Koliki je „rok trajanja“ triatlonaca?

- „Rok trajanja“ je izuzetno dugačak ako pravilno radite a takmičarska kategorija mislim da je do 41, 42. godine.
Prošle godine si planinro da nastupiš i na takmičenju u Barseloni ali do toga nije došlo. -Izostala je ona trešnja na torti, to je Barselona. To je takmičenje koje ima veliki značaj i rejting.

- Izuzetno je veliki rejting tog takmičenja, na njemu ne dobijate bodove, ali dobijate prestiž. Trebalo je biti 5. oktobra i otkazano je. To jutro smo bili spremni na biciklima, ali su nam saopštili da, nažalost, otkazuje se triatlon, talasi su bili veliki, preko 3 metra, te je takmičenje otkazano zbog vremenskih uslova.

Šta očekuješ u 2019. godini?

- Očekujem još nekoliko važnih takmičenja. Još uvek nismo isplanirali kalendar, ali biće u ovoj godini i svetsko i evropsko prvenstvo, pa ćemo videti gde ćemo nastupiti, ali očekujem, što je još važnije, to je ta prelazna godina, moj ulazak na ajronmen. Želim da se predstavim u pravom svetlu kao pobednik i kao šampion iz ovih standardnih distanca, jer želim da uđem na ajronmen, da budem uspešan i tamo i da započnem u pravom svetlu.

U Bečeju ne znaju baš svi sve o triatlonu i o tvojim nastupima. Inače ti si po struci  IT inženjer.

- Da, završio sam Fakultet tehničkih nauka. Kad se ne bavim triatlonom bavim se sportskim treninzima, pošto sam i trener, završio sam za sportskog trenera na DIF-u, a imam i završenu sportsku akademiju. Bavim se IT-om, sajtovima, projektima vezanim za internet, to mi je preokupacija kada nisam na treninzima.

Kako postižeš sve to što radiš za jedan dan?

- Jednostavno, dan mi počinje u 4-5 ujutro, pogotovo leti, i onda uspem sve da iskombinujem. Doduše, onda i ranije legnem, ali prošle sezone treninzi su bili prioritet, što se vidi po rezultatima, ali teško je biti profesionalac u ovom sportu u Srbiji.

Za ovaj sport je potrebno i dosta novca. Recimo, za bicikl. Imao si i peh s biciklom.

- Baš tako. Imao sam peh, nažalost, u Turskoj, i bio je problem i na prvom triatlonu, to je, eto, zanimljivost. Na prvom triatlonu u Beogradu, kako samo vozio bicikl, imao sam 4 minuta prednost nakon plivanja, izletelo mi je dete na stazu i, u kako ne bih naleteo na dete, pao sam na stranu. Odmah sam ustao, nije to bio problem, nego pukao je srednji menjač i morao sam da odustanem.

Dobro ste rekli, za ovaj sport treba mnogo para i teško je u Srbiji baviti se time, sponzori ne nalaze interes, jer su takmičenja uglavnom u inostranstvu, to su Austrija, Nemačka, Švajcarska, ali ipak mi reprezentujemo ovu zemlju i mnogo znači nekome kad se pojavi na švajcarskoj televiziji, na BBC-ju...

Ističeš da si Bečejac, da dolaziš iz Srbije iako nastupaš za austrijski klub. U izveštaju prilikom osvajanja prvog mesta u Turskoj rečeno je: reprezentativac Srbije. Kad se kaže reprezentativac, podrazumeva se da postoji reprezentacija. Da li postoji?

- Postoji neka reprezentacija u različitim disciplinama triatlona, ali svi mi koji želimo da napredujemo uglavnom se napolju takmičimo. Tu je neki nivo takmičenja na koji ne želim da se spuštam, a u inostranstvu je jaka konkurencija, možete da napredujete, kao i u svakom sportu. U ovim skromnim uslovima trudimo se da što više reprezentujemo našu zemlju i nadam se da u tome uspevamo.

Standardna distanca za triatlon je 1.500 metara plivanje, 40 kilometara bicikla i 10 kilometara trčanja.

-Standardna distanca kad se kaže, to su te dve olimpijske distance, sprint i olimpijski, sprint je 750 metara plivanje, 20 kilometara bicikla i 5 kilometara trčanja. To je moja omiljena disciplina. Drugačije je na ravnom terenu nego na brdovitom, i trudim se da leti treniram na Fruškoj gori, da odem u Crnu Goru, da vozim po brdima, malo odem u Švajcarsku kod prijatelja... Snalazim se. Ove godine će biti svetsko prvenstvo u Švajcarskoj, u Lozani, a tamo je drugačija konstitucija terena.

Nastupićeš.

- Da. Biće oko kilometar velikog brda i biće dva ili tri kruga, biće zanimljivo, te ću morati više „visinski“ da treniram. Nadam se da ću uspeti da sklopim finansijsku konstrukciju, što se tiče sponzora, barem za pripreme. Ove godine pažljivo planiram nekoliko jakih takmičenja, isto kao prošle godine, da polako uđem u formu i na kraju da, kao šlag na tortu, uradim taj polu-ajronmen.

V. Filipčev

Naslovi

Popularni Članci