Patriote po ugovoru

  08 jun 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Fudbaler Adem Ljajić „nogiran” je iz reprezentacije Srbije jer na meču protiv Španije nije hteo da peva himnu – a izvođač ovog napucavanja, sa sve kopačkama i kramponima, bio je Siniša Mihajlović, selektor reprezentacije. Mihajlović je, naime, inspirator novih pravila ponašanja koja treba da donesu „novi duh u nacionalni tim”.

Međutim, ma kako da se ova inicijativa činila hvalevrednim znamenjem autentičnog patriotizma, radi se naprosto o običnom nesporazumu, o Mihajlovićevom temeljnom nerazumevanju prirode današnjeg reprezentativnog sporta, kao i vremena u celini.
Nema sumnje, ljubav prema zemlji mora biti ključna za igranje u reprezentaciji. Međutim, kvalitet te ljubavi svakako se ne dokazuje – niti se može dokazati – pevanjem himne. A naročito ne pevanjem na koje se igrač obavezao pismenim ugovorom („novi duh” se, dakle, ugovorom uteruje u reprezentaciju!). Meni, naime, uistinu nije potrebno da pred početak utakmice, kako bih raspirio kod sebe osećaj patriotizma, gledam igrače kako pevaju himnu na šta su ugovorom obavezani ili kako, možebiti iz istih razloga, drže ruku na srcu. Naprotiv – svest o takvoj obavezanosti pre će taj osećaj okrnjiti.
Reprezentativci ne smeju biti obavezivani da pevaju himnu – na taj način nije moguće dokazati ljubav i osećaj nacionalnog ponosa, baš kao što ni nepevanjem himne nije moguće dokazati odsustvo istih. Obligacija kao takva, naposletku, unosi konfuziju u pobude igrača, ali pre svega u naše razumevanje tih pobuda – naime, mi više nećemo znati da li igrači pevaju himnu usled nacionalnog ponosa ili usled straha da ih Mihajlović ne izbaci iz reprezentacije. Time u reprezentaciji biva etabliran svojevrstan patriotski pozeraj.
Selektorova kvazi-patriotska neumoljivost ispostavlja se protivrečnom i zbog drugih razloga. Naime, taj isti budni čuvar velepatriotske revnosti među igračima kao selektor masno zarađuje (420 000 evra godišnje plus premija ukoliko odvede Srbiju na prvenstvo u Brazilu), a novac pored samih igrača dobijaju i fudbalski savezi – recimo, na aktuelnom evropskom prvenstvu u grupnoj fazi za pobedu će se dobijati milion evra, za remi pola miliona – „kako bi takmičenje do kraja očuvalo draž”). Dakle, dobija se lova za ono što predstavlja, rečima samih igrača, „najveću čast za jednog fudbalera”.
Fudbal, pa i onaj reprezentativni, odavno je prestao biti „samo” sport – izrodio se u ozbiljan biznis (kod nas je svojevremeno zbog tog „biznisa” – a ne zbog, da ne bude zabune, zdušnog zviždanja rivalu naše reprezentacije – tadašnji generalni sekretar Fudbalskog saveza SCG platio glavom). U takvim okolnostima – okolnostima kapitalističkog društva u kome je sve roba (igrači sami kažu „klub planira da me proda na proleće”), i u kome je po prirodi stvari pojam reprezentativnog sporta umnogome protivrečan – Mihajlovićeva patriotska strogost deluje više nego anahrono i nakaradno. Deluje smešno.
U reprezentativnom sportu sve više postaje bitna isključivo pobeda, dok viteštvo borbe – nadmetanje radi nadmetanja – postaje passé. Naime, dobrom običaju da za nacionalnu selekciju ne igraju stranci izgleda da je odzvonilo i u Srbiji – da podsetim, pre nekoliko godina deo naše reprezentacije, kao selektor, bio je i Španac Havijer Klemente, a spekulisalo se i da će Brazilac Kleo, bivši igrač Crvene zvezde i Partizana, nakon što je dobio srpski pasoš (svečano mu uručio Dačić), postati prvi strani igrač u našoj reprezentaciji. Po svemu sudeći, pitanje je trenutka kada će neki stranac biti pozvan u srpsku reprezentaciju i time, sledstveno, biti obavezan da zapeva „Bože pravde”, kao i da pod dlanom oseti otkucaje svog novog, autentično srpskog srca (razume se, novac i mogućnost samopromocije tu dejstvuju kao lekovi protiv odbacivanja presađenog organa). – A sve to isključivo zarad pobede! Međutim, o kakvom se trijumfu reprezentacije, o kakvoj identifikaciji s njom i, samim tim, satisfakciji gledališta može raditi kada je nacionalna čast tu izbačena kroz prozor?!
Ukoliko taj princip bude dosledno sprovođen, najviše uspeha u reprezentativnom sportu u budućnosti imaće najbogatije zemlje. – Kajakašica Nataša Janić, recimo, promenila je reprezentaciju (ma šta to značilo!) usled ovdašnjih mršavih uslova za treniranje – na OI u Sidneju nastupila je za SCG, a na OI u Atini za Mađarsku. – I to nije nikakav izuzetak – pre je reč o sve prisutnijem pravilu današnjeg reprezentativnog sporta, naprosto o žalosnoj posledici njegovog kapitalističkog svođenja na klupski nivo.
O tome svedoči i porobljavanje reprezentacije sponzorstvima. Uz grb na dresovima rame uz rame stoje razni brendovi – Lav pivo je, recimo, sponzor naše fudbalske reprezentacije – iako ti isti sportisti sasvim „neprotivrečno” učestvuju u kampanji „Igraj za život, protiv alkohola”. To pivo je poslednjih godina u tolikoj meri medijski združeno sa fudbalskom reprezentacijom Srbije da se Mihajlović komotno može prozvati kormilarem lavova, a ne orlova.
Naposletku, iz još jednog razloga reprezentativci ne smeju biti obavezivani da pevaju himnu. – „Bože pravde”, imajući u vidu isključivo tekst, umnogome je problematična himna – ne samo stoga što pribegava kuknjavi (a dok pevam himnu ja ne želim da kukam i zapomažem – naročito ne tamo nekom lokalnom bogu/demonu jer ovaj kome je upućena himna svakako nije hrišćanski, opštečovečanski; naime, to je onaj bog iz usklika „pomozi, bože” pred izvođenje penala, koji je „naš”, za razliku od „njihovog”), već pre svega zato što ateista nikako ne može da se identifikuje sa njom.
Ovaj argument, sva je sreća, nije neprikosnoven. Kada se ovo društvo u dovoljnoj meri bude unormalilo i ustalilo – ekonomski, kao i društveno-politički – svi mi, ili makar dobar deo nas, bili teisti ili ateisti, Srbi ili ne-Srbi, bićemo u stanju zapevati „Bože pravde”. Naime, tada uopšte nećemo pomišljati na neuniverzalan/bezvezan tekst himne – „Bože pravde” će predstavljati naprosto okidač patriotskog nadahnuća (ili, bolje, naše privrženosti ovom društvu), čije značenje će skliznuti u drugi plan (himna Holandije, na primer, blesavo-anahrono pominje njihovog vladara nemačke krvi!). Šteta je, svejedno, što je Srbija 2006. godine umesto da okrene jedan novi list – savremeniji – pogled, već po starom dobrom instinktu, upravila u prošlost: u teokratske, rojalističke magle 19. veka.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci