Ženska, muška i majmunska posla

  30 mart 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Svako ko iole pažljivije osmotri publiku u pozorištu opaziće ona brojna ostrvca, onaj naročiti arhipelag sačinjen od ženskih društvanaca. Ponosne članice tih klika jesu žene čije je suštinsko obeležje, čak i prilikom izvođenja samog komada, to što imaju muža (sa svim poželjnim i, još više, nepoželjnim nuspojavama takvog imanja)! Ovu možebiti grubu kvalifikaciju neće opozvati ni činjenica da su te žene, bez imalo sumnje, veliki ljubitelji „dasaka koje život znače“ (baš kao što su, istovremeno, veliki ljubitelji fraza – što, kako ćemo dalje videti, nije nimalo slučajno). Za njih je odlazak u pozorište prevashodno društveni događaj, a tek posredno estetski ugođaj. Te „žene muževa“ zavaljene u pozorišnim sedištima uistinu i ne mare preterano za umetnost! Njih zanima nešto drugo.

Možete primetiti da su one, među ostalom pozorišnom publikom, najspremnije, u svom samopozvanju, da reaguju ukoliko kogod od gledalaca nesmotreno poremeti svečani (za njih, bezmalo, sakralni) ugođaj u sali – kada neko zašuška, glasno progovori ili ne-daj-bože kada nekom zasvira telefon, ove samozvane redarke naprosto zagrme što pogledima, što samim rečima (cinik bi primetio da takve ženturače vape da se bučno oglasi nečiji telefon kako bi hitrom intervencijom potvrdile svoju bezrezervnu posvećenost kulturi i plemenitim osećanjima). Takve osobe vole da pronađu sebi slične, te da kolektivno ispisuju i obznanjuju deklaracije protiv različitih primera nemorala i neukusa (time jedne drugima izdavaju „sertifikat” visoke lične kultivisanosti i izvrsnosti duha – vrlina koje inače teško uspevaju afirmisati u svojoj porodici ili na poslu). Radi se takoreći o neformalnim ligama protiv nepristojnosti, primitivizma i kiča. I makako sebe smatrale sledbenicama onih hvalevrednih pionirki feminizma, ove uredne posetiteljke pozorišta (pesničkih večeri, galerijskih izložbi – svakako jedino na dan otvaranja!) – koje hitaju prve da kupe sezonske pretplatne karte, obezbeđujući tako dokaz svoje visoke kulture na godinu dana – zapravo su služinčad rodnih uloga i stereotipa, uistinu majmunisanja, za ljubav patrijarhata! Umetnost „vole” zbog kulturnog prestiža, a kulturni prestiž zbog društvenog prestiža! Od bovoarizma (prema feministkinji Simon de Bovoar) tu preostaje, pored čistog snobizma, tek bovarizam (prema Floberovoj „Gospođi Bovari” koja je život upropastila fantazirajući o junacima iz sentimentalnih romana). Tu se, dakle, ne radi o potvrđivanju i slavljenju ženskog – jer one nisu prevashodno žene, već tek (nečije) supruge!
Što se tiče samih predstava, ove ženturače vole lakše probavljiv sadržaj – najčešće komedije tzv. zdravog humora (nikakve modernističke kerefeke!), da se od srca nasmeju, ako treba – „nije greda!” – i histerično zacene. Pokatkad su spremne pogledati i „neku dobru dramu” (baš kao što – da spomenem još jednu njima osobenu budalastu frazu – vole „neko dobro vino”).
Sa druge strane tu su muškarčine (ljudine i ljudeskare), a zapravo obični „muževi žena”. Jednom (maksimalno dvaput) sedmično muškarci se okupljaju na „fudbalici” – da igraju ili, što je obično, da gledaju na televiziji (najčešće prestižnu Ligu šampiona). Tu se pijucka pivo, letimično posmatra „tekma”, a ponajviše se razglaba o ženskim guzama i sisama. I ta verbalna onanija („uf, ala bih je…”, „ne bih joj oprostio” i sl.) otprilike je nešto malo zrelija od kolektivne masturbacije uz pornić kod druga posle škole. Kao i kod ženskadije, i ovde vlada fraziranje – budući da nisu individue već tipovi ili funkcije, iz njih progovara isključivo fraza (nema autentičnog mišljenja: svi misle i govore isto). Postaje očito da su i muškarci lakeji rodnih stereotipa – i njih, jednako kao i žene, premda na drugi način, opterećuje i unižava patrijarhalni kodeks! Baš kao što „ženama muževa” pozorište počesto nije radi pozorišta, tako i ovim „muževima žena” sport počesto nije radi sporta!
Oni su podelili „resore” (rezon je otprilike: plavo za bate, crveno za seke) – pri tom, temeljna dogma nalaže da se muškarci druže isključivo sa muškarcima, a žene sa ženama. Međutim, mišljenje da je umetnost bliža ženskoj „tananoj” duši, a sport „gruboj” muškoj predstavlja najobičniju budalaštinu! Ovu notornu glupost ilustruje i tradicionalno „prirodno” shvatanje da su fudbaleri veći muškarci od baletskih igrača, tzv. homića u trikoima – iako se prvi na svakoj utakmici pošteno međusobno izvaćare, dok drugi zapravo sve vreme igraju sa dražesnim balerinama koje s lakoćom premeću i podižu u vis.
Pored „resora”, oni su ravnomerno raspodelili i obostrano potcenjivanje. Žena kaže za muža „onaj moj” – kao da se radi o maloumniku, u svakom slučaju emotivno hendikepiranom – a zapravo njena emancipacija putem kolektivnih, „sestrinskih” odlazaka u pozorište i druge ustanove za „kulturno uzdizanje” (eto još jedne njima omiljene fraze) ne ide dalje od nešto malo “bovarijanskog” fantaziranja o junaku koji je uglađen i kulturan, koji čak obećava strastvene, premda neodređeno zamišljane, zagrljaje u krevetu. Muškarac, pak, u svojim jednom-sedmičnim eskapizmima (bekstvima) od bračne sentimentalno-erotske kolotečine insistira na čulno-telesnom aspektu „problematike” – njemu je potrebna još koja guza, još koji par nogu, još koji komplet sisa. I nakon ovih grupnih psihoterapija (na koje jedni druge međusobno „puštaju”, a ponekad čak i teraju), muž i žena dolaze kući i – „naštelovani” u tim svojevrsnim servisima za održavanje – nastavljaju, sasvim podnošljivo, život u dvoje.
Da rezimiram: i muškarci i žene su taoci patrijarhata. Muškarac ne sme da potraži sentimente, dok žena ne sme poželeti telesno (naročito ne ono ispod pojasa). A ako i nesmotreno osete štogod – on u nedrima junačkim, ona vlažeći između bedara – nipošto to ne smeju priznati! Žena je prinudna „dušica”, muškarac je prinudni „jebač” (u lovačkoj priči ili stvarnosti, svejedno) – i oboje životare, predani majmunluku, s glavama u oblacima, ali sa dupetom u hladnoj vodi.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci