MekKontejner i bečejska solidarnost

  20 april 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Već duže vreme na kontejneru kod crvenih kula (iza autobuske stanice) stoji natpis „McDonald’s“, naziv lanca restorana brze hrane.

Razume se, natpis na kontejneru može se čitati i kao vrlo duhovita fora (a jeste! – makar meni samom), štaviše, kao dvoznačna poruka – gde pored sprdnje i izrugivanja na račun sirotinje možemo (u)čitati i jednako duhovitu kritiku društva u kome najsiromašniji po svoj „hepi mil“ umesto u restoran moraju ići do obližnjeg kontejnera tj. đubreta (nekom’ đubre, nekom’ hrana!). Nažalost, u komunikaciji nije naprosto bitno šta je govornik namerio da kaže, već, pre svega, kako to slušalac shvata (u ovom slučaju to su svi oni koji su videli „reklamu“ na kontejneru) – a „kritična“ poruka, bilo kako bilo, u svesti očevidaca najvećma emituje podrugljiv sadržaj. I kao takva, mora se uzeti kao (objektivno) podrugljiva. A podrugivati se sirotinji je gadluk, znak lošeg (komičarskog) ukusa i, još više, moralne ležernosti, čak kržljavosti moralne svesti koja bez sumnje izvire iz konformističke ušuškanosti omladinaca u zaštitničkom potpazušju mamica i tatica (držim da je autor natpisa svakako omladinac; tome u prilog svedoči i autorovo primitivno mišljenje da je Mekdonaldov lanac restorana pojam ugostiteljskog ekskluziviteta, a što je pokušao iskoristiti za stvaranje komičnog efekta kontrastom).
Ključni problem je, međutim, okolnost da naše društvo, u najboljem (divlje)kapitalističkom duhu, drži da je određen broj gole sirotinje, beskućnika, prosjaka, kopača po kontejnerima naprosto nužan – i, samim tim, prihvatljiv! Određen procenat ubogara je naprosto predviđen sistemom – problem i rešavanje problema nastaju tek kada predviđeni procenat biva premašen!
Istovremeno, to isto društvo tolerantno spram mnoštva golih sirotana, ne može podneti niti jednog jedinog šovinistu. – Kada je pre koju sedmicu na zidu mlina u Picoderu ispisana poruka „Mađari, idite iz Bečeja“ ili kada je na nedavno podignuti spomenik Šandora Petefija u Donjem gradu izvršen „atentat“, političke stranke su se stale utrkivati ko će oštrije i ljuće da osudi izgredništvo (premda je u slučaju spomenika utvrđeno da je fleke izazvao proces oksidacije, a ne vandalski čin nacionalista, tu je još očitiji obrazac dejstvovanja određenih političkih centara: gotovo da se ekscesi priželjkuju budući da im obezbeđuju razlog, odnosno opravdanje postojanja).
Nije samo reč o tome da je sirotinja naprosto ugroženija i bez zaštitnika – radi se o činjenici da je društvo sklono poopštiti nacionalističke ispade, iako se oni u ovakvim mirnodopskim okolnostima uvek moraju čitati kao delo pojedinaca (u tom smislu je izveštavanje RTS-a povodom kosovske krize katastrofalno – prilog o određenom zlodelu Albanca uvek namerava podstaći neprijateljstvo i pujdati na čitav albanski narod), dok se siromaštvo ili upojedinjuje (na određene siromahe), ili se nastoji učiniti neodređenim i udaljenim. Međutim, siromaštvo je ovde i sada, masovno prisutno – i pored naše solidarnosti svakako zaslužuje da mu uvažimo njegovo dostojanstvo. Ma kako da je šovinizam i dalje ozbiljan kancer našeg društva (zluradi politički centri drže palčeve da se kancer nikada i ne zaleči, pri čemu nisu skloni priznati bilo kakav boljitak kada do njega dođe) – ono se danas ni u kom slučaju ne može meriti sa strahotom siromaštva. Stoga bih voleo da su političke stranke u cugu prekrečile pored „poruke mržnje“ i ovu, jednako uvredljivu, „poruku sprdnje“.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci