Žena za sva vremena iliti Vendi, vidi, vici

  16 mart 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Duhovni portret Vesne Vukelić Vendi

 

Kafanska pevačica, po sopstvenom priznanju specijalizovana za vašare, sela i posela, estradolog, kontroverzni performer, pristalica postmoderne filozofije. Sve to je, u najgrubljim potezima, Vesna Vukelić Vendi (u daljem tekstu Vendi – budući da je u stvarima filozofije vidim kolegom, nadam se da mi neće biti zamerena ova familijarnost). Ko god je pratio njene javne istupe nije mogao ne primetiti svojevrsnu stajališnu neodredljivost (pluralizam) odnosno „plutajući” karakter njenog mišljenja koje koreni u postmodernizmu filozofa Žaka Deride. Vendi bez prekida sebe mistifikuje, i druge demistifikuje. Njeno mešanje (doslovno i metaforičko – kao svojevrstan praktično-teorijski ideal!) vrhunski je primer postmodernističkog zamešateljstva – ona, naime, muti bistro i bistri mutno!
Od drugih estraderosa (kako nazivam estradne umetnike, po ugledu na tzv. vendizam baladeros – plačljive gnjavatorske pesmice prema kojima se Vendi odnosi s prezrenjem), Vendi se nadmoćno izdvaja. Ona, naprosto, i u tome je njena glavna izvrsnost, estradnu maglu prodaje otvoreno, dok drugi estradni umetnici, umnici i maloumnici svoja nebulozna pakovanja nastoje mahom izvaljati ispod tezge. Ona razotkriva, takoreći dekonstruiše, kao prava „deridijanka”, pravila estradne igre i zakon estradne džungle. Naime, za sve vreme dok prigovara i doslovce psuje na ogrezlost estrade u kaljugu „amorala”, dok nemilosrdno pucka svojom pobožnjačkom kamdžijom preko obnaženih leđa svakojakih zlatoglasih bludnica i svodnika, sumnjivih poslovnjaka i druge estradne mena(d)žerije, Vendi zamamno drmusa svojim izložbenim poprsjem (uzgred rečeno, budući da namerno, u duhu „deridijanstva”, izvrće stabilna leksička značenja i reči upotrebljava pogrešno – recimo, termin „pleonazam” u Vendinoj zamešateljskoj praksi dosledno označava „oksimoron” – čini se da je jedina između „estraderosa” koja uopšte zna, vujaklijski-uredno i filozofski-leksikon-korektno, šta znači reč „amoralno” – budući da je i sama, svakako namerno, pogrešno upotrebljava: „amoralna” je, naime, zver, svako biće koje ne prepoznaje kategoriju morala, dok je „imoralan” kriminalac, svako biće koje baštini drugačiji moral od društveno-prihvaćenog; to znači da nemoralan čovek, uzeto u kolokvijalnom smislu, nije amoralan već imoralan)! Vendi, dakle, svesno prihvata paradoksalnost u mišljenju kao postupak subverzije. Ona obesmišljava smisaonost (tj. nepostojeću racionalnost estradne stvarnosti), i kritikuje kritiku (tj. mogućnost kritike u takvom obesmišljenom svetu).
Istovremeno, Vendina pronicljivost hirurški britko ukazuje na jedan slabo primećeni melanom na estradnom epidermu: na felu šunjala, svih onih koji se naprosto šunjaju unaokolo, koji ništa ne rade, ali pri tom „ne silaze” sa televizije – ne samo tzv. nepevačkih-pevača iliti prevremeno (dobrovoljnom laringotomijom) penzionisanih slavuja, već svih onih sumnjivih VIP-ovaca po talk-show emisijama (kao što sam jednom ranijom prilikom primetio, ovdašnji talk-show očito postaje najobičniji tv prenos druženja i „zezancije” poznatih ličnosti – s tim da su sopstvene dnevne boravke zamenili televizijskim studijima), dakle, svih onih „nepoznatih poznatih” koje, niti po delima niti po rečima, ne bismo bili u stanju razlučiti od ma koje traču-sklone-domaćice iz susedstva. Postupcima dekonstrukcije tobože vrednosne i racionalne estradne strukture (utvrdivši njenu duboku iracionalnost), kao i demistifikacijom tzv. simulakruma (estradne fele šunjala), Vendi se, bez imalo sumnje, etablirala kao korifej postmoderne misli i prakse u Srbiji!
