Pustopoljina sa zastavom i grbom

  13 decembar 2013
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Prethodne sedmice u Bečeju prijatno svedoče o duhu solidarnosti koji nije presahnuo. U nameri da se materijalno (samim tim i moralno) pripomogne mladoj sugrađanki u borbi s bolešću, uspešno je organizovan niz sportskih i kulturno-zabavnih događaja.

Reč je, naime, o primeru ljudske solidarnosti (ili njene, makar za današnje pojmove, pristojne mere), i pored toga što je tu pretežno reč o nalaženju-na-pola-puta humanitarnim akcijama, odnosno činjenici da se za darovani novac zauzvrat dobija razonoda. – Takoreći, i vuci siti i ovce na broju. Takođe, takve akcije, odnosno njihova uspešnost, zavise i od same osobe zbog koje se prikuplja novac – njene popularnosti, mladosti i slično – kao i od toga koliko su inventivni njeni najbliži, odnosno dokle su spremni ići kako bi joj pomogli. U jednoj od prethodnih kolumni pisao sam o performansu Jelene Topić iz Prijedora koja je mesec dana džedžala na gradskom trgu, pošteno pri tom zaintrigiravši javnost, da bi poslednjeg dana otkrila telefonski broj za pomoć obolelom mališanu. Naravno, njih ne treba kriviti zbog učešća u borbi za osvajanje pažnje (i novca) javnosti – oni su prinuđeni na to, jer mi sami, delimice, izazivamo tu konkurenciju. Naime, mi smo potražnja, inertna i zakržljalih osećaja za druge, te je potrebno na žalost da na različite načine budemo podstaknuti na milosrđe (premda mi se čini da i sama milostinja treba da se daje isključivo zato što neko nema da jede, a to znači da smisao date milostinje ostaje i kada ti se prosjak ne zahvali ili, čak, kada ti drsko prigovori da nisi dao dovoljno).
Još manje, međutim, treba kriviti one nesrećnike koji takođe usled nedostatka novca nisu bili u prilici pomoći svojim najmilijima, a koji pri tom nisu bili dovoljno kreativni, dovoljno rukavo-povlačeći, odnosno nisu pribegli nekim drastičnijim merama (u filmu „John Q“, angažovanom uratku Nika Kasavetesa, protagonist je spreman držati kao taoca doktora privatne bolnice koja je odbila da operiše njegovog sina jer nema zdravstveno osiguranje, sve dok dečaku naposletku nije spasen život).
Naime, u svemu prethodnom treba pre svega kriviti državu.
Kada je građanin osujećen u osnovnim ljudskim pravima, kada u elementarnom ne može očekivati zaštitu države, tada propada upravo ono što, kako su nas učili, predstavlja srž društvenog ugovora, razlog zbog čega ljudi i „ulaze“ u društvenu zajednicu. Pre mesec-dva na televiziji Vojvodina emitovana je reportaža o bečejskoj porodici koja je izjavila, skrhana smrću ćerke u saobraćajnoj nesreći pre nekoliko godina, a onda i skorašnjom sudskom presudom povodom nesreće, kako namerava da napusti zemlju. Naime, upravo se tako osećaju oni kojima su elementarna očekivanja od zajednice izneverena – oni sebe više ne smatraju članovima zajednice, jer se ne mogu više identifikovati s njom.
Kada se na ovu žalosnu gomilu pridoda neverovatan slučaj iz Lazarevca gde su se takoreći ljudi iz susedstva samoorganizovali kako bi preduzeli nešto povodom razmahanih lokalnih dilera droge (čitav su grad, naime, oblepili plakatima s detaljnim informacijama o njima i njihovim kriminalnim aktivnostima), brutalno pri tom ugrozivši sopstvenu i bezbednost svoje porodice, budući da tamošnje žandarčine nisu zainteresovane da obavljaju svoj posao (a neki među njima očito obavljaju tuđi, onaj kriminalni) – biva jasno koliko države ima na ovoj pustopoljini kojom hodimo.
Upravo zato treba odoleti iskušenju egoizma, koliko je to već moguće, i solidarisati se sa ugroženima bez države iza sebe, a takvih je samo u našem gradu, pored spomenute bolesne devojke, na stotine.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci