Čitalačka tribina: Trideset godina posle Tita

  28 maj 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

U utorak 4. maja navršilo se trideset godina od smrti najvećeg sina naših naroda i narodnosti (kako smo tada govorili) Josipa Broza Tita.

Još uvek je u sećanju nedelja 4. maj, kada je poznati spiker TV Beograd, Miodrag Zdravković izgovorio čuvenu rečenicu: „Umro je drug Tito“. Nije bilo građanina tadašnje Jugoslavije koji nije zaplakao, a u sebi izgovarao tekst pesme „Druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo“.
Trideset godina je veoma lep period da se naprave neka poređenja, uverimo se da li smo skrenuli s Titovog puta i da li je „bravar“ zaista bio bolji.
U Titovo vreme radnici su bili u fabrikama na svojim radnim mestima i kao samoupravljači upravljali njima. Vrlo brzo se posle njegove smrti govorio da je samoupravljanje demagogija i da fabrikama treba da upravljaju uspešni ljudi iz sveta biznisa. Fabrikama sada upravljaju biznismeni, ali za razliku od onog vremena, radnici su sada više na ulici, na putevima, prugama gde protestuju i traže svoju mukom zarađenu platu i doprinose za penziju i lečenje. Ne može da prođe nijedan dan da radnici neke fabrike na ulici ne traže svoja prava.
Obrazovanje mladih danas je velika muka za roditelje koji su u velikom broju na ulici, a ne na svom radnom mestu. Svake godine roditelji moraju da kupuju nove udžbenike kako bi im deca mogla da uče. Ne daj Bože da se porodica preseli u neku drugu sredinu, pitanje je da li će ti udžbenici odgovarati u novoj školi, ili će roditelj da kupuje nove. Ja sam, kao i mnogi pre mene, a i nekoliko generacija posle mene, učio iz polovnih udžbenika. I u starim i u novim udžbenicima slova su ista, matematičke operacije se nisu promenile, amebe su ostale amebe, Prvi srpski ustanak je započeo 1804. godine i tako dalje. Neke su se stvari promenile, ali ne toliko da je potrebno svake godine štampati nove udžbenike.
Još veće muke nastaju kada dete želi da studira. Godina studiranja staje najmanje između 1.500-2.000 evra. Iz ove perspektive školovanje u Titovo vreme stvarno je bilo besplatno.
Kao osamnaestogodišnjak sam se slobodno kretao po celoj Jugoslaviji. Išao sam vozom, autobusom, autostopom iz Bosne, Hrvatske, Srbije, Makedonije i nijednog trenutka se nisam plašio za svoj život. U školi smo se prepirali zbog Zvezde i Partizana, lepih devojaka, nismo bili pijani i naduvani. Da bih smuvao devojku morao sam da budem čist, lepo vaspitan i pomalo romantičan.
„Danas je neko drugo vreme“ kaže pesnik, ali ni nalik onom iz moje mladosti. Strepim kada prolazim pored namrgođenih i znojom i alkoholom „namirisanih“ tinejdžera, koji u podne kažu dobro jutro.
Ugledni srpski istoričar, akademik Vasa Čubrilović (član „Mlade Bosne“) je isticao da nijedan vladar iz veoma duge i bogate srpske istorije nije učinio toliko koliko je Josip Broz Tito.
Na kraju moram da kažem da nije bilo sve idealno u tih trideset pet godina njegove vladavine, ali naši sjajni piloti i dalje lete avionima koji su nabavljeni za života Josipa Broza Tita. Ostaje mi nada da će budući heroji našeg plavog neba leteti novim avionima, koji će biti kupljeni od poreza na bogatstvo „uspešnih vlasnika firmi“, na zarade radnika koji će raditi, a neće svoj hleb tražiti na ulici, da će nam deca moći slobodno da se kreću i za džabe da se školuju.

Dragiša Slavić (Titov udarnik)

Naslovi

Popularni Članci