Dobra duša, lepa guza

  10 decembar 2010
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Povodom neuglednih (ružnjikavih i otvoreno ružnih) pojedinaca često se, u pokušaju njihovog „opravdavanja” („vađenja”), insistira na antagonizmu (nepomirljivoj protivnosti) između duše i tela. Istina je da dotični ima pozamašan nosinger ili rošav je (oblanda) ali – dobar je u duši (i sami „gabori” počesto primećuju – „meni lepota nije bitna, presudno je da je moj izabranik dobar u duši”).

Međutim, sintagma „dobar u duši”, sasvim neočekivano, „pije vodu” (doduše, ne tamo gde ovaj defetistički apel smera!) – pokušaću to pokazati upravo braneći tezu o neosnovanosti rascepljivanja duše i tela u domenu estetskog.
Postoje neubave (da se oprezno izrazim) žene koje su privlačne. Postoje, jednako tome, ubave žene koje su neprivlačne. Atrakcija (privlačenje) i repulzija (odbijanje) nisu isključivo determinisani telesnom lepotom (naravno, čovek bez nosa nema nikakvih izgleda da bude nazvan atraktivnim – ružnim pa ipak atraktivnim). Postoje, dakle, dve ravni – tu je telo (obična ispražnjena ljuštura), a tu je i duševnost koja ga prožima i, upravo – čini privlačnim! Lepota zaista dobrim delom „dopire iznutra” – iz duševnosti ali nju, međutim, ne treba brkati sa „dobrotom u duši” koja je nekakva sumnjiva moralnost (pre će biti da je to oznaka dosadnog karaktera, puzavosti, „niti smrdi, nit’ miriše” kvaliteta). Uprkos mišljenju da danas „bataci i cice” suvereno vladaju – mnogo više duh i duševnost „pale i žare” između nas! Neko telo je lepo ali „njegov nosilac“ ima hladno, upravo ružno držanje (on, takoreći, ne zna da nosi svoje telo) – sve uzev, a to je čitava poenta, on je ružan! Držanje, gestikulacija, facijalna ekspresija – upravo to formira, a da toga pretežno nismo svesni, nečiju privlačnost (šarm, seksepil, magnetizam, „seks zrači iz nje”, „ona pleni”) ili, u krajnju ruku, integralnu (psihofizičku) lepotu. Upravo na tragu starogrčkog ideala „kalokagatije” („lepe dobrote” ili „dobre lepote” – dobra duša i lepa guza). To je govor duše a ne govor tela (to je govor duše putem tela). Duševnost je tu, dakle, primarna. Duša je, kako Aristotel nalazi, prva „entelehija” tela – njegova svrha i forma.
Leš lepojke položen na stolu, ili čak samo „endimionski” (nepomično) usnula lepojka – makar bila i u „Evinom kostimu” – teško se mogu oceniti kao lepi/ružni, jer tu nema očitavanja duha, duševnih pokreta. Apstrahovanje dela tela (uobičajene opaske „uf, dobra sisa” ili „ima dupe k’o lusterčić”) – obično kasapsko tranžiranje – zapravo je zabluda; mi to uistinu ne činimo. Naprotiv! Mi uvek, polusvesno ili čak sasvim nesvesno, posmatramo holistički tj. imamo na umu celinu, ukupnost držanja (pa i grudi su na nekakvom trupu, pod nekakvom glavom, iznad nekakvih nogu; uostalom, grudi su poželjnije kada se isture – „ispršenost”, napokon, predstavlja duševnu karakteristiku). Na stranu, međutim, antiholistička i, u tom smislu, antihumana seksualna izvitoperenja – ko god je privirio u snabdeveniji „sex shop” primetio je pojedina tzv. pomagala – grozomorne spravice za (samo)zadovoljavanje (gumena ženska glava razjapljenih usta ili zadnjica sa dve krajnje realistične pukotine, sve u prirodnoj veličini; u usporedbi sa tim, baratanje „seksi” lutkama na naduvavanje predstavlja autentičan afirmativno-ljudski, upravo „sartrijanski” čin!).
Otkrili smo, dakle, duševnost tamo gde je nismo očekivali („u zgodnim nogarama”). Sada ću, međutim, pokušati razvejati tobožnju duševnost (pretpostavljene „slapove duševnosti”) tamo gde se ona najviše očekuje – u fenomenu romantičnosti. Prigodna večerinka uz sveće, isprepletani prsti, posmatranje zalaska Sunca („svako ima pravo na svoju kalemegdansku priču“ ili, u bečejskoj varijaciji, „tisku priču” i odlaske na kafu u „Peni”). Takoreći, apsolutno romantično. Buketići, bombonjere, plišane mece. Cveće, međutim, počesto tu i nije cveće već tek oznaka (pretenzija na potvrdu) osećanja, romantičnosti. To su upravo „dokazi” ljubavi, a ne sama ljubav! To su označitelji, reči (ono ofucano-opšte), a ne ono označeno. Zašto bogatun kupuje prsten „težak” nekoliko miliona? – On naprosto pokazuje (označava) svoju spremnost da da pare, upravo da žrtvuje ono sebi vredno – estetska vrednost je nešto sasvim različito od tržišne. Prsten je, dakle, oznaka te spremnosti a ne (samo) lep predmet (njegova je lepota tek uzgrednost) – jeftiniji nakit, bižuterija, najčešće su ne samo bez-laiku-vidljive-razlike već su i estetski uspeliji od skupih „autentičnih” drangulija. Sirotan bira neki skromniji prstenčić ali nužno dovoljno skup (za njegov pojam) – a to je ključno! – da bi pokazao svojoj dragoj kako ipak nije žalio pare („šta košta da košta!”). Svojom spremnošću na žrtvu on dokazuje svoju ljubav (darivanje nakita tu pre ima moralnu nego estetsku funkciju). „Milkino” čokoladno srce oznaka je ljubavi, ali krajnje isprazna, opšte-ofucana oznaka koja čoveka sa iole delikatnijom duševnošću nikako ne može zadovoljiti (ni kao darodavca, niti kao primaoca) – to je jednako „ličan i specifičan” izraz kao da smo uzviknuli reč „ljubav” u prisustvu voljene žene. Gledati ljubiće (jeftine filmske eksploatacije) u paru, međusobno slati one gotove, instant sms-ove sa prigodnim stihovima – sve je tu, dakle, prigodno, a ništa autentično. Sklonost da se nešto tako intimno satera u opšte formule (opštosti iz kojih je iščileo duh, individualnost) – upravo je zločin protiv humaniteta, pa i ljubavi, autentične romantičnosti. Koncert povodom Dana zaljubljenih – Vlado Georgiev peva, a ona i on gledaju u njega pri čemu se oformljava više nego bizaran i komplikovan psihički mehanizam (trougao). „E, sve sam ja to hteo tebi da kažem” ili „sve to isto i ja osećam!” (bolje da je makar promucao nešto svoje, lično – a ne da dopušta pevaču da mu „intimizira” sa dragom). Intelektualci, na istom primitivno-romantičnom tragu, fantaziraju da sa nekom damom, uz „dobro vino” (zašto je potrebno uvek isticati „volim dobro vino” – valjda se podrazumeva da ne volimo rđava?!), do kasno u noć sa nemačkog jezika prevode Hegela. – Pa to je slika na zidu, notorni san (vožnja gondolom po venecijanskim kanalima dok gondolijer pevuši barkarole) – nikakav realni, individualni život.
Razmotrimo, napokon, vrhunski primer (ne)romantičnosti – svadbenu svečanost. Svadbetina je, čini mi se, najobičniji maskenbal – mladenci se tom prilikom uparade kao nikad u životu. „Sve mora biti savršeno”, mlada ističe sa zanosom u glasu. Mlada je tog dana princeza („svaka mlada je lepa”, kako babe primećuju). Svaki je detalj pomno osmišljen (detaljiše se tu do idiotizma). A to je plod (prevashodno mladine) fiksacije o „savršenom danu”, tzv. šećernom početku – idiotija „slatke rakije” i zaslađenog života (figurice zblanutog izraza na vrhu tortekanje-trospratnice upravo označavaju i „magijski anticipiraju” slatkoću „životne supstancije” mladenaca). Život, međutim, ne treba da bude poput šećerleme, isprazno sladak – najveći je blagoslov imati priliku doživeti svu njegovu ambivalentnu punoću. Ali mlada to ne zarezuje! Stvarnost tog dana pošto-poto mora ispratiti njenu ideju (fantaziju), dok se već sutradan taj idealitet prilagođava gruboj stvarnosti. To je unekoliko bizarna, ali svakako tužna potreba da se bude nešto što inače nismo, da se bude neko drugi (današnje devojke gotovo da ne nose haljine ali tom prigodom se „namontiraju sve u šesnaest” – mladin kostim čine i takvi anahroni specifikumi kao što su rukavice, veo, šešir). Hajde da se dogovorimo da fantaziramo da smo lepi, bogati, neodoljivi i popularni, makar na jedan jedini (svadbeni) dan. – A sutrašnjica je najbrutalniji povratak na staro, upravo „na magarca” (pre svega, u materijalnom smislu). Svakodnevno vozim razdrndani jugić, ali za venčanje sam obezbedio limuzinu. Danas pijemo šampanjac, a sutra se vraćamo na najjeftiniji vinski bućkuriš. Neprirodnost „svadbenog iskoračenja” najjasnije je ogoljena činjenicom rentiranja venčane haljine (kostima, maske). Limuzina sutra odlazi, venčanica biva vraćena. Kao da dotadašnji život ne valja pa ga treba negirati, zaboraviti „na dan našeg venčanja”. A možda ga upravo valja afirmisati, i realno poboljšavati – takvog kakav jeste.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci