Intervju sa Gaborom Lenđelom: Od „Teške industrije“ do velike žurke

  19 februar 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Prilikom nedavnog gostovanja u Bečeju, muzičar Gabor Lenđel je rekao da je već bio u Bečeju pre mnogo godina kao vođa grupe „Teška industrija“, koja je tada nastupala u svim većim mestima Vojvodine.

Pre nekoliko nedelja Lenđel je sa svojim bendom obradovao Bečejce hitovima 60-ih i 70-ih godina.
- Okupio sam najbolje muzičare iz Subotice i mislim da sasvim dobro zvučimo. Sa njima sam uvežbao repertoar koji se sastoji od najvećih hitova „Bitlsa“, „Roling Stonsa“, Toma Džonsa… Svaka pesma je poznata, skoro svi ih znaju napamet i pevaju ih zajedno sa nama.

Na prvom retro partiju u Subotici bilo je i mladih ljudi.

- Bilo je i mlađih generacija, međutim, srednja generacija kojoj je to i namenjeno, bila je više zastupljena, jer je to muzika njihove mladosti.

Današnja muzika poprilično se razlikuje od one iz 60-ih i 70-ih godina.

- Kada sam ja svirao rokenrol 70-ih godina, stariji su govorili: Ma to su opet oni dugokosi, to što oni sviraju je prolazno i od toga neće biti ništa. Tako je i danas, za sve što slušaju mlađe generacije se kaže da to ništa ne valja. Mislim da svaka generacija mora da ima svoju muziku, razmišljanje i način života. Meni se ova turbo-folk, etno i tehno muzika ne dopada, ali ne volim to da komentarišem. Svako sluša ono što mu se sviđa. Ja sam roker, volim rokenrol i sviram uglavnom rok muziku, to je moje opredeljenje, ali mislim da ne bi bilo pošteno da sudim o današnjoj muzici, jer kad sam bio mlad muzičar ni ja nisam voleo kada su mi stariji popovali. I od današnje muzike će ostati ono što valja, tako je to i sa muzikom i sa grupama.

Uobičajeno je da kada se prisećamo mladosti, uzdahnemo i kažemo da je nešto bilo drugačije i bolje „u ona stara dobra vremena“.  Šta je vama naj, naj, naj kada se prisećate svojih prvih koraka u muzici?

- Baš ta pesma, „Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj“ od „Indeksa“. Ta pesma mi je bila najveći hit koji sam napisao i dan-danas je ostala kao pesma koja se peva. Ima i anegdota o tome kako je ona nastala. Sa mojim prijateljem, pokojnim Duškom Trifunovićem, koji je napisao tekst za tu kompoziciju i sa još nekoliko muzičara sam išao na njegove književne večeri gde smo, dok je on govorio svoju poeziju, svirali i pevali njegove stihove. Jednom prilikom, dok smo putovali vozom, a on je imao običaj da direktno na muziku piše tekst, ja sam na gitari svirao nešto što sam komponovao i onako usput pevušio „laj, laj, laj“. On me je prekinuo i rekao: „Nije dobro laj, laj, laj, treba reći naj, naj, naj“. Tada je dobio ideju da napiše tekst za pesmu „Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj“. Posle je došao izbor Evrovizije 1976. godine, pa sam tu pesmu ponudio „Indeksima“, oni su je otpevali i postao je hit. U vezi sa ovom pesmom sećam se uzbuđenja i neizvesnosti prvog snimanja. Davorin Popović je bio u vojsci, a zbog snimanja je dobio nekoliko dana odsustva i, kako to biva, u Sarajevu je imao veliko društvo koje ga je dočekalo i sa kojim je proveo čitavu noć, te se ujutro nije pojavio na snimanju. Otišao sam da vidim gde je, a on je još spavao. Probudio sam ga i rekao mu da treba da idemo na snimanje, međutim, kad je progovorio ispostavio se da šapuće, nema glasa! Bio sam iznenađen i uplašen. Nisam znao šta da radim, jer čovek koji je trebao da snimi hit, mogao je samo da šapuće! Onda je Davorin zamolio sestru da mu spremi toplu vodu i so. Nakon te „terapije“ glas mu se vratio, ušao je u studio i iz cuga snimio pesmu kao što se i danas može čuti.

Bavili ste se i sportom i bili uspešni. Šta je bilo presudno da životni put usmerite ka muzici?

- Imao sam sreće da sam bio talentovan i za sport i za muziku. Sa 15 godina sam se počeo baviti atletikom. Došao sam do državnog rekorda koji i danas držim u disciplini 4 puta 100 metara štafeta, i kao junior na 100 metara, imao sam rezultat 10,3 sekunde. Već sa 18 godina sam bio član seniorske reprezentacije i 1969. smo na Prvenstvu Evrope istrčali državni rekord. To do danas niko nije oborio. Dobro je to bilo, obišao sam pola sveta, međutim, povredio sam se 1981. pred Olimpijadu u Minhenu i morao sam da pauziram. Svirao sam i violončelo što je iziskivalo toliko vremena kao i sport i morao sam se opredeliti šta će mi biti budućnost, jer nisam mogao te dve stvari da usaglasim. Opredelio sam se za muziku.

Kako to da ste Akademiju upisali u Sarajevu?

- U Beogradu me dve godine nisu primili na Muzičku akademiju, nisam prošao na prijemnom, a u Sarajevu su već studirali prijatelji iz Subotice i na njihov poziv sam otišao tamo. U Sarajevu nastaje takozvana pop-škola, grupa „Teška industrija“, sarađivao sam sa Duškom Trifunovićem, sa Čolićem, s grupom „Bjelo dugme“, sa „Indeksima“ i drugima. Tu počinje moja muzička karijera i tu sam ostvario svoj najveći muzički uspeh.

Kada ste napustili „Tešku industriju“ nastavili ste da se bavite muzikom, ali na drugačiji način.

- Nakon odsluženja vojnog roka u Mostaru došao sam u Novi Sad gde sam radio na radiju, za televiziju, a i u pozorištu. Napravio sam prvu rok-operu, „Zelenokosu“ na mađarskom jeziku u Subotici, zatim sam otvorio prvi privatni studio u bivšoj Jugoslaviji gde sam radio kao studijski muzičar, aranžer i kompozitor. Sarađivao sam sa poznatim umetnicima. Grupi „Garavi sokak“ sam napravio prve dve ploče koje su bile zlatne i nabacio taj njihov imidž koji je trebao da bude konkurencija Đorđu Balaševiću. Kod mene je snimao Zdravko Čolić, Kornelije Kovač, Laza Ristovski, ali sve je to prošlost. Onda je došao rat i sve je palo u vodu. Morao sam da se preselim u Mađarsku, kako kažu trbuhom za kruhom. Tamo sam već 18 godina, ali još uvek imam vezu sa Suboticom, tamo mi je majka i prijatelji, tako da sam sada na relaciji između Subotice i Budimpešte.

Uradili ste i rok operu na srpskom jeziku?

- Kada sam otišao u Mađarsku, video sam da sve manjinske zajednice imaju svoje pozorište, samo Srbi nisu imali, pa sam sa nekoliko amaterskih i profesionalnih glumaca oformio Srpsko pozorište u Budimpešti. Pet godina sam bio direktor tog pozorišta i tamo sam napravio i prvu srpsku rok-operu „Pastir vukova“ o životu svetog Save. Sa njom smo imali turneju i u Srbiji, to je bilo početkom 90-ih i odlično je prihvaćena. Uradio sam još dva-tri mjuzikla. Sada sam slobodnjak i više se bavim sobom, bavim se muzikom, pišem i za pozorište. Krajem januara u Slavija teatru u Beogradu je bila premijera predstave „Divljač je pala“ u režiji Miloša Jagodića za koju sam komponovao muziku.  

Kakvi su vam dalji planovi?

- Imam dosta planova. U Novom Sadu uskoro treba da radim dečji mjuzikl „Suncokret“, a pored toga se koncentrišem na ovakve retro svirke, koje su bazirane na muzici 60-ih i 70-ih godina. Od maja krećemo sa novim projektom, sa „Velikom žurkom“. Biće zastupljeni svi hitovi do 2000. godine, imaćemo i goste izvođače, moje prijatelje, a žurke će se organizovati na velikim otvorenim prostorima, bazenima, letnjim pozornicama. Sve je bazirano na plesu, jer bez toga to nije to. Nastojaćemo da cene ulaznica budu pristupačne za sve, da idemo na masovnost, na više od 1.000 ljudi, da dođu kompletne generacije i da svi nađu ponešto po svom ukusu. Međutim, sve to mora imati i podršku lokalnih vlasti koje bi se uključile u taj projekat.                                

LJ.M.

Naslovi

Popularni Članci