Međunarodni dan slobode štampe: Tiha tišina

  07 maj 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Nije bilo naročitog razloga da se u Srbiji 3. maja obeleži Međunarodni dan slobode štampe, koji je ustanovljen 1991. godine usvajanjem Deklaracije u Vindhoku na konferenciji Ujedinjenih nacija o slobodi medija. Deklaracijom u Vindhoku cenzura je proglašena za grubo kršenje ljudskih prava, a vlade svih zemalja pozvane su da obezbede poštovanje ustavnih garancija za slobodu medija.

Kod nas je, bez obzira na saopštenja, akciju „Pet minuta gromoglasne tišine“ UNS-a, konferencije za novinare o pritiscima, pretnjama i onemogućavanju rada novinara, sve po starom.
Ove, 2010. godine, sudija pretnje smrću novinarki Brankici Stanković naziva uvredom, ne zna se – ili neće da se zna – ko je ubio Dadu Vujasinović, Slavka Ćuruviju i Milana Pantića i ko je želeo da ubije novinara Dejana Anastasijevića.
Nadležni organi države – ako ne znaju ko su, evo obaveštenja: policija, tužilaštvo, sud – ne haju za svakodnevne pretnje i pritiske, jer u ovoj državi se smatra da su novinari neljudi i prema njima se treba ponašati neljudski.
Palanački činovnici u opštinama uskraćuju informacije novinarima ili odugovlače s „isporučivanjem“ traženih informacija, neki su, recimo u Bečeju, rekli da ih ne interesuje Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i neće da odgovore na zahteve novinara, neki drugi dobronamerno ukazuju na to da o pojedinim temama „ne treba pisati“, a treći pak lažu novinare.
Političari, oni koji drže „industriju oglašivača“ i razni tajkuni – tako se danas nazivaju i oni koji su prve milione stekli nošenjem gajbica od tačke A do tačke B  –  shvatili su da su danas isplativiji ekonomski pritisci od pretnji i upozorenja, te neposlušnim medijima ukidaju reklame i oglase (neko je rekao da su danas najnezavisniji oni mediji u kojima nema reklama), a predstavnici lokalnih samouprava u mnogim opštinama u Srbiji ove godine naprasno gube iz vida zakonsku obavezu da iz opštinskih budžeta treba da obezbede i novac za lokalne medije.
Na pomenute načine nije teško postići to što je zabranjeno Deklaracijom iz Vindhoka, a to je cenzura koja kod nas ide ruku podruku s autocenzurom, jer i novinari su ljudi, i kao takvi kvarljiva su roba. Ne svi, naravno. I dok ima onih koji pošteno rade svoj posao, građani mogu da se nadaju da će ipak i nasuprot svemu biti obavešteni o tome šta se zaista događa u njihovim sredinama.
I još jedna novinska vest: dan pre Međunarodnog dana slobode štampe, kakva simbolika (!), bačen je Molotovljev koktel na kuću dopisnika „Pressa“ iz Kruševca Dragana Ilića. Doduše, policija je saopštila da je ispred kuće Ilića došlo do svađe nekoliko prolaznika i da je u jednom trenutku Lidija A. (33) iz Kruševca bacila zapaljivo sredstvo prema Aleksandru Đ. (22), koje je „slučajno završilo u dvorištu Ilića i zapalilo ciradu kojom su bila pokrivena drva“. U saopštenju se dodaje da će protiv Lidije A. biti podneta „odgovarajuća“ prijava. Dragan Ilić je nezadovoljan saopštenjem policije o ovom događaju: „U saopštenju za javnost naveli su da je to bio obračun prolaznika, koji su se gađali Molotovljevim koktelom i da je zapaljiva naprava slučajno završila pod prozorom moje kuće. Kao da je uobičajeno da ljudi svakodnevno sa sobom nose Molotovljeve koktele i međusobno se gađaju“, piše „Press“.
Ovakve vesti mogu da doprinesu tome da pominjana „gromoglasna tišina“ postane tiha tišina.

Kristina Demeter  Filipčev

Naslovi

Popularni Članci