Sveti Sava

  04 februar 2011
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Kako ispada, sudeći prema ovoj i prethodnim godinama, 27. januar nipošto nije Dan prosvete već blagodarenje, uz neizostavno metanisanje, nacionalnom dobrotvoru.

To je, upravo, crveno slovo, Savindan (u tekstu ću našeg prosvetitelja oslovljavati ’Sava’ jer je njegova svetost, jednako kao svetost Tome Akvinskog ili Aurelija Avgustina, naprosto tek crkvena konvencija koja ne obavezuje ateiste). Namesto da se tom prilikom, naročito pri Svetosavskoj akademiji, promovišu vrednosti zbog kojih je i sam Sava postao značajan – nije Sava oformio vrednosti, već vrednosti oformiše Savu – praznik se iscrpljuje u puzavom poklonjenju prosvetitelju. Namesto da se glorifikuje ono vredno što biva prenošeno, slavi se prenositelj (premda i njemu sleduje zaslužena pošta).
Uopšte, potrebno je odvojiti ideju prosvećivanja od nekadašnjih religioznih naslaga – Sava je naprosto dejstvovao u vremenu kada je prosveta išla ruku pod ruku sa religioznošću (filozofija tu, međutim, nije bila „sluškinja teologije” kao u nekim delovima Evrope, jer filozofije nije ni bilo). Takođe, potrebno je ideju prosvete, prosvetiteljske misije, otrgnuti od tzv. srbovanja. Čini se da nijedna Svetosavska akademija ne može proći bez jeremijade (naricaljke) o Kosovu, prigodnog slova o nepravdi, ugroženosti nacije i jezika, našoj hristolikoj ulozi jagnjeta-žrtve za volju božanstva. Nije zadatak škole da štanca dobre Srbe i valjane hrišćane (to nije posao za državu, preko svoje škole, već za porodicu, ako to smatra za shodno, i crkvu)! Potrebno je odvojiti svetitelja od prosvetitelja (njihov se identitet pokušava poturiti kao samorazumljiv, prirodan – kao i to da su svi Srbi pravoslavci). Duhovni vazduh, doduše, nije otrovan kao 90-ih, ali je svakako zagušljiv i bezidejan, i moli za luftiranjem (razlog što se ovaj praznik najviše obeležava u osnovnoškolskim, a najmanje u visokoškolskim ustanovama jeste naivni, gnjavatorski uskliknimo-s-ljubavlju tradicionalizam koji bi, čini se, mogao postati pravi hit tek u zabavištima).
Idolopoklonstvo, toliko svojstveno nezrelim društvima, postavlja imperativ da se o slavnim nacionalnim glavama ne primećuje ništa loše. Za umetničku evaluaciju, recimo, Bećkovićevog opusa njegov privatni sasvim sumnjiv (ili, svejedno, divan, ako kogod tako misli) društveno-politički angažman posve je irelevantan. Procena naučnih dostignuća Tesle nema nikakve veze sa činjenicom njegovog nastranog ponašanja, fobija i patološke averzije prema debelim ženama, njihovim minđušama i kosi. Šta uopšte znači kada mladi u anketi odgovore da im je idol Tesla – pa njegov životni stil niko normalan ne bi poželeo za sebe, još manje za svoje dete?! A ovo nekritičko slepilo za mane upućuje da se tu slavi njihova veličina, njihova opšta priznatost, a ne umetnički ili naučni doprinos (koji se počesto i ne poznaje). Nezrela društva služe ličnostima, a zrela vrednostima (koje su pri tom permanentno otvorene za preispitivanje). A ako se kaže da je Sava personifikacija vrednosti – onda valja naznačiti koje su to. Ali ma šta on zaista bio (recimo, Savino blisko saobraćanje sa papom, prozapadnjaštvo), danas je on personifikacija jedne neprijatne krparije prosvete, nacionalizma (makar i najzdravijeg) i religioznosti. U tom smislu, ukoliko se u Sandžaku Sveti Sava svetkuje kao što se svetkuje u Bečeju, Zukorlić (njihov versko-politički vođ) zaista ima pravo da protestuje (naravno, čini se da ni tu prosveta ne bi ostala netaknuta – dakle, nadnacionalna i areligiozna – bar sudeći prema Zukorlićevom zbrkanom angažmanu bogosluženja i političarenja).
Umesto da se prigodom Svetosavskih akademija uputi „mamuzajuća” reč mladima (kojima je prosveta pre svega upućena), da se potcrtaju vrednosti, nastupa utrkivanje ko će veći panegirik (hvalospev) uputiti Savi. Zgode čudotvornog Save, koje se tada „prigodno” prepričavaju, nalikuju vicevima za maloumne („bili Sv. Sava, Nemac i Englez...”), kao da je narod pre njega živeo bez trunčice soli u glavi – kromanjonci trapezoidnih lobanja koji „vedrima izbacuju mrak iz svojih jazbina”. Da li se zaista očekuje da školarci u to poveruju ili je to tek „prigodna“ bajčica, te da Sava nije činio čuda?! Veronauka u školama nije tečaj iz teorije ili istorije (različitih!) religija, već dobrim delom bogoslužba – pravoslavna, katolička, islamska (uz bogougodne i prepodobno-blagočestive molitve).
A koje su to vrednosti koje humanistički koncept prosvećivanja oduvek ima u svom temelju: kriticizam (naučni princip da se „ništa ne uzima za istinito što prethodno nije provereno kao takvo”); skepsa koja se upravo protivstavlja veri, ili joj barem prethodi (pravoslavna vera uzima zdravo za gotovo vršljanje demona po stadionima, kancelarijskim prostorijama, školama stoga tu preduzima male prigodne egzorcizme kađenjem, a krsnu slavu nateruje čak i „entitetima” – i Republika Srpska ima svoju slavu); slobodoumlje ili petlja da se misli svojom glavom, makar se pri tom i grešilo (nauka i napreduje principom pokušaja i pogreške); „optimizam slobodnog mišljenja”, gaudeamus... (radujmo se dok smo mladi), carpe diem (zgrabi, iskoristi dan), drugarstvo.
Da bismo se snašli, bolje reagovali u savremenosti, da bismo se borili, a ne uzdisali o nepravdi koju će božanstvo kad-tad ispraviti, mi, kao i sami školarci, setimo se one Dositejeve (takođe jednog prosvetitelja koga obično i ne spomenu za Dan prosvete) – „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci”! A tokom Dana prosvete, kako izgleda, zaista se čuje samo jednolična zvonjava sa crkvenog zvonika.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci