Umetnost, a priori

  24 avgust 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Običan puk, kako sam sebe u ovoj stvari vidi, kada stane u galeriji pred kakvo apstraktno platno, ili oseti svojevrstan zort jer misli da tu nešto treba da „razume”, a obično (čitaj: nikad) ne uspeva, ili, pak, usled istih okolnosti, pribegava potcenjivanju i sprdnji. U prvom slučaju manjkavost nalazi u sebi, u zakazivanju sopstvenog „prijemnog aparata”, dok u drugom, nedvosmisleno, u platnu pred sobom.

Ma kako bilo, puk (osim kada je potpuno indiferentan) pati od frustracije i osećaja inferiornosti. Pa ipak, bliži mi je, i svakako „estetski zdraviji”, u drugom slučaju.
Podrazumeva se, za umetnički doživljaj potrebno je mukotrpno izoštravanje duha ili, boljereći, produhovljavanje čula. Međutim, zaboravlja se da je umetnost događaj – događaj koji nastaje, i jedino tada!, u susretu umetničkog dela i umetničkog doživljaja primaoca. Umetnost je, dakle, totalitet objektivnog momenta (dela) i subjektivnog momenta (doživljaja). Jedan bez drugog, ovi momenti – kao umetnički – ne postoje. Otud je, u pogledu moderne likovne umetnosti – a pre svega apstraktnog slikarstva i konceptualne umetnosti – uistinu nekorektna, štaviše bedna, pojava prenaglašavanja objektivnog momenta tj. bezmalo apriorno (dakle, upravo bez gledanja) pridavanje umetničke vrednosti svakom njenom delu, posebno delima iz reda tzv. oficijelnih (o kojima će posebno biti reči kasnije).
U najvećem broju slučajeva, odmah da primetim, apstraktno slikarstvo sadrži malo ili, već, nimalo duha. A ako i sadrži, kao na primer u stvaralaštvu Kandinskog, taj duh je bez ostatka iracionalan. – Po sebi to nipošto nije rđavo, ali usled toga sav (naučni) govor tu mora ostati spoljašnji. Uprkos tome, govor ovde buja, prelazi čak u blebetanje, a njegov najreprezentativniji glas postaje dobropoznati katalog izložbe. Iz bojazni da ono malo (ionako neodređenog) duha neće biti kako valja i u dovoljnoj meri prepoznato u izloženim delima, autori i galeristi publici preporučuju katalog. Naime, u njemu će poštovana publika pronaći sve ono što je bitno, a čega u samim delima obično – nema. Zadatak kataloga je da zbunjene poglede publike uputi u „pravom” smeru, da je uveri kako u mrljama pred sobom vidi, recimo, elaborat posledica vojnog puča u Čileu na savremeni svet, a ne porodicu na letovanju koju razdire očev alkoholizam, a kamoli, naprosto, sivu boju, crnu i belu, jednu pored druge.
Autor takvih dela ne prihvata da je njegovo platno tek dekoracija (poput pločica na zidu kupatila), odnosno sugestivan sklad ili nesklad boja, već on pretenduje na nešto „više”. I stoga, potpuno razumljivo, svoje delo ne sme ostaviti da stoji samo.
U tome je, napokon, ozbiljna manjkavost apstraktnog slikarstva – okolnost da bez propratne reči ono teško može biti valjano doživljeno. Otud su apstraktni slikari odreda i mislioci – upravo teoretičari. Takoreći, neobrazovan apstraktni slikar je protivrečnost u pojmu. A laika naročito nema među onima koji su „uspeli” tj. onima koji su doslovno objasnili i dokazali publici – uz pomoć velike premise, male premise i zaključka! – da je ono što se vidi na platnu uistinu duboko.
Kod prosečne konceptualne umetnosti situacija je, međutim, relativno gora. Naime, tu je duh uvek prisutan, ali je obično do zla boga banalan.
Pretpostavimo da u galeriji na odgovarajućem postamentu, sasvim u dišanovskom maniru (Dišan je svojevremeno izložio pisoar), stoji –izmetina. Kada u kakvom zapuštenom haustoru prođemo pokraj izmetine, nastojaćemo, sasvim prirodno, da je ignorišemo. Izmetina je tu naprosto izmetina. Međutim, u kontekstu galerije ovo „delo”, prema (blesavoj, najčešće snobističkoj) pretpostavci, postaje umetničko! Svejedno, ipak, postoji nekoliko ideja koje se posetiocu izložbe i tada spontano nameću i sa kojima je zaista moguće nešto početi, a na koje autor po svemu sudeći računa. Naime, zašto je izmetina uopšte izložena, kome je namenjena, i eventualno – a što predstavlja znatiželju najvećih posvećenika – čija je? Naposletku, smatra li autor „postavke” da je sama umetnost izmetina? Pri tom, da li misli na aktuelnu ili svekoliku umetnost?
Navedene (jednako neodređene) ideje – a to je važno primetiti – imali bismo, međutim, i da je autor odlučio izložiti tek fotografiju izmetine, ili naprosto hartiju na kojoj piše „govno”. Naime, iako je odabrani način neuporedivo upečatljiviji, „umetnički” doživljaj ovde se bez ostatka iscrpljuje u goreizloženim idejama odnosno pitanjima. – A to kod umetnosti nije slučaj. Naime, opis i analiza jednog umetničkog dela i doživljaj koji imamo pred njim nipošto nije moguće poistovetiti. I zato izmetina izložena u galeriji ipak nije umetničko delo. To je naprosto jedna poruka (skup ideja koje smo gore izložili), i apsolutno ništa povrh toga.
Pretpostavimo sada da je u ovo „umetničko delo” pobodena zastavica Srbije (a otprilike takvih umotvorina i ima po galerijama savremene umetnosti). Ideja na taj način biva dalje razvijana, postaje određenija, zadobija nesumnjivo više duha – ali, svakako, jednako banalnog. Naime, takva konceptualna umetnost ostaje najobičniji vizuelni kalambur, jeftina ilustracija ideje. – Autor tu započne s golom idejom „Srbija je govno”, koju potom naprosto preobuče u vizuelno, ilustruje. Međutim, doživljaj takvog „umetničkog dela” nimalo se kvalitativno ne razlikuje od imanja misli „Srbija je govno”. I stoga izmetina u koju je pobodena zastavica Srbije nije nikakvo umetničko delo, makar bila izložena u renomiranoj galeriji uz prigodan katalog.
Ovi su autori, zapravo, zbunjeni mislioci koji su promašili medij, i za koje bi ponajbolje bilo da batale paletu i kičicu, kao što je to učinio slikar Maljevič, i posvete se isključivo filozofiji odnosno umskom zahvatanju stvarnosti.
U apstraktnom slikarstvu i konceptualnoj umetnosti kontekst je od posebne važnosti. Otud je podložnost (zlo)upotrebama ovde i izraženija budući da u javnoj umetnosti kontekst umnogome određuje vlast, odnosno autoriteti koji artikulišu „oficijelnu” umetničku i, uopšte, kulturnu politiku.
U (zlo)upotrebljavajuće kontekste spadaju „oficijelni” prostor galerije (koji, videli smo, delu apriorno nastoji obezbediti atribut umetničkog). Zatim, umetnikovo „poznato”, „kultno”, „legendarno” ime – naime, s obzirom na uslove „male bare pune krokodila” (da se „bata-trlajski” izrazim), samo vrlo mali broj apstraktnih slikara mogu postati „oficijelni”, tj. dobiti sertifikat da kada na njihovim platnima vidimo upravo ono što nam oni kažu, znamo da nismo pogrešiti. – Naime, za razliku od, recimo, pejzažista gde je drugi, treći, pa i hiljaditi Konstabl još uvek potreban, drugi Polok je tek dekorativac (naravno, ako dozvolimo prvom da svoju dekorativnost sakrije iza pionirstva tj. zasluge što je „izmislio” akciono slikarstvo), dok je drugi Maljevič (autor Crnog kvadrata na beloj pozadini) već naprosto budala!
U (zlo)upotrebljavajuće kontekste spadaju i formalno obrazovanje i akademske titule umetnika. Takođe, svi oni koji o njima i njihovom delu govore i pišu, posebno već spomenuti katalog izložbe, itd.
Sve to čini šrafove u pravoj pravcatoj mašineriji „umetničke oficijelnosti” čiji je zadatak da stvori nešto što će a priori izgledati i zvati se „umetničko delo”, a što će „običan puk” hteo-ne-hteo uvažavati – zortom ili isfrustriranim tvrdnjama da takve mazarije i majmun može namalati, svejedno.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci