Darovi ljubavi

  03 avgust 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Zbog čega bogatun svojoj izabranici bira prsten „težak” nekoliko miliona, a sirotan skromniji „prstenčić”, pri tom ipak „dovoljno skup”? – Svako, naime, ma kom društvenom sloju ili platežnoj kategoriji da pripada, mora izabrati prsten “dovoljno skup” (za svoj pojam), svako mora zaciljati makar malo povrh sopstvenih mogućnosti, svako mora progutati knedlu, kako bi svojoj dragani uspeo pokazati da nije žalio pare, otklonivši time svaku sumnju u čistotu svojih nežnih osećanja. Spremnošću na žrtvu (novca, onog najvrednijeg), dokazuje on svoju ljubav.

Darovni je prsten, dakle, označitelj te spremnosti, a ne naprosto dražest u kojoj valja uživati – tu je dražesnost zapravo tek drugorazredna budući da novčana, primarno uzeta vrednost nakita ne stoji u direktnoj srazmeri s estetskom vrednošću (jednako kao što ni bibliofilsko izdanje, recimo, Homerove Odiseje nije literarno vrednije od njenog eventualnog prepisa na toalet papir). Štaviše, jeftiniji nakit, takozvana bižuterija (ova reč je u kolokvijalnom jeziku očito doživela semantički obrat kako bi se verbalno uspostavila toliko žuđena distinkcija pravog i „lažnog” nakita – bižuterija, naime, izvorno označava dragocenost, dragulje), najčešće je ne samo bez uočljive razlike, već je neretko i umetnički uspeliji od skupocenih mu „autentičnih” pandana. Stručnjak uspeva na egzaktan način utvrditi razliku, međutim, njegova struka nije estetika, kamoli ontologija – juvelir u ovoj prilici primenjuje pozitivna znanja fizike i hemije. Razlike koje postoje, a nisu naoko primetne, za estetiku ostaju irelevantne.
Nije pri tom zameriti ženi što ište da „kamen” bude „pravi”, ma kako veličinom bio neznatan – nije tu reč o snobističkom nadgornjavanju s okolinom – na tragu takozvane magije početka, ženu trese plemenita bojazan da lažnim prstenom ne anticipira budući lažni život. Juvelir, međutim, suprotno uvreženom mišljenju, utvrđuje tek fizičku „lažnost” prstena (naime, da li je sačinjen od određenog materijala, i u kojoj meri) – dok o ontološkoj lažnosti, i donekle estetskoj, mogu prosuđivati jedino ljubavnici, davalac i primalac.
Darivanje nakita po devizi „šta košta da košta” tu, dakle, ima pre moralnu nego estetsku funkciju. Ovo svojevrsno jedinstvo lepote i dobra upućuje, uz nešto dobre volje, na starogrčki ideal kalokagatije (lepe dobrote), premda drevni Heleni spremnost na požrtvovanje svakako nisu dominantno pojmili na ovaj konformističko-konzumeristički način.
Skokovi s padobranom, tetoviranje ili, čak, urezivanje imena voljene na podlakticu, štaviše, različita kršenja zakona radi kršenja zakona, kao i druge rizične i iracionalne (manje ili više budalaste) geste nisu više u modi. I danas, doduše, tzv. praktični silogizam (koji kao zaključak ima praktičnu radnju) predstavlja traženi model dokaza nežnih osećanja – nikakve, dakle, reči ni teorijski skrupulozna uveravanja i dalje „ne piju vodu” – ali je dokaz sada saobražen aktuelnoj konformističko-konzumerističkoj paradigmi: novcu. Prava, dakle, mala parodija viteškog podvižništva za ljubav gospe.
Očito, novac je tu ono najvrednije što se ima žrtvovati – najvrednije darodavcu, jednako kao i darovanom. Gospa zna koliko (novčano) vredi, naime, uvek malo više od svote koju „onaj koga srce ište” može bez poteškoća priuštiti. Staza iskušenja je, dakle, strogo finansijske prirode. Prsten je u biti svedočanstvo spremnosti na bacanje para, bezmalo ritual uništavanja radnog napora darodavca – svojevrstan privređivački tanatos iz čega treba da proistekne, prema gospinoj dijalektičkoj intuiciji, eros u svom punom sjaju.
Premda se novcu ne može poreknuti izvesna elokvencija (money talks), njegov je govor ipak bezličan. Nemušti darodavci kupuju, takođe, čokoladna srca, bukete ruža, plišane igračke i druge konvencionalne označitelje ljubavi, toliko izanđale da pojedinca sa iole delikatnijom duševnošću moraju ostaviti ravnodušnim, ako ne već sa stomačnim tegobama (ovi su darovi, štaviše, pouzdan indikator ako ne dubine duševnosti, a ono razmera nesposobnosti da se ova izrazi). – Darovati čokoladno srce, sa pretenzijom koja prevazilazi stomakoužitak, jednako je ličan i osećajan gest kao kada bismo pred izabranicom srca značajnim tonom uskliknuli reč ljubav. Čini se, naime, da bi se i samim nogama dalo više iskazati.
Uopšte, sva takozvana romantičnost, premda se uzimala za kolokvijalnu paradigmu duševnosti – pati, paradoksalno, od nedostatka iste. Gledati u paru jeftine ljubiće, razmenjivati unapred gotove sms-ove sa prigodno-zaslađenim stihovima – sve to nije drugo do obična parodija romantičnih osećanja. Popularni pevač izvodi hitove na koncertu povodom Dana zaljubljenih, ljubavnici ga posmatraju pri čemu se zameće složen, umnogome bizaran psihički mehanizam. – „E, sve to isto i ja osećam”, ili „sve to sam i ja hteo tebi da kažem”. Umesto da makar promuca štogod svoje, sasvim lično, ljubavnik takoreći dopušta pevaču da mu intimizira sa dragom (i obrnuto). Tu se zameće svojevrstan „ljubavni ugao” – kraci ugla predstavljaju ljubavnike čiji je doticaj jedino u temenoj tački koju označava upravo pevač na sceni.
Intelektualci, na istom vulgarno-romantičnom tragu, blude kako u društvu neke dame, uz dobro vino, sa nemačkog prevode Hegela do kasno u noć (čini se, uzgred, da je pojavi neumornog naglašavanja privrženosti isključivo „dobrim vinima” razlog pre okoreli snobizam nego hektolitri ispijenog bućkuriša). – Pa to je goblen na babinom zidu, obično snoviđenje – po količini individualnih osećanja ne mnogo različito od čokoladnih srdaca i drugih gorerazmatranih darova ljubavi; pri tom, neka tek spomenuta ostane nečasnost pobude da se preko Hegelovih dijalektičkih trijada uvlači u damine gaćice (u filozofiji je, očito ne bez razloga, dijalektika poznata kao najpenetrativnija metoda).

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci