Kratak istorijat: Odbrane od poplava

  06 januar 2017
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Prirodni, a naročito hidrološki i klimatski uslovi Vojvodine bili su oduvek izvor izobilja i blagostanja, ali i velikih nedaća kad naiđu katastrofalne poplave ili suše, često beležene na ovom podneblju. Iskustvo sticano kroz vekove stalno je nametalo ideju o potrebi potpunijeg obuzdavanja stihije. To je bio razlog da su u prošlosti preduzimani značajni tehnički poduhvati da bi se stanovništvo i plodovi njegovog rada zaštitili od poplava i podzemnih voda.

Poznato je da su još Rimljani u III veku naše ere preduzimali radove na isušivanju zemljišta u Sremu. Sloveni su pod Avarima u VI i VII veku izvodili neke radove na regulisanju Zlatice u severnom Banatu. Ozbiljni radovi na uređenju voda bili su preduslov da se zamočvarena i neprohodna Vojvodina, potpuno osiromašena posle isterivanja Turaka iz ovih krajeva, osposobi i pripremi za uspešnu kolonizaciju, koju je sprovela austrijska vlast po planu grofa Florimunda Mersija. Među značajne radove iz prve polovine XVIII veka spada iskopavanje 70 km dugačkog veštačkog korita Begeja, a zatim spajanje Begeja u Tamiš kanalima na dva mesta u gornjem toku, radi regulisanja oticanja njihovih voda.
Uvećavanjem stanovništva doseljavanjem, nametnula se potreba za sve više obradive zemlje i to je postala sve veća briga vlasti. Zemlja je bila tu, samo je trebalo oteti od vode. Iz tih razloga je 1781. godine iz Beča stigla naredba da se u Banatu dižu nasipi duž reke Tise. Nestručno izvođenje radova nije dalo željene rezultate, jer je Tisa često plavila i za sobom ostavljala baruštine i močvare, tako da se formiranjem vodnih zadruga ozbiljnije i odgovornije pristupilo problemima. Zadolmljavanjem Tise veliki kompleksi zemljišta su ostajali pod vodom, tako da se u drugoj polovini XIX veka pristupilo izgradnji ustava koje su kroz nasipe propuštale nagomilane vode u Tisu. Ali voda se mogla upuštati samo ako je vodostaj Tise bio nizak. Sve suvišne vode ostajale su na nižim terenima mnogo duže nego što je to poljoprivreda mogla da podnese. Radi zaštite od unutrašnjih voda nastaju Vodne zadruge za odvodnjavanje, koje deluju paralelno sa Vodnom zadrugom za odbranu od poplava. One predstavljaju jedne od investitora za gradnju pumpnih postrojenja.
Na prostoru današnje opštine Bečej organizovana odbrana od poplava započeta je još 1846. godine osnivanjem Bačke zadruge za regulaciju Tise za deonicu od Martonoša do Bačkog Gradišta. Sedište zadruge je bilo u Starom Bečeju do 1903. godine, dok su delovi nasipa Bačko Gradište-Bečej i Bečej-Bačko Petrovo Selo izvedeni u periodu od 1857. do 1864. godine. Možemo reći, da su svi nasipi na teritoriji današnje opštine Bečej podignuti do 1907. godine. U početku su bili mali, niski i slabi da izdrže pritisak velikih voda, pa su provaljivani, povišavani i ojačavani posle svake poplave. Izgradnjom proseka kod Medenjače i Bisernog ostrva, ranije izgrađeni nasipi duž Mrtve Tise postali su lokalizovani nasipi.
Za izvršenje svojih zadataka, vodne zadruge su imale stručnu službu koju su činili zadružni upravitelj-glavni inženjer, sekcijski inženjer, hidrotehničari, nadzornici i čuvari nasipa. Pored njih za vreme ekstremno visokih voda i opasnosti od probijanja poplava, angažovana je i radna snaga i kulučari, kao pomoć u odbrani nasipa. Po potrebi, u odbrani je učestvovala žandarmerija ili vojska, radi nadzora prilaznih puteva, održavanja reda i discipline među radnicima i radi javne bezbednosti. Takođe, svaka vodna zadruga imala je i svoj pravilnik za odbranu od poplava. Njime je regulisana obaveza održavanja, obnove i korišćenja vrbove šume u forlandu ispred nasipa i obaveza negovanja i održavanja trave na nasipu. Pravilnik je utvrđivao i vrstu, količinu i raspored materijala, alata i opreme za odbranu.
Čuvari nasipa su bili prva odbrana od poplava. Oni su sa svojim porodicama živeli u čuvarnicama, u neposrednoj blizini nasipa i brinuli se o svom parčetu bedema. Nije bio redak slučaj da je ovaj posao vremenom postajao porodičan, odnosno da je prelazio sa oca na sina. Za vreme odbrane čuvari su bili uniformisani u zelene uniforme, slične šumarskim, i njihovim radom je rukovodio nadzornik nasipa. Na crpnim stanicama i ustanovama kod nasipa postavljani su specijalni čuvari koji su stalno motrili na neposrednu okolinu tih objekata, na dovodne kanale radi uočavanja sumnjivih pojava. Takođe su organizovali nesmetani rad parnih mašina u crpnim stanicama. Vremenom, sa progresom tehnologije, parne crpne stanice su zamenjene električnim, koje više nije moralo da opslužuje toliko ljudstva. Stiče se utisak da se danas nedovoljno pažnje posvećuje odbrani od poplava i ovom teškom i viteškom poslu. Naša je dužnost i obaveza da kod stanovništva podižemo svest o značaju nasipa i njihovog uređenja, da nas reka i majka priroda ne bi svojom rušilačkom snagom na to opomenula.

Nemanja Karapandžić, kustos istoričar,
Gradski muzej Bečej

Naslovi

Popularni Članci