Ćelavi grad

  23 mart 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Na oglasnim tablama u gradu pojavio se neobičan plakat: u jednom lokalnom „frizeraju” krajem ovog meseca vršiće se otkup kose – prirodne i duže od 35 cm. Mnogi od vas su, pretpostavljam, oglas već šacnuli, produživši dalje nimalo zainteresovani, kamoli šokirani. Ako već nije reč o načelnoj životnoj ravnodušnosti (a to je i najpogubnije za pojedinca), onda se radi o mišljenju kako je sve to zapravo najnormalnije, kako je prodaja sopstvene kose stvar ličnog izbora, slobodne odluke da se čini šta se misli da je najbolje. Uostalom, eto prilike da se i neki dinar ubaci u (plitak) džep! Pa ipak, ovaj takoreći zdravorazumski rezon – a danas taj isti zdravi razum, na primer, savetuje da se prišljamčimo političkim partijama kako bismo dalje nesmetano napredovali u karijeri! – više nalikuje načelu slobodnog (čitaj: divljeg!) tržišta, zakonu ponude i potražnje – a nikako hvalevrednom načelu slobode volje!

Takođe – u prilog opravdanja kupoprodaje kose – zar na Zapadu ne postoji institucionalni otkup krvi?! – Napokon, zar (pro)data krv ne biva vrlo brzo nadoknađena u organizmu? Zar kosa neće ponovo niknuti i „zatraviti” ćelu? Dakle, ništa strašno. Priroda se pobrine da se sve to lepo i bez posledica regeneriše! Elem, decu za ruke pa u frizeraj! Jer, pretpostavljam da postoji potreba i za nežnom dečijom kosicom – naime, čak vrlo plemenita potreba otkupljivača (a ovde ih ja kao nešto kritikujem!): recimo, za sve male nesretnike na hemoterapiji koji bi svoje ćelave glavice želeli prekriti prikladnom perikom.
Možda je uopšte neprikladno da ja ovde drobim o Samsonu i Dalili, i sličnom, dok naši sugrađani (budući ćelavci i kratkoošišanci) jedva sastavljaju kraj s krajem, bez imalo želje – sasvim razumljivo – da se upuštaju u sholastički-suptilna raščlanjivanja predmeta. Oni će prosto-naprosto tog dana staviti kosu „na panj” i popraviti skromni kućni budžet (da budem vulgaran: budžu, a ne budžet!) – doduše, ukoliko se u „ozloglašeni” frizeraj zapute porodično, provodeći na šišanjcu kvalitetno vreme sa svojom srećnom porodicom, doprinos budžetu postaje već znatniji! Pa ipak, ako i zanemarimo pripovest o Samsonu, kao i sva objašnjenja o duhu revolta koji često počiva u dugoj, nesvezanoj kosi, bečejski lumpen-proletarijat duguje samom sebi da, i pored svega, ne zagubi svest o sopstvenom dostojanstvu! – Posebno je, međutim, pitanje na čega uopšte mogu ličiti te slabo održavane kose, te buvare bečejskog lumpen-proletarijata, i koliko se uopšte novca na tom bizarnom tržištu može iskamčiti za njih (otud ne bi bilo zgoreg da se vodosnabdevanje u Bečeju urgentno normalizuje kako bi se građani pre odlaska kod otkupljivača mogli pristojno okupati i tako svojoj robi dramatično povećati cenu).
Svakako, ovim tekstom ne pokušavam da odvratim ljude od toga da prodaju svoju kosu – naime, posve razumem žalosne okolnosti koje će ih 30. marta primorati na to. Međutim, oni sami, kao i celokupno društvo, ne smeju ni trenutka prenebregnuti činjenicu da je ova rabota s kosom uistinu ozbiljno ljudsko poniženje! Jedino na taj način će se, naizgled paradoksalno, moći sačuvati sopstveno dostojanstvo!
Uostalom, šta ja tu pričam – zar ne ide leto?! – Kratka kosa je praktičnija, lako se održava (a i ne primećuje se naročito kada se ne održava!). Takođe, vaši se u njoj nerado kolonizuju. Ove plemenite misli o preimućstvima kratke kose odnosno ćelavosti bile su nema sumnje vodilje i idejnim ocima i osnivačima koncentracionih logora – pri čemu sa tim nema nikakve veze okolnost da je dobijanje uniforme i serijskog broja, kao i šišanje, smišljeno dehumanizovalo novopristigle logoraše (dehumanizacija, recimo, nikako nije trebalo da rastereti savest nacističkih masovnih ubica)! Niti stoji da ovaj slobodnotržišni šišalački aranžman na bilo koji način utiče na identitet pojedinca – pa zar Kodžak (filmski inspektor), Aleksandar Đorđević ili Dragan Marković Palma nemaju identitet?! Ćela je, naime, uvek u modi!
Poneko, naravno, ne mari mnogo za svoju kosu, ili je upravo zaželeo radikalnu promenu frizure – takvi zaista mogu da se okoriste na ovaj način. Ja, međutim, govorim o samoj pojavi da se na određenom mestu u određeno vreme stušte ljudi kako bi prodali svoju kosu (oglas upozorava da ponuda važi samo jedan dan – velikodušnost otkupljivača, razumljivo, nije neiscrpna: otkup kose traje od 10h do 15h). Oni će doći, sačekati na svoj red, pri tom će zagledati jedni drugima kosu, potpuno svesni da su zbog novca svi odreda bili spremni dati da im se odseče kosa. Dakle, ni radi lepote, niti radi praktičnosti održavanja, ni usled (epskog) žaljenja – već jedino radi novca! To je ono najporaznije u čitavoj stvari – upravo pogledi koje će ovi nesretnici međusobno razmenjivati dok budu čekali i osluškivali reč „sledeći”.
Na stvar se, dakle, može gledati sve-je-na-prodaju očima (a to je i dominanta perspektiva u kapitalističkom poretku koja se, uostalom, sasvim zdravorazumski čudi: ta zar se ne može živeti i sa jednim bubregom?!), ali se, isto tako, stvar može posmatrati i kroz vizuru humanizma. A u tom slučaju otkupljivači neće otići iz Bečeja jedino sa džakom kose. – Iz grada će odneti i nešto neuporedivo značajnije (što se neuporedivo teže da regenerisati) – odneće dostojanstvo! – I to ne u prvom redu ovih zlosrećnika (pogotovo ne, ponavljam, ukoliko budu svesni egzistencijalnih implikacija svoje odluke), već, pre svega, dostojanstvo bečejskog društva gde se ovakve stvari mogu događati.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci