Tri jezičke (zlo)upotrebe

  22 jun 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

„Nestalo štene zlatnog retrivera. Poštenom nalazaču nagrada.”

Ma kako izgledalo da oštećeni (vlasnik izgubljenog predmeta) ovakvim oglasom nastoji apelovati na moralni kvalitet nepoznatog nalazača – da ga afirmiše i hvali – stvar je drugačija. Oštećeni, naime, uopšte nije zainteresovan za pobude nalazača – da li su poštene ili ne – on jedino želi da mu izgubljeni predmet bude vraćen.
Kada se stvar tako postavi, kao što je to učinjeno u oglasu, stvarno pošten nalazač neće moći biti razlučen – u očima oštećenog – od lopova (dakle, nalazača koji se uistinu potrudio da nešto nađe – u tuđem džepu, doduše, ili tašni!), lopova koji naprosto razmenjuje plen za obećanu nagradu.
Treba li, imajući prethodno u vidu, naprosto kazniti oštećenog – ne vratiti mu izgubljeni predmet? Treba li ga kazniti za ovaj izraz kardinalnog nepoverenja u ljude, za pretpostavku da je većina ljudi rđava (da korist stavlja ispred dužnosti), ili, makar, za neučtivo gledište da će oglas svakako dati rezultat ukoliko je nalazač lopov (ili, pak, račundžija), a da će, ukoliko je nalazač poštenjačina, ili uopšte biti neprepoznat kao iznuđivački, ili da će, protumačen kao takav, svejedno biti tolerisan? – Svakako da ne treba. Ipak, ne zato što kod oštećenog, takvog kakav je, treba povratiti veru u ljudski soj – niti je to, naposletku, ovom prilikom uopšte moguće. Naime, on niti je zainteresovan da sazna niti ikako može znati – budući da je oglasom na taj način postavio stvari – iz kojih je pobuda nalazač vratio izgubljeni predmet (određen broj oštećenih svakako ima čestite namere ali, na žalost, po inerciji drži da je ova uobičajena oglasna formulacija naprosto adekvatna).
Podrazumeva se, iznuđeno poštenje (nagradom ili pohvalom) nije nikakvo poštenje. Međutim, nađeni predmet treba vratiti budući da neučtivo držanje oštećenog ipak ne može uniziti naš gest.

*

„Poznati mislilac Montenj govorio je da…”
Premda su kriterijumi/domeni poznatosti različiti – recimo, poznatost među komšijama u kvartu ili među prostitutkama kao klijent, poznatost svetskih državnika ili holivudskih glumaca, itd. – ona bez izuzetka predstavlja objektivan kvalitet (osoba je ili poznata ili nije).
Ovaj atribut se ponekad upotrebljava da informiše kako je u određenom – objektivno ili subjektivno manjepoznatom – domenu odnosno zajednici neka osoba poznata. Na primer, „eminentni kardiolog prof. Dr. Miodrag Ostojić” (čovek zaista postoji!) u objektivno manjepoznatom domenu medicine, ili „čuvena pop-pevačica Madona” u opštepoznatom domenu šou-biznisa sa kojim, međutim, svaki pojedinac (recimo pripadnik starije generacije) ne mora biti upoznat.
Atribut poznatosti upotrebljava se počesto i da bi se, ispod žita, plediralo da neko ko nije poznat postane poznat (iskaz „renomirani publicista Kovač” tada naprosto znači „publicista Kovač koji uopšte nije poznat, ali bi to trebalo da bude”). Vrlo često, takođe, „poznatost” se upotrebljava i kako bi se argumentom autoriteta (logički inače bezvrednim) pokušala osnažiti neka teza.
Ipak, možda najzanimljivija (zlo)upotreba atributa poznatosti (legendarnosti, kultnosti) preduzima se kako bi se prikrila činjenica da smo se sa tom poznatošću i njenim titularom tek maločas upoznali. Kada spomenemo „poznatog mislioca Montenja” to obično znači da smo se sa njegovim izvanrednim postignućima baš upravo upoznali, ujedno ocenivši, makar i nesvesno, da je pravi mali lični intelektualni skandal što to nismo učinili i ranije. – Naime, što uopšte nismo došli u poziciju da ga upoznamo kroz – očito porozno – lično obrazovanje.
I tek kada mine ta uzbudljiva tranzicija u našoj svesti – od nepoznatog ili „tamo nekog” Montenja do „poznatog mislioca Montenja” – postajemo skloni našu formulaciju umeriti i uistinu slavnog francuskog esejistu naprosto osloviti mislilac Montenj ili jednostavno Montenj.

*

„Mi kao lokalna zajednica ušli smo u celu tu priču oko narodnih kuhinja…”
Otvoreno „pričanje priča” od strane pripadnika političkog esnafa uistinu upućuje na iluzionistički karakter modernog političkog govora i, uopšte, javnog govora. Međutim, ne radi se tu niti o hvalevrednom samorazgaćivanju, niti o nesmotrenosti političara (podsvesnim verbalnim omaškama) – u pitanju je refleks činjenica iluzionizma i virtuelnosti javnog govora koji sa svoje strane dodatno etablira iste.
Međutim, problem siromaštva u Srbiji, na primer – kao i u samom Bečeju – nije nikakva „priča”, već gola, brutalno opipljiva stvarnost.
Ova zloupotreba jezika upućuje na preovlađujući logocentrizam i logofiliju naše kulture: sve postaje stvar priče, izgleda stvarnosti – njene verbalizacije – a ne same stvarnosti. Pričam ti priču, truć-truć-bla-bla, a vi ćete mi poverovati! – Pa čak i ako ne poverujemo, a to i jeste najčešće slučaj, jer „danas znamo da su političari manje-više odreda lažovi i prevejanci”, mi svejedno ostajemo pod neumitnim uticajem njihovih priča. Time se uspešno anestezira naš osećaj stvarnosti, kao i odlučnost da bilo šta izmenimo.
Dominantna (samim tim i istinska) stvarnost postaju mediji – među mnogim korisnicima društvenih mreža važi princip: „Nije (napisano ili prikazano) na Fejsbuku/Twitteru, dakle, ne postoji”. Možemo još samo govoriti ili, pre, upasivljeni slušati – ali u stvarnost, onu autentičnu, ne možemo ući. Filozofija jezika je dijagnostikovala krizu: označitelj (reč) upućuje na drugi označitelj – a nijedan od njih na ono označeno (stvarnost). Narodski rečeno: danas se takoreći ne može niti prdnuti, a da se prethodno ne artikuliše studija ili projekat.
Ova je (zlo)upotreba jezika bez sumnje i najštetnija od razmatranih, upravo jer je temeljna – ona menja ontološki status govora, kontaminirajući ga u korenu.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci