Dom je tamo gde je puding

  25 novembar 2011
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

U tekstu koji sledi pozabaviću se tobožnjom trivijalnošću (opštepoznatošću) dveju istina. Prva se tiče primitivizma i zaglupljivosti televizijskih sadržaja, a druga mizerije potrošačke svesti.

1.

Intelektualac mediokritetske provenijencije, sa taštom pretenzijom na samoosvešćenost i deziluzioniziranost (lišenost iluzija), dobro zna da treba grmeti na primitivizam i zaglupljivost „Kursadžija”, različitih rijaliti programa, dosadnih reklama, besomučnih latinoameričkih odnosno turskih serija (u sistematskom psiho-fizičkom iznurivanju gledališta ni Šotrine limunadne istorijske rekonstrukcije nisