Intervju sa direktorkom biblioteke Izabelom Šormaz pred kraj mandata: „Ohrabruje me to što se kod građana podiže svest o značaju čitanja“

  24 jun 2016
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Kultura čitanja je u Srbiji na veoma niskom nivou. O tome je nedavno u jednoj televizijskoj emisiji govorio i Teofil Pančić. On je opisao jednu svakodnevnu sliku iz autobusa između Beograda i Novog Sada, između dva kulturna centra, rekavši da u tim i takvim autobusima dvoje ili troje ljudi čita nešto, uglavnom novine ili tabloide. Ta upečatljiva „slika“ pokazuje da je čitanje knjiga nešto bez čega se može, a o funkcionalnoj pismenosti i/ ili nepismenosti i da ne govorimo.

O čitanju i nečitanju, o tome zašto osnivač kulturne ustanove godinama unazad ne obezbeđuje novac za kupovinu knjiga, o problemima u biblioteci, o potrebi izgradnje lifta za osobe sa invaliditetom, o tome šta čita i šta preporučuje predstavnicima lokalne vlasti da čitaju, razgovarali smo sa direktoricom Narodne biblioteke, diplomiranom bibliotekarkom Izabelom Šormaz.

Direktorka ste biblioteke nešto manje od četiri godine, u decembru mesecu vam ističe mandat, i imate dosta problema. Jedan od većih je taj što lokalna samouprava ne obezbeđuje propisima predviđen novac za kupovinu knjiga. Reč je o određenim godišnjim količinama koju svaka biblioteka mora da obezbedi. Vi, već nekoliko godina unazad, ne dobijate novac da kupite predviđeni kontingent knjiga. Zašto lokalna samouprava ne obezbeđuje novac? Koliko je knjiga potrebno kupiti godišnje?

- U Pravilniku o nacionalnim standardima za obavljanje bibliotečko-informacione delatnosti koji proizilazi iz Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti jasno se propisuje da u skladu sa nacionalnom strukturom i sa brojem stanovništva određene lokalne zajednice svaka lokalna samouprava je u obavezi, na osnovu člana 27, da obezbedi knjižnu građu. Mi pripadamo kategoriji od 35 do 60 hiljada stanovnika i po tome smo godišnje u obavezi da kupimo 4.500 knjiga. Nacionalni standard nas upućuje i na to da taj broj treba da oslikava nacionalnu strukturu stanovništva. To u slučaju Bečeja znači da nešto više od 50 odsto naslova treba da obezbedimo na mađarskom jeziku i nešto manje od 50 odsto na srpskom jeziku. Veoma je važno da to poštujemo. Značajno je i to da jedinične cene tih knjiga svake godine nam dostavlja Narodna biblioteka Srbije i upozorava nas da smo u obavezi da pratimo i da u našim godišnjim planovima zahtevamo od osnivača kroz programski budžet da obezbedi taj iznos. Mi to svake godine i činimo, ali je poslednja nabavka knjiga bila obezbeđena 2013. godine. Tad je osnivač, lokalna samouprava, poštovao zakonom propisane standarde, međutim, iako se redovno obraćamo lokalnoj samoupravi i prilažemo dopis upravnika Narodne biblioteke Srbije sa jasnim uputstvima iz zakona, osnivač nije doneo odluku da kupi nove knjige za našu biblioteku. Razloge za to zaista ne znam. Mogu samo da pretpostavim da je reč o sledećem: pošto se kupovina knjiga nalazi na poziciji nematerijalne imovine i na tom zbiru konta nalaze se i projekti koji su investicionog tipa i gde je sufinansijer lokalna samouprava, a ovo je nematerijalna investicija u intelektualni kapital, možda ima više sufinansiranja u pravcu da osnivač mora da obezbedi sredstva za neke druge aktivnosti i možda nam zato ne obezbeđuje novac za knjige.

Dokle čovek može da ćuti?

Koje su knjige ostavile utisak na vas?

- Od Irvina Jaloma „Problem Spinoza“. Izuzetno volim tu vrstu literature, „Lečenje Šopenhauera“, „Kad je Niče plakao“ (Irvin Jalom). „Problem Spinoza“ je odlično delo, pored toga što autor poznaje dobro psihologiju i psihoanalizu, odlično poznaje i filozofiju. Preporučujem čitaocima. Zatim: Andrić. On je zaista neponovljiv. Andrićev „Ex Ponto“ imam kod sebe u svakom trenutku. To mi daje snagu kad mi je teško. Pročitam njegove zaista besprekorno dobre rečenice koje su uvek savremene i uvek će ostati savremene i imam osećaj da me to smiruje. Imam potrebu svake godine da odem u Višegrad, trudim se da osetim njegovo stvaralaštvo, hodajući i pored Drine gde je on najviše stvarao, a isto tako odlazim i u Igalo gde je on imao svoju vikendicu, koja je sad spomen kuća. Tu su ta dva punkta, tu energiju osećam i ja kroz Andrićeva dela. Ne postoji pisac za mene bolji od njega. Trenutno istražujem i studije o Andriću... Treći pisac je Imre Kertes i njegovi „Dosije K.“ i „Besudbinstvo“. Drago mi je da Kertesa mogu da čitam na mađarskom jeziku, prevod nema tu snagu za mene. Pošto me i ta tematika – čovek, holokaust, dokle čovek može da ćuti, nepravda – interesuje, negde se tu prepoznajem.

Na sednici Skupštine opštine na kojoj ste govorili o tome da opština ne obezbeđuje novac za kupovinu knjiga, predsednik opštine, koji u većini slučajeva objašnjava razloge zbog kojih dolazi do određenih problema, tada nije izašao za govornicu da objasni šta je razlog tome što nema para za kupovinu knjiga. Kako to komentarišete?

- Kada je na toj sednici postavljeno pitanje u vezi problematike knjiga, to je učinjeno na mađarskom jeziku. Odbornik opozicije je postavio pitanje, odnosno, konkretno se obratio skupštinskom telu da se vidi koliko je to telo izdvojilo sredstava, a obratio se i meni kao direktorki ustanove da kažem kad je poslednji put obavljena nabavka knjiga i mislim da ta komunikacija nije bila dovoljno shvatljiva što se tiče prevoda. Kada sam izašla za govornicu trudila sam se da svakog tamo dobro razumem, u nekim slučajevima sam i sebe prevela na srpski jezik da bi moje informacije što preciznije bile dostupne građanima koji ne govore mađarski jezik.

Vlast u Srbiji na svim nivoima je desetinama godina unazad manje-više gluva za potrebe građana što se tiče kulture i najmanje finansira upravo kulturu, počevši od biblioteka, preko muzeja, do pozorišta. A kultura je izuzetno važna, setimo se Vinstona Čerčila, koji je, sastavljajući ratni budžet, odbio predlog da Velika Britanija ukine donacije kulturnim institucijama, pitajući se: „Šta ćemo onda braniti?“. Vi ste se u prethodne četiri godine na razne načine dovijali i ipak ste kupovali knjige. Koliko knjiga je nabavljeno za četiri godine?

- Mi se svake godine trudimo da obezbedimo makar taj standard od oko 4.000 do 4.500 novih knjiga. Iz raznih izvora stičemo sredstva, recimo, od Pokrajinskog sekretarijata za kulturu godišnje smo dobijali 150.000 dinara, značajan iznos obezbeđuje i Ministarstvo kulture i javnog informisanja. Svake godine se prijavljujemo na njihove konkurse. Prve dve godine, iznos je bio oko 750 hiljada dinara, a sada smo slali dokumentaciju gde je iznos oko 540 hiljada dinara. Kod Ministarstva kulture i javnog informisanja iznosi se određuju po veličinama biblioteka. To je veoma značajan izvor, ali to su knjige koje su uglavnom na srpskom jeziku. Malo izdavača imamo, na primer, „Forum“, koje izdaju knjige na mađarskom jeziku, i samim tim otežana je nabavka knjiga na mađarskom jeziku. Međutim, postoje bratski gradovi sa kojima imamo odličnu saradnju, biblioteke iz Čongrada i iz Seksarda kontinuirano u svojim bibliotekama nabavljaju i kupuju knjige za nas. To što je za izuzetnu pohvalu je da u tih 4.000 ili 4.500 knjiga su čak 2.800-2.900 knjiga donirali građani, odnosno naši članovi kojih trenutno ima 4.151. I to je ono što me ohrabruje, jer se kod građana podiže svest o značaju čitanja, o investiciji u ljudske resurse, u znanje, u razvoj. I važno je i da nam dolazi mnogo dece i krenuli smo sa aktivnostima u najranijem uzrastu jer pre nije bila praksa da i bebe dolaze u biblioteku. Navikavanje na knjigu, na pisanu reč je važna u najranijem uzrastu i drago mi je da su to građani izuzetno pozitivno prihvatili.

„Nemiri“ za odbornike

Šta biste preporučili predstavnicima lokalne vlasti da čitaju?

- Ovo je najteže pitanje. Ne bih da uvredim nekog.

Može li preporuka za čitanje da uvredi bilo koga?

- Kada sam na poslednjoj sednici Skupštine opštine podnela izveštaj o radu biblioteke, iznenadilo me je da malo ljudi poznajem tamo iako sam Bečejka. Ne znam – možda ih ja nisam videla – da ih ima među najaktivnijim članovima biblioteke. Nisam sigurna, postoje sigurno pojedinci, ali bila sam iznenađena da ne poznajem mnogo ljudi u toj sali, a inače u lokalnom parlamentu obično sam ljude poznavala. I to mi je neshvatljivo da kažu da dođu na skupštinu a ne pročitaju materijal o kome će da diskutuju. Mislim da to ne sme da se dozvoli da dođe odbornik da kaže da nije imao vremena da pročita materijal. Postoje dani kada mi u biblioteci i po 12-13 sati čitamo. Ako su odbornici u skladu sa Poslovnikom dobili materijal za Skupštinu opštine, neka čitaju i 15 sati ako treba.

Šta im, osim skupštinskog materijala, preporučujete da čitaju?

- Andrića im preporučujem, da krenu sa „Nemirima“, da uzmu i „Ex Ponto“, da vide koliko je to večno delo. Trebalo bi da čitaju i naučno-popularnu literaturu i što više radova iz oblasti sa kojima se bave, a verujem da neki odbornici to i rade. Mislim da bi svaki odbornik trebao da bude član biblioteke.

Kako izgleda kada bebe dođu u biblioteku?

- Naše dečje odeljenje stimuliše razvoj dece. Trudili smo se tokom prethodnih godina, da na konkursima nabavimo opremu i da je uskladimo s psihofizičkim razvojem dece. Imamo kutak i za najmlađu decu, gde ona pored knjiga imaju i igračke, niz edukativnih igračaka, kockica, slagalica. A kroz igru se trudimo i da razgovaramo sa roditeljima i sa decom i na taj način oni polako istražuju vozić, jer se u našem voziću nalaze prve knjige kojima deca mogu lako da priđu, tako ih postepeno uvodimo u svet knjiga. Vrlo često se desi da čujem plač dece na dečjem odeljenju. Plaču jer ne žele da idu kući. To je znak da se ovde nešto dobro radi i da se deca dobro osećaju.

Decu besplatno upisujete u biblioteku?

- Mi predšolsku decu potpuno besplatno upisujemo. Ako deca nisu došla kao bebe, u jaslicama ili ranom razvoju, onda obavezno je da predškolce upišemo besplatno. Obavezni su, zatim, svi prvaci osnovne škole i svi srednjoškolci prvih razreda.

Postoje građani koji nisu u mogućnosti da uđu u biblioteku. To su osobe sa invaliditetom jer otkad postoji biblioteka nije omogućeno da se u nju može ući kolicima. Sada postoji projekat, koji je izradio Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, za lift koji će biti izgrađen kod prozora dečjeg odeljenja za osobe sa invaliditetom koje su u kolicima.

- Završen je projekat sanacije. Na ulazu u biblioteku, kod stepeništa, nije moguće napraviti prilaz kolicima. Nemoguće je uraditi klasičan prilaz zbog bezbednosti. Saniranje stepeništa bi koštalo oko 360.000 dinara, i tu bi se uradilo vraćanje u postojeće stanje sa svim konzervatorskim merama da bi se očuvala autentičnost objekta. Planira se da se uradi i platforma, odnosno lift ispred prvog prozora dečjeg odeljenja za oko 670.000 dinara i popločavanje za oko 380.000 dinara. Kompletna investicija vredna je oko 1.400.000 dinara. Verujemo da ćemo ove godine uraditi samo stepenište, a u budžetu biblioteke za 2017. godinu planiramo da obezbedimo lift i platformu. Smatram da je to dobro rešenje jer će ovim biblioteka imati dva izlaza, što je važno zbog bezbednosti.

U biblioteci organizujete književne večeri, pre nekoliko dana i prvu „Noć knjige“, Klub zavičajaca, druženje sa decom i bebama, učestvujete u projektima, pravite dokumentarne filmove... Nešto biste trebali da radite, a nešto i ne morate. Književne večeri su dobro posećene, bili su u biblioteci Dragan Velikić, Uroš Petrović, Lazar Ristovski, učite decu da čitaju, da uoče važnost knjige, u vezi s tim je nedavno održano i edukativno predavanje.

- Mi upravo radimo i nešto što ne moramo, a krunu na sve to ćemo staviti izdavanjem naše monografije čija je izrada još u toku. Mislim da ćemo time dobiti nešto što još u gradu, u vezi zavičajne istorije, čini mi se, ne postoji. Krenuli smo sa autorskim tekstovima, u monografiji će biti reči o naseljavanju Jevreja, o Jevrejima u Bečeju, ali postoji i deo koji u filmu „Nasleđe jevrejske zajednice“ nismo uspeli da prezentujemo i to ćemo da zaokružimo jednim savetodavnim naučnim tekstom koji sam ja radila, kako da se radi savremenim metodama sa decom i mladima u ustanovama kulture, želja mi je da na osnovu toga prosvetni radnici mogu da rade. Dobila sam od Žarke Svirčev koja je u timu lektora monografije, nakon pročitanog teksta i komentar da bi bilo dobro da uradimo i neku prezentaciju za prosvetne radnike i da ih direktno upoznamo sa ovom metodologijom. 

Širite se u prenesenom značenju reči, ali postoji potreba i za fizičkim širenjem. Tu je podrum biblioteke, koji je pre više od pet godina adaptiran, međutim, ne koristi se. Šta je tu problem? Ko je pogrešio ako je pogrešio?

- Veliki problem ove ustanove su podrumske prostorije. Od prvog trenutka dolaska na ovu funkciju sam se suočila sa pojavom vlage u podrumskim prostorijama. Nedavno nam je stiglo mišljenje (sanacija je realizovana od 2007. do 2012. godine) Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture koji smatra da treba poći od početka i uraditi geomehanička ispitivanja tla radi utvrđivanja uzroka pojave vlage, što nije učinjeno pre početka izrade projekta. Navodi se i da ukoliko se utvrdi da je zaista zemlja iza zidova podruma natopljena vodom usled nedostatka atmosferske kanalizacije i oštećenja postojeće fekalne kanalizacije, predložiće se rešenje zaštita podruma od prodora tekuće vode što je različit problem od dejstva kapilarne vlage koja se iza tla penje kroz neizolovane zidove. Koliko sam ja upoznata sa ovim problemom, mislim da će pre biti reči o ovom drugom problemu, što nam je pre neki dan potvrdila i Direkcija za izgradnju opštine Bečej. Sanacija kapilarne vlage je urađena kada smo naložili izvođaču radova u više navrata. Ta intervencija je urađena, međutim, druga problematika, dakle postojanje problema oko kanalizacija otpadnih voda koja okružuju našu zgradu, evidentno je. Prvo treba uraditi ispitivanje da se utvrdi odakle voda dolazi. Ako se utvrdi da voda dolazi spolja, onda isključivo na taj način može da se uradi sanacija podruma kao što je urađena u muzičkoj školi, i to nam je u nalazu Direkcija potvrdila. Treba da se uradi neka vrsta drenaže. Novac za to treba da planiramo u budžetu biblioteke za narednu godinu ili treba da se obratimo opštini za pomoć.

To znači da podrumske prostorije i dalje neće moći da se koriste?

- Nemamo upotrebnu dozvolu.

U objektu biblioteke je sve manje prostora, a sve je više delatnosti. Potreban vam je prostor.

- Moj plan je da u dvorišnim prostorijama, koje smo tražili da pripadnu biblioteci, napravimo jednu veliku svečanu salu, salu za edukacije, možda sa otvorenim vratima kako bismo i dvorišni prostor koristili. U tim dvorišnim prostorijama mogao bi da se osposobi i magacin – mi nemamo magacin za knjige – kao i kancelarije, a time bi svakako bilo olakšano održavanje manifestacija, kojima bi mogle da prisustvuju i osobe sa invaliditetom, jer je naša sadašnja sala na spratu zgrade, a tamo ne postoji prilaz za kolica.

Ranije ste govorili i o pokretnoj biblioteci.

- Među našim planovima nalazi se i pokretna biblioteka. Prošle godine smo osnivaču predali zahtev da se planiraju sredstva i za to. Tu je najvažnije da se nabavi jedno manje vozilo, jer po standardima svaka lokalna zajednica koja ima preko 1.000 stanovnika je u obavezi da otvori stacionarni i pokretni bibliotečki ogranak. Plan je da bibliotekarske usluge stignu i u naseljena mesta u Bečeju, u Drljan, Mileševo i Poljanice, kao i do nekih salaša gde takođe žive naši građani a na taj način bi doprineli i razvoju sela što je i po zakonu obavezno, kao što je po zakonu obavezno i da osobe sa invaliditetom uključimo u sva dešavanja.

K.D.F.

 

 

Naslovi

Popularni Članci