Filozofsku delatnost Vesne Vukelić Vendi (ovdašnja filozofska naučna zajednica, nažalost, još nije prepoznala njen izvanredan intelektualni doprinos) dosledno sledi njen muzikantsko-performerski opus. Hitovi poput „Praćnuo se šarančić”, te gripozno intonirani „Uljez”, u svom lakrdijaškom samoogoljavanju suštine turbo-folka i kontrastom spram Vendinog ozbiljnog držanja i značajne, dubokomislene fizionomije dok zapevava, predstavljaju par excellence postmodernističke bravure vrcave igrivošću i samosprdačinom. Naprosto, to je estrada koja prokazuje i e(k)stradira samu sebe.
Autsajderski status spram akademske zajednice jednom uličnom postmodernisti, jednom filozofu „s mišićima”, kakva je Vendi, zapravo mora ići na ruku. Međutim, čini se da dobar deo našeg društva – a upravo za njegovu emancipaciju Vendi vojuje – zapravo ne uspeva razumeti njen projekat. Kada Vendi na televiziji „opali” da je „javna tajna” pleonazam, tada se verzirani pojedinci siti nasmeju znajući da je „javna tajna” zapravo oksimoron. Oni ističu da je pleonazam, primerice, reći „mala ribica” jer „ribica je već mala”. Međutim, takvi jezički puristi i purani (čistunci i ćurani) previđaju da jezik nije rečnik – registar nepokretnih značenja – i da se jednom tako radikalnom postmodernisti kao što je Vendi zapravo fućka za bledunjavo, beskrvno, pri tom i politički reakcionarno, insistiranje na racionalnosti. Uz to, sintagma mala ribica ili, još bolje, mali šarančić, ma kako bila „logički pogrešna”, zadržava punu poetsko-tvoračku legitimnost. Takođe, Vendina odluka da se na-vrat-na-nos samoobrazuje – koja izaziva smeh, kako ćemo dalje videti, običnih ignoranata – da rapidno, bez mogućnosti ravnomernog taloženja, usvaja „neobične, lepe reči” iz „Vujaklije”, zapravo je stvar promišljenog projekta – intelektualna zbrka na koju je računala da će nužno nastupiti usled takve zbrzane, gotovo frenetične samoedukacije, zapravo je dekonstruktivistički oprobana strategija uzmicanja od zaglupljujuće autoritarnosti ratio-a.
Lažna, malograđanska racionalnost odriče bilo kakvu mogućnost da se Vendi pripiše pamet. Takva „kafančuša”, misli se, naprosto ne može imati nimalo soli u glavi. Ona je primitivna i vulgarna – a niko primitivan i vulgaran ne može biti pametan! – Na čemu bi počivalo naše samozadovoljstvo, naš osećaj sopstvene vrednosti – nas, u svakom smislu prosečnih – kada bi tako nešto bivalo moguće?! Stoga Vendi MORA biti glupava! U tom je represivni binarizam racionalnosti – neko je ili ovo ili ono. Međutim, Vendi odlučuje skandalizovati taj ratio, taj idejno i moralno uškopljeni organ, svojim životno-intelektualnim projektom: ona je autentični filozof-pevaljka! Upravo, i filozof i pevaljka!
Pored već spomenute egzistencijalističke jezikotvorne bravure šunjala (ljudi koji se šunjaju kroz estradu i, šire, kroz sam život), Vendi govori i o tzv. babuškama – estraderosima koji nastupaju kao bledunjave kopije drugih estraderosa („To su kao nekakve babuške, koje izlaze jedne iz drugih”). Čuven je i Vendin nadrealistički paradoks tzv. kuvanog majmuna (svakako na tragu Lotreamonovog „neočekivanog susreta šivaće mašine i kišobrana na operacionom stolu”) čime razobličava, tj. dekonstruiše dve gorenavedene vrste estraderosa. Tako Vendi biva etablirana i kao vrstan karakterolog estrade i, uopšte, estrado-psiholog.
Ova odbrana i, čemu kriti, slavogovor posvećen Vesni Vukelić Vendi neka bude zaključen dobronamernim apelom da prva rečenica ovog napisa posluži kao nacrt leksičke jedinice nekog budućeg izdanja opšte enciklopedije „Vujaklija”.
Vendi, vidi, vici.

*Reči u tekstu date masnim slovima predstavljaju autentične verbalne-pištolje Vendine dekonstruktivističke prakse.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci