musicloverparadise.com

Becejski mozaik

Aktuelno

Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom: Ne postoji zakon koji će bilo koga motivisati da rodi dete

Novi Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom ima dobrih strana i na dobrom je pravcu, ali u celini je mogao biti bolji i potrebno je mnogo više promena u populacionoj politici, rekla je za N1 Jovana Ružičić iz Centra za mame. Žene sa visokim primanjima novim merama guraju se u rad na crno, jer se više isplati, istakao je profesor Mario Reljanović.

Prvog jula, naime, stupio je na snagu novi Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. I pre nego što je počeo da se primenjuje pomenuti zakon koji je izglasan u decembru prošle godine resorno ministarstvo je pokrenulo njegove izmene i dopune koje je Skupština Srbije usvojila u junu. Uvedene su brojne novine, od jednokratne podrške za prvo dete u iznosu od 100.000 dinara, do promene načina na koji se obračunava visina trudničke i porodiljske nadoknade.
Mario Reljanović, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union, rekao je da je zakon usvojen po „nažalost uobičajenoj proceduri sa fingiranom javnom raspravom“, gde nismo mogli da imamo reč stručne javnosti, da bi u skupštini bio usvojen praktično bez rasprave i poslanici nisu imali priliku da se izjasne.
„Kada tako donosite zakon, nužno je da se dese neke greške i izmene su očekivane. One uglavnom raduju, jer se njima ispravljaju loša rešenja usvojena u decembru“, rekao je.

Za veću zaradu nema podrške

Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom diskriminiše žene koje mesečno zarađuju više od tri prosečne plate, kažu u Centru za mame.
„Ne postoji zakon koji će bilo koga motivisati da rodi dete i država ne bi na taj način trebalo da pristupa povećanju nataliteta. Potreban je sistem koji funkcioniše, to je ono što država može, a ovaj zakon je jedan mali deo u moru stvari koje je potrebno uraditi“, istakla je Ružičić. Potrebna je nada da ovo nije brod koji tone, dodala je ona, da može biti bolje, da ako se trudite možete postići nešto.
„Ne mogu da kažem da je zakon loš, korak je u dobrom pravcu, ali ako njime kažnjavamo žene koje imaju visoka primanja, koje su ulagale u obrazovanje - šta je onda poruka i koje mi vrednosti kao društvo prenosimo“, upitala je Ružičić.
Ona kaže da se ovom merom žene koje imaju visoka primanja, a koje se u društvu inače „prozivaju što ne rađaju decu“, sada ako se usude da rode dete, država im šalje poruku da će bolje proceniti koliko je njima novca zaista potrebno.
Žene sa visokim primanjima gurate ovako u rad na crno, jer se više isplati, i ispada da će vam država vratiti daleko manje nego što ste uložili, navodi Reljanović. On kaže da je ovaj zakon toplo-hladno. „Dobra ideja se pojavi, pa je uništite sledećim odredbama u zakonu“.
Reljanović je rekao i da ovaj zakon stavlja u prvi plan pasivizaciju države. „Država treba da kontroliše isplate, ali to se nije dešavalo i neće se dešavati“, rekao je i dodao da u zakonu ima više diskriminatornih rešenja.
Uvedena je i izmena koja podrazumeva da će porodilje umesto dosadašnjih pet, primati maksimalno tri prosečne plate, bez razlike koliko god pre toga zarađivale.
Reljanović je rekao da je ta mera „jedna od neobjašnjivih stvari koje je nemoguće obrazložiti. To nije obrazloženo ni kada se zakon predstavljao. Nije objašnjeno zašto je smanjena ta osnovica. Suštinski se masa para koja se daje ovim zakonom smanjila, iako su ministarstvu puna usta toga da je proširena raspodela. Jeste proširena, ali dobijaće manje novca, drastično manje, u zavisnosti od okolnosti u kojima su žene otišle na porodiljsko“, zaključio je Reljanović.
Ružičić je, govoreći o objašnjenju ministra Zorana Đorđevića da je ta izmena deo napora da se spreče zloupotrebe, rekla da to objašnjenje nije logično i da ne veruje u to.

Vakcinacija jedan od uslova

Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom predviđa povećavanje roditeljskog dodatka za prvo, drugo, treće i četvrto dete.
Roditelji će od 1. jula ove godine za prvo dete jednokratno dobiti 100.000 dinara, za drugo dete 10.000 dinara mesečno dve godine, za treće dete po 12.000 dinara mesečno 10 godina, a za četvrto 18.000 dinara mesečno 10 godina.
Da bi roditelji mogli da ostvare pravo na dobijanje roditeljskog dodatka kao poseban uslov navedena je neophodna vakcinacija novorođenčeta, kao i sve dece prethodnog reda rođenja, koja nisu vakcinisana u skladu sa zakonom.
Poseban uslov za roditeljski dodatak je i redovno pohađanje predškolskog programa i nastave u osnovnim školama.
Jednom godišnje proveravaće se da li je dete vakcinisano i da li redovno pohađa predškolski program i osnovnoškolsku nastavu.
Pаušаl zа nаbаvku opreme zа decu rođenu 1. julа 2018. godine i kаsnije, koji se isplаćuje zаjedno sа jednokrаtnim iznosom roditeljskog dodаtkа zа prvo dete, odnosno prvom rаtom zа drugo, treće i četvrto dete iznosi 5.000 dinаrа.
Zаhtev zа ostvаrivаnje prаvа nа roditeljski dodаtаk podnosi mаjkа, odnosno otаc detetа odmаh nаkon rođenjа u zdrаvstvenoj ustаnovi u kojoj je dete rođeno, ili direktno nаdležnom orgаnu nаjkаsnije do nаvršenih godinu dаnа životа detetа.

„Zakon o finansijskoj propasti porodice sa decom“

Mario Reljanović je na sajtu pescanik.net u tekstu „Zakon o finansijskoj propasti porodice sa decom“ 25. juna (pre nego što je zakon stupio na snagu), između ostalog  napisao: „Šta ovaj Zakon čini tako nepovoljnim po korisnike raznih socijalnih davanja? Najpre, valjalo bi pomenuti naknadu za vreme porodiljskog odsustva. Iako je u medijima bilo propraćeno sa velikom pompom (istina kratkotrajno, verovatno da novinari ne bi previše istraživali ovo pitanje) kako će sada i žene angažovane van radnog odnosa moći da dobijaju naknadu za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta – što je formalno tačno – nigde se nije mogla pronaći informacija da će ova naknada biti drastično umanjena, pa će tako veći krug korisnika dobijati značajno manje novca, što u konačnom računu znači da će se masa sredstava koja se izdvajaju za porodilje i roditelje prilikom korišćenja ovog prava zapravo smanjiti (o bezobraznim i nemoralnim rešenjima vezanim za ovo pravo sam pisao još u decembru nakon usvajanja Zakona). Umanjenje iznosa će u pojedinim slučajevima biti tako drastično da ne samo što neće doneti nikakvu materijalnu sigurnost roditeljima, već će bukvalno obesmisliti plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i gurati porodilje u zonu rada na crno. Da ne govorimo o činjenici da se na ovaj način država ruga Međunarodnoj organizaciji rada, kršeći Konvenciju 183 o zaštiti materinstva koju smo ratifikovali“.
Reljanović navodi i druga „zanimljiva“ rešenja zakona. „Tako je u članu 4. Zakona proširen krug primanja koja utiču na cenzus za ostvarivanje pojedinih prava. Naročito je zanimljiva formulacija ’prihodi ostvareni od ostalih aktivnosti’, što praktično znači da u cenzus ulaze svi prihodi bez obzira na pravni osnov ili odsustvo pravnog osnova, iznos i vreme njihovog ostvarivanja. U prethodnom zakonu postojala je precizna enumeracija prihoda, koje sada više nema i bukvalno svaki prihod može da se smatra smetnjom za ostvarivanje prava iz novog Zakona (uz nekoliko izuzetaka koji su izričito navedeni u članu 5). Članom 6. navedeno je da stambene potrebe porodice iznose jednu sobu do članu domaćinstva, plus još jednu sobu. Svako ko ima više od toga, ne može ostvariti pravo na dečiji dodatak. U najavi je svakako masovno rušenje pregradnih zidova“.
Vredi tekst čitati i dalje: „Članom 12. je u stavu 7. uvedeno jedno od najnemoralnijh pravila na koja se može naići u našem pravnom sistemu. Naime, ova odredba glasi: ’Pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta ne može se ostvariti za dete za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica’. Ovo praktično znači da, ukoliko roditelji ostvaruju pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica, bolesnom detetu roditelj nije potreban. Ukoliko roditelj ipak zaključi da jeste potreban, on neće moći da radi, ili ako radi neće moći da koristi plaćeno odsustvo da bi provodio vreme sa bolesnim detetom, već samo neplaćeno. Što je mnogo, mnogo je, čak i ako dolazi od moralnih rugoba kao što očigledno jesu gospoda na čelu Ministarstva za rad. Naročito je poražavajuće da ovakvih roditelja u Srbiji ima jako malo, i da se njihov broj meri cifrom od nekoliko hiljada. Na ovaj način se dakle ostvaruje ’ušteda’ u državnoj kasi, koja bi se mogla postići na nekoliko drugih, takođe veoma efikasnih a opet nimalo nemoralnih načina – na primer, ograničavanjem iznosa koji narodni poslanici mogu dobiti na ime putnih troškova; ograničavanjem broja službenih vozila u državnoj upravi; ograničavanjem broja (ili ukidanjem) savetnika državnih funkcionera koji služe samo tome da prime honorar koji posle prosleđuju u partijsku kasu. Mnogo je dakle načina da se uštedi, ako je potrebno uštedeti. Ovde, međutim, nije bila namera da se uštedi, već da se ponizi i dotuče“. Reljanović u svom tekstu po članovima zakona piše o lošim rešenjima i zaključuje: „Zašto je važno da se sada o ovome piše? Iz više razloga. Najpre, populaciona politika je navodno prioritet ove vlasti, jedan od onih imaginarnih prioriteta koji u stvarnosti ne postoje i u vezi sa kojima se, naprotiv, čini sve da se – zarad nekih ’viših ciljeva’ – situacija dodatno pogorša na štetu građana. Drugo, i mnogo važnije, Zakon će početi da se primenjuje 1. jula, dakle za samo nedelju dana. I tada će mnogi od nas biti zgranuti njegovim rešenjima, kada ih osete na sopstvenom džepu. Pre toga, iako je prošlo više od šest meseci od njegovog usvajanja, niko iz stručne javnosti nije reagovao. Niko se ne bavi ovim pitanjima, sindikati ih nemaju ni na radaru (kao da ti roditelji kao zaposleni nisu njihovi članovi i kao da ih se, na kraju krajeva, socijalna politika države uopšte ne tiče), a na stručnim i drugim skupovima prethodnih meseci samo pominjanje ovih rešenja je dočekivano sa nevericom, kao da ovi navodi ne mogu da budu provereni najobičnijom pretragom na internetu i čitanjem teksta Zakona. Udruženja roditelja takođe ostaju nema, ili ako je poneko od njih i podiglo glas nije dobacilo čak ni do stručne javnosti koja se ovim pitanjima bavi, o medijima i da ne govorimo. Šta se to dešava sa našom kolektivnom svešću? Svašta smo oprostili ljudima na vlasti, a ovo neće biti čak ni njihov najveći udarac na porodicu koji su izveli poslednjih godina. Ali naše odbijanje da pojmimo ono što nam se događa već postaje fascinantno i verovatno će biti predmet neke buduće doktorske disertacije iz oblasti socijalne psihologije. Koliko vlast treba da uđe u naše živote i koliko treba da nas ponizi da bismo konačno počeli da pružamo otpor?“.

Priredio. B.M. (Izvor: Beta, N1, pescanik.net)

Rate this item
(0 votes)
back to top