Verovatno je istina da takvi aranžmani ne mogu bez određenog (ne)moralnog opterećenja, neprekidnog iskušenja da se pobrkaju želje i principi. Makar s početka (a izgleda, oni nestrpljiviji, i s kraja), dvorjani mogu poželeti, svesno ili ne, da se časna služba mnogo ne oduži. Previđa se, ipak, da „nečisti poslovi“, odnosno ambivalentne pobude, karakterišu gotovo sve naše životne, naročito poslovne odnose. Lekar, na primer, obično započinje karijeru iz plemenitih pobuda, dok dvorjanin svoj posao započinje s namerom da zaradi. Ipak, posle nekog vremena njihove se pozicije izjednačavaju (o privatnim lekarima da i ne govorim). Oni naprosto čine (objektivno) dobru stvar i za to dobijaju novac. Koliki je, pak, udeo plemenite želje da se pomogne, prirodne potrebe da se zaradi za život, napokon i srebroljublja, teško je naknadno raščivijati. Uostalom, svako je tu sam sebi (jedini) sudija.
Zapravo, u kapitalizmu svi koji rade predstavljaju dvorjane, prinuđene na ambivalentnost svojih pobuda, na njihovu neminovnu, veću ili manju, zatrovanost. Tržišna vrednost rada – umetnika, lekara, doživotnog negovatelja ili pekara, svejedno – nije ništa drugo do društveno nametnuta besmislica. Ali i svojevrsna ljudska tragedija. Jednu poemu ili operaciju bruha naprosto je nemoguće sravniti s brojem novčanica. Naime, naknada pridolazi spolja, saobrazno – ili, bolje reći, proizvoljno – tržišnim prilikama. Ipak, čovek je prinuđen da upravo na taj način prevashodno vrednuje svoj rad, nezainteresovan odveć za kreativnu samorealizaciju ili društvenu dobrobit. Živimo, dakle, u društvu dvorjana, te je licemerno posebno izdvajati i žigosati takozvano dvorenje. Nikome, naime, ne pada na pamet da za šićardžijske pobude sumnjiči vlasnika doma za stare, medicinske sestre i drugo osoblje koje tamo radi.
Doživotno negovanje starijih, onemoćalih osoba u zamenu za nekretninu (uopšte novac), ne samo da nije manje časno od drugih poslova, nego je, poput lečenja, čak i časnije, ili makar smislenije, uprkos sofizma da i jedni i drugi zarađuju na tuđoj nesreći. To je redak način, posebno danas, da se poštenim radom stekne nekretnina, odnosno da se oni koji nemaju bližnje zbrinu na jedan humaniji način. Naravno, pod pretpostavkom da se tome sasvim odgovorno pristupi, i to obostrano. Ukoliko se, dakle, kao što je to obično i slučaj, između ugovornih strana obrazuje ljudski, dovoljno intiman odnos koji u osnovi neće biti hendikepiran poslovnošću, upravo koristoljubivošću njegovog porekla. Otud je i nemoguće „dvoriti” bližnje, svoju babu i dedu, roditelje, tetke i stričeve – ako se posao u prvom slučaju i može pomešati sa (emotivnim) zadovoljstvom, onda se ovde emotivno zadovoljstvo i privrženost (ako su uopšte postojali – a sumnjam) takvim poslovnim aranžmanom mogu samo ogaditi.
Ivan Kovač
