Mešoviti brakovi i emulzivni svatovi

  09 mart 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Mnogi veruju da su ovdašnji međunacionalni odnosi u toj meri roviti (ta je rovitost zalog devedesetih, ali, nema sumnje, i godina nakon dvehiljadite), da je u ovoj stvari neosnovano, čak zaludno, biti preterani optimist. Potrebno je, otud, negovati skromniju ambiciju i ka ciljnom ozdravljenju stupati u manjim pomacima. – Ja se sa tim, ni u kom slučaju, ne mogu složiti! Takozvana tolerancija kao ideal međunacionalnih odnosa koji se u ovom društvu oficijelno promoviše, naprosto je prekratka, nedovoljna. I ne samo to – njoj svojstven defetizam, na šta ću ovde pokušati ukazati, malicioznog je porekla.

Koncept tolerancije polazi od pretpostavke da je naš nacionalni usud podnošenje, trpnja! Mi naprosto mrzimo, preziremo (pojedine) različitosti – i to ti je! Nema tu pomoći. Pri svemu tome, jedino je, međutim, bitno da ospice koje nam pri tom izbijaju po telu drugima ne pokazujemo! – Ukoliko budalaština poput ove može zadovoljiti državu (njen zahtev za tzv. nesmetanim funkcionisanjem), tada nju ne bi smelo podržati i društvo (njegove preostale slobodarske snage). Izneto rezonovanje, naime, nije izdanak stoičke filozofije („podnosi i uzdrži se”), gde se mudro preporučuje prihvatanje životnih neumitnosti, već zlonamerno zagovaranje defetizma – naime, tu se vrednosni stav „svaka ptica (treba) svome jatu” potura za činjenički, želja se podmeće za zakon. Ako je državnom aparatu jedina bojazan da ne izbije epidemija „ospičavosti”, društvo – već spomenut njegov slobodarski preostatak – mora povesti računa i o samim bolesnim individuama.
Podrazumeva se, ne zagovaram prinudne lekarske preglede i zavirivanje „pod lobanju” – čovek, za to tvrdo plediram, mora zadržati slobodu/pravo da u sebi mrzi svog komšiju, da u postelji pred prvi san natenane i potanko razmišlja o klanju, davljenju, silovanju. Država, već je rečeno, nije zainteresovana za ove kasnovečernje zločinačke meditacije svojih podanika – ona, kao i pravo, zahvata jedino pojavnost (spoljašnji vid) stvarnosti. Državi je stalo da njeni podanici ispunjavaju svoje obaveze, da ne krše zakone – u duševne prilike i motivaciju (patriotizam, konformizam, strah od represija, itd.) ona nije zainteresovana pronicati. Isto je i sa konceptom tolerancije – budući da je to u osnovi spoljašnja i negativna kategorija (tu se ne gleda „šta treba”, već „šta ne treba”), te kao takva prekratka i nedovoljna, potrebno je oštro joj protivstaviti tzv. koncept susretljivosti. Za razliku od negativne, defanzivne politike tolerancije – zapravo, emulzivne (emulzija je disperzija jedne tečnosti u drugoj, poput ulja u vodi, bez da se mešaju) – koncept susretljivosti treba da podstakne unutrašnji, afirmativni, stvaralački odnos između ljudi (posebno između pojedinaca različitih nacionalnosti). Tek takav angažman ka susretljivosti, društveno propagiran, u mogućnosti je „ospičavce” i zalečiti.
Puna konkretizacija ideala susretljivosti jeste prijateljstvo i ljubav između ljudi različitih nacionalnosti. Uzoran primer je tzv. mešoviti brak. Muž i žena koji obrazuju mešoviti brak pokazali su spremnost združiti svoje egzistencije na najprisniji mogući način – stvorivši tako (kulturnu) vezu jaču od bilo koje krvne/rodbinske (prirodne) veze. Ovde, dakle, nije naprosto reč o trgovcu Mađaru koji je ljubazan prema mušteriji Srbinu, ili mladom Srbinu koji se „uvek lepo javi” ostarelom komšiji Mađaru. U mešovitom braku takva tolerancija i tzv. dobri međunacionalni odnosi jednostavno nisu dovoljni! Otud se mešoviti brak, kao odnos koji nikako ne može biti struktuiran poput emulzije, ne uklapa u aktuelni (poželjni!) emulzivni, da ne kažem segregacijski, karakter naše društvene stvarnosti (da navedem primer iz lokalne stvarnosti: u bečejskoj Ekonomsko-trgovinskoj školi mađarska i srpska odeljenja pohađaju nastavu u različitim smenama, što je primitivizam svoje vrste koji se ne sme opravdati nikakvim tehničkim razlozima). To je i razlog što mi se čini da ni eventualan predlog da se uvede svojevrsna subvencija, nagrada, kako god, ljubavnom paru koji zasnuje mešoviti brak i, još više, ako iz tog braka proiziđe potomstvo (u tehnikalije, specifične uslove koje bi supružnici trebali ispuniti, ovde neću ulaziti), ne bi pronašao adekvatan odziv kod ovdašnjih stranaka koje odreda, u većoj ili manjoj meri, poseduju ksenofobični potencijal (da ne bude zabune – i srpski i mađarski). – A zar to ne bi bio način da se rovitost, dijagnostikovana u uvodu, umanji, da se u temelj budućeg (željenog?) međunacionalnog blagostanja ugradi kamičak, makar kako bio neznatan?!
Zapitajmo se, gde tu biva prepoznata subverzivnost? – Nacionalno mešoviti brakovi, ukoliko se mešovitost neguje otvoreno i u dovoljno ravnopravnoj srazmeri, obično donose vrlo kvalitetne i jedre duhovno-organske plodove, tj. dragu dečicu. Takav je brak naročito blagorodan u smislu doziranja „razumne mere“ nacionalnog u ukupnom identitetu ličnosti deteta, i rasvetljavanja, iz povlašćene pozicije izmaknutosti, prave prirode nacionalnog. – Budući da su emotivnu privrženost stavili ispred takvih banalnosti kao što je nacionalna pripadnost – oni, kao takvi, ne mogu biti afirmacija emulzivnog ideala našeg društva koje je, u mnogome, odano svom tradicionalističkom i ksenofobičnom afinitetu, i koje mešovite brakove može podržati jedino kao izolovane slučajeve, koristeći ih kao prigodne egzemplare dobrosusedskih odnosa (a koji, inače, u slobodnom prevodu glase: tako bih besneo, psovao i tukao, ali se uredno suzdržavam).
Draga dečica, kao plod mešovitih brakova, zaista „razvodnjavaju krv”, čineći da u krvnim sudovima Atilinih i Dušanovih potomaka vrlo često poteče svojevrsna „trans-nacionalna limunada”. Ali takvo dete nikako nije izrod. Ono nije ni tzv. polutan – ako ostanemo u duhu ove primitivne nazovi-aritmetičnosti, može se reći da dete rođeno u mešovitom braku nije jedna polovina, već dva cela.
Povrh svega, ovako koncipirana tzv. međunacionalna susretljivost obezbeđuje pravo da se, koliko i voli, toliko odaje i negodovanju, kritici, pa i dobronamernoj sprdnji između supružnika – dakle, između Srba i Mađara.
U braku (i, uopšte, svakoj trajnoj međuljudskoj komunikaciji) potrebna je, nema sumnje, tolerancija. Poneko, čak, toleranciju smatra ključnim začinom ukusne i hranjive bračne čorbe. Ipak, tu je reč o sitnim, individualnim trpnjama – recimo, načina na koji vaša žena seče paradajz (na kriške, a ne, na vama omiljene, kolutiće) dok spravlja sendviče, ili, pak, načina na koji drži cigaretu i odbija dimove – a ne o načelnim, kolektivnim trpljenjima čije je naličje zapravo kolektivna ksenofobija! Za (debelu) razliku od takve načelne tolerancije, oficijelno propagirane, koncept susretljivosti ne podrazumeva odnos između bezličnih apstrakcija kao što su nacije. – Susretljivost, uvek i svuda, može biti razvijana jedino između slobodnih individua.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci