Knjige, braćo, knjige...

  08 februar 2013
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Pre ravno dve godine, na ovom istom mestu, razmatrao sam konzervativno-nazadnjačka utrkivanja tadašnje Svetosavske akademije na kojoj je, koliko se sećam, kao i na dotadašnjim, reflektor sa Save i prosvetiteljstva vrlo lako, vrlo često i, razume se, vrlo neprirodno klizio ka temama Kosova, nacionalne ugroženosti, crkve kao jedinog temelja naroda („nema krsta bez tri prsta“ i obrnuto) i drugih dnevno-političkih smicalica. Ove godine, međutim, napravljen je značajan pomak – nadam se nepovratan – u koncipiranju Svetosavske akademije u našem gradu.

Ni ovom prilikom, na žalost, nije moglo bez popa – premda, istini za volju, „njegova prepodobnost“ nije bila ni najavljena u programu koji se delio u foajeu pozorišta (nastup je, možebiti, ostavljen kao „zec iz šešira“ iznenađenjce večeri). Umesto popovanja, naravno, bilo bi bolje da su organizatori pozvali nekog od naučnika koje je Bečej dao (takvih valjda ima?), da progovori ponešto o značaju prosvete, znanja kao takvog. Ili, makar, da je pop govorio o odnosu crkve i nauke. Naime, bilo bi sasvim zgodno (ako već drugo nije moguće) kada bi uloga popa u ovoj prilici bila da „podnese godišnji izveštaj“ o razvoju tih odnosa – na primer, šta crkva misli o eksperimentima u Cernu, o genetskom inženjeringu i slično.
Čini se kako uistinu predugo čekamo da čujemo da neko iz mantije jasno i odlučno pozove ljude na razum i vrednost prosvećivanja. Otprilike kao što desničarske stranke na vlasti danas imaju posebnu odgovornost da – de facto, ako već ne de jure – prihvate nezavisnost Kosova (za šta u kolektivnoj svesti naroda kredit ipak nisu imale građanski orijentisane stranke), tako i pop danas ima posebnu odgovornost. – Ne, dakle, stoga što držim da on treba da ima naročit značaj, a samim tim i odgovornost, već stoga što u sadašnjem trenutku u našem društvu pop naprosto (i na žalost) ima takav značaj. A u prilog tezi da hrišćanstvo ne mora nužno ići pod ruku sa odurnim konzervativizmom i zaglupljivanjem nije potrebno pozivati se na revolucionarnost ranih hrišćana ili rane reformacije – postoje i savremeni primeri. Naime, Slovačku evangelističku crkvu u Beogradu od pre nekoliko dana predstavlja jedna sveštenica (ukupno ih u Srbiji ima pet), a biskup Episkopalne crkve u Americi (pre četiri godine držao je molitvu na Obaminoj inauguraciji) deklarisani je gej.
Uostalom, nikako mi nije jasno otkud to da je osnovno i gotovo jedino pitanje u ovoj prilici, pitanje koje se iznova i iznova postavlja – ko je bio Sveti Sava? Kao da se radi o kvizu i zagonetnoj ličnosti iza paravana ili nekakvom „uhvati me ako možeš“ majstoru prerušavanja. Pa valjda smo ponešto do sada i naučili?! – Ove godine nas je čak i predsednik opštine, naš šarmantni sveznadar, počastio s pregršt enciklo(wiki)pedijskih podataka o Savinom životu. Ili su ljudi, dakle, tupavi pa im treba stotinu puta ponoviti da zapamte, ili, a to mi se čini verovatnijim, konzervativno-reakcionarne snage zaziru od razvijanja osnovne ideje svečanosti. Naime, kada bismo se složili da poznajemo (makar najelementarnije) činjenice o Savi, tada bismo odvratili pogled od prošlosti i tradicije i stali se baviti kasnijim i, napokon, sadašnjim prosvetiteljima i, još važnije, aktuelnom potrebom za prosvetom. A to spomenutim snagama, razume se, nikako ne može biti interes.
Organizator ovogodišnje svečanosti (Ekonomsko-trgovinska škola) nije prezao, međutim, da za ovu tradicionalno retrogradnu priliku priredi sasvim neortodoksan (gotovo pa subverzivan) program koji je otvorio hor škole domaćina izvođenjem Šilerove Ode radosti na gitarski aranžman Betovenove simfonije. Potom su se nizali Dositejeva Vostani Serbie (naravno, iz mraka gluposti), recitacija na mađarskom jeziku (što je – da odgovorim eventualnim srbomanima – zapravo sasvim u skladu sa našim hvalisanjem kako je Sava parlao više jezika), kao i simpatičan skeč petrovoselske osnovne škole o nevoljama i „smaranju“ školarca koji za domaći zadatak izrađuje kompjutersku prezentaciju o Savi. – I, zaista, ukoliko svetosavlje nije moguće skopčati sa PowerPointom, i sa zdravom klinačkom glupirancijom, tada je čini mi se bolje da ga momentalno prepustimo zaboravu. Bilo je tu, takođe, i svojevrsne (gimnazijske) gologuzije tj. baletsko-plesne minijature koja je, premda unekoliko (estetski) neotesana, ipak svedočila o značaju prosvećivanja koje oslobađa ne jedino duh, već i ljudsku telesnost. Kvalitativni vrhunac svečanosti bio je recital škole domaćina čija umetnička zrelost bez sumnje predstavlja osnov za neki budući samostalni celovečernji program na toj istoj sceni.
Ovogodišnja je akademija nedvosmisleno pokazala kako prosveta ne mora nužno podrazumevati beskrvnu, bogobojaznu ozbiljnost, kruto i suvoparno držanje i besmislene mudrijaške face, već upravo igrivost i radovanje životu. Naime, jedini je zadatak prosvete da naš život učini boljim i srećnijim. Valja stoga odbaciti lenjost i strah, i usuditi se da se misli. Sopstvenom glavom, naravno. Tokom programa se, u tom duhu, mogao začuti i Dositej poziv – „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci“ – što je predstavljalo svojevrstan sažetak čitave akademije čime se na najneposredniji način oponiralo svim prethodnim svetosavskim svečanostima priređenim u Bečeju, a siguran sam i mnogo šire. Dan duhovnosti je ovom prilikom uistinu bio posvećen obrazovanju i prosveti, a ne, kako to obično biva, puzanju pred idolima nacije, tradicije i crkve.
Iskreno se nadam, otud, da je ovogodišnja Svetosavska akademija neopozivo utrla koncept narednim, a da će je već sledeća kvalitetom programa i nadmašiti.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci