Intervju sa Svetislavom Basarom: Orijentalni model vladavine

  19 mart 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Nedavno je u Narodnoj biblioteci u Bečeju priređeno književno veče sa piscem Svetislavom Basarom.

Mnogi ga smatraju jednim od najboljih pisaca druge polovine dvadesetog veka, koji je svojim provokativnim, po nekima protivurečnim pisanjem, napravio lom na književnoj sceni, rušeći sve ono što je srpsku prozu činilo „sterilnom, dosadnom i nemoćnom“, sukobljavajući se tako sa mnogim ljudima i idejama. Njegov roman „Fama o biciklistima“ se smatra jednim od najboljih romana, ali je NIN-ovu nagradu dobio za roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ objavljenog 2006. godine. Prvi je dobitnik nagrade Fondacije Borislav Pekić, knjige su mu prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik, a drame izvođene na mnogim scenama.
Na književnoj večeri u Bečeju su predstavljene Basarine knjige „Ukleta zemlja“ i „Looney tunes“, a potom je Svetislav Basara dao intervju za „Bečejski mozaik“.

Protiče i deseta godina od „promena“. Da li su se po vašem mišljenju one uopšte dogodile, ili je ispalo, da upotrebim onu narodnu: „sjaše Kurta da uzjaše Murta“?

- Izgleda da je baš tako, sjahao Kurta i uzjahao Murta. Velika su bila očekivanja, ali jednostavno ništa se nije suštinski promenilo da ova zemlja postane utemeljena na zakonu i pravu, a ne na hirovima državnih i lokalnih moćnika.

Kaže se da između teorije i prakse uglavnom postoji raskorak, ali postoje tačke u kojima se one podudaraju ili dodiruju. Ima li takvih tačaka na srpskoj političkoj sceni između onoga čime nas svakodnevno bombarduju političari i života običnih ljudi?

- Veliki je jaz između onoga što pričaju i što rade političari i realnosti u ovoj zemlji, pa se ponekad pitam da li ljudi koji su na funkcijama, uopšte imaju uvid u realnost? Jedni imaju nekakvu evropsku priču i ponašaju se kao da smo mi to već postigli, drugi su u nekakvim nacionalnim mitovima. Malo ko se bavi stvarnim životom, što možemo videti ako se vozimo 50 kilometara bilo kojim drumom, teško je izvući živu glavu od rupa na putevima, od propasti uopšte, od đubreta pored puta, tako da je ova zemlja potpuno zapostavljena, a nekakvim metafizičkim raspravama se bave političari.

Rekli ste da je knjiga „Fama o biciklistima“ nastala kao parodija na pomamu za teorijama zavere. S druge strane, jednom prilikom ste izjavili da „iza svakog zla, iza patnje svakog deteta, iza svakog razaranja, stoji nečija svesna odluka i zloupotreba slobode“. Ima li u ovim izjavama kontradiktornosti? Ne čini li vam se da su se neke tvrdnje iz takozvanih teorija zavere pokazale kao tačne, imajući u vidu da su mnogi strani novinari o tome napravili dokumentarne emisije ili filmove?

- A koje su se to tvrdnje pokazale kao tačne?

Nedavno je na RTS-u prikazan film televizije RAI, koji je napravio italijanski novinar o tome kako je sve krenulo i šta se dešavalo na Kosovu.

- Nisam to gledao. Ta „zavera“ traje poprilično javno, ja mislim od '68. godine prošlog veka, to se sve mirno događalo pred očima ondašnjih, potonjih i ovih aktuelnih državnika. Ne vidim u čemu je zavera, ta je stvar bila sasvim javna, ako mislite na otcepljenje Kosova, na tome se radi pola veka.

Mislila sam i na raspad Jugoslavije.

- Pa znate šta, stvari se raspadaju, šta možemo. Nije se Jugoslavija sigurno raspala zbog toga što se neko zaverio, nego se raspala zbog svojih unutrašnjih protivurečnosti. Onda su normalno, kao što živimo u realnom svetu, mnogi iskoristili taj raspad za svoje ciljeve, neki da steknu nezavisne države, neke pokrajine kao Kosovo da se otcepe, znači Jugoslavija nije mogla da opstane zbog svojih samih protivurečnosti, a ne zbog zavere. Svi se sećamo, koji su dovoljno stari, kako je to krenulo. Krenulo je tako što ljudi nisu hteli demokratski poredak, hteli su svoje nacionalističke ideologe i nacionalističke države - iz toga je proistekao rat.

Još uvek se smatra da je Srbija podeljena. Prvi deo i dalje podržava te takozvane teorije zavere, a drugi deo je u sasvim drugoj krajnosti, usmeren na Evropu. Da li je uopšte moguće pomiriti te dve Srbije?

- Zašto da se mire te dve Srbije? Pre svega te teorije potiču iz te, kako kažete, prve Srbije, oni su podeljene ličnosti po meni, pa onda vide sve podeljeno. Srbija je jedan polimer, međunarodni politički entitet i sada ti iz prve Srbije misle da Srbija može biti jedinstvena i pomirena samo ukoliko mi svi mislimo i ponašamo se kao oni. Uglavnom većini ljudi u Srbiji ne pada na pamet, niti meni lično, da se mirim sa idejama Vojislava Koštunice i radikala i da mislim kao oni. Prema tome, nek ostanemo ovako podeljeni, nije to strašno, sve su nacije podeljene, samo u određenim nacijama se razlike tolerišu, a ovde svi nastoje da svoje poglede, ideje i način života nametnu svima ostalim.

Koja je po Vama najveća mana ili tragedija srpskog naroda?

- Najveća mana srpskog naroda je što se nikad nije oslobodio orijentalnog modela vladavine.

LJ.M.

Naslovi

Popularni Članci