Carstvo duhova

  04 oktobar 2013
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Među ljudima kojima se na ulici javljam postoji deo, ne baš zanemarljiv, s kojima nikada, čini mi se, ni reči pride nisam razmenio. Niti im, štaviše, imena znam. Njih, štono kažu, poznajem iz viđenja (dobar dan, bez doviđenja, doduše, kako stih veli), niti su mi prijatelji, a ni poznanici nisu, premda sve to nije moguće posebno oštro razdvojiti.

Takva poznanstva nemaju uvek, čak ni najčešće, težnju da prerastu u nešto više. Ona su izraz – posebno ako malo ili, još bolje, upravo ništa ne znamo jedni o drugima – zadovoljstva u čistoj društvenosti, u pripadništvu bezmalo carstvu duhova. Tu su ljudi ravnopravni, lišeni svih posebnosti – naprosto ljudi koji žive jedni pokraj drugih, s obostranom, makar i tek apriornom, dobrom voljom. Poznanstva te vrste (volim da) pojmim kao odsjaj suštastva čovekovog, onoga kakav je čovek uistinu, naime pre nego što su ga društvene represije i oskudica učinile besprizorno sebičnim. Kada neko posmatra to svedeno, ali ljubazno i dobronamerno opštenje, posebno ako je spreman zanemariti besadržajnost takvih odnosa, pomislio bi da je Zemlja zaista jedno dobro mesto, štaviše, pravi humanistički elizijum.
Oduvek sam se pribojavao, otud, poučen iskustvom, da će svaka prisnost, svako dodatno intimiziranje raspršiti čar učešća u rečenom carstvu duhova, te uživah u distanci, u poetskom „neprilaženju“ , čak i po cenu da možebiti propustim kakvo divno prijateljstvo. Katkad je, naime, pobliže upoznavanje predstavljalo blagoslov, češće, pak, nije. Gotovo uvek su se, međutim, ti čisti duhovi, ljudi po sebi, preda mnom ukazivali kao bića sa sitnim, banalnim mislima, pitanjima, interesima – baš poput mojih sopstvenih, nemam nikakvu iluziju. Banalnost je, nesumnjivo, gradivo naše svakodnevice, ipak, prijatno je načiniti odmak učešćem u opisanim odnosima, trenutnim i površnim, ali čovekoljubivim, koji nas podsećaju, više no štošta dugo, da smo članovi ljudske zajednice, vascelog čovečanstva.
Nekada takvo javljanje prija, ponekad i ne baš. Prisećam se pozdravljanja sa bibliotekarom, danas pokojnim, koje započe usled mojih izuzetnih (po broju, naravno) poseta biblioteci i, pre svega, po (relativnoj) komšijskoj liniji; u Beogradu sam, uzgred govoreći, u potpunosti spoznao rastegljivost granica komšiluka, posebno kada me je neka kasirka u prodavnici na suprotnom kraju grada priupitala „Još nešto, komšija?“. Javljanje je isprva nekako išlo, ali smo ubrzo obojica to počeli osećati kao obavezu, te smo prestali, ne znam više na čiju inicijativu. Oboma je, siguran sam, bilo laknulo. Posle nekog vremena spontano smo opet počeli da se javljamo jedno drugom, sada, međutim, bez ikakve nelagode i opterećenja. Dijalektički je obrt bio potpun kada mi se u međuvremenu omilila knjiga, te sam stao redovnije posećivati biblioteku, usled čega je naše poznavanje iz viđenja preraslo u pravo poznanstvo.
Kada je, međutim, reč o ljudima koje poznajemo iz viđenja, a kojima se ne javljamo, važi zanimljivo, iako ponešto malograđansko pravilo. Naime, što nam je takva osoba manje poznata, to je pri susretu potrebna veća udaljenost od matice (matičnog poprišta nejavljanja) da bismo se međusobno javili. Ako govorimo o Bečeju, Novi Sad je, recimo, odveć blizu da bi došlo do javljanja, dok je Beograd izgleda u tom smislu dovoljno udaljen, pri čemu, doduše, javljanje retko kad bude nastavljeno u Bečeju, a može stvoriti i nelagodnost poput gorespomenute. Kada se poznato-nepoznati susretnu (i jave) na udaljenijim mestima, na primer na moru tokom letovanja, za nastavak javljanja tu bude nešto više šanse, dok susret sa sugrađaninom (posebno ako je spomenuta matica gradić, poput Bečeja) u nekim sasvim udaljenim zemljama, recimo Japanu, vrlo verovatno obećava javljanje do kraja života. Uostalom, zar u takvim okolnostima uzdržavanje od javljanja ne bi predstavljalo neprirodan, upravo malograđanski gest?

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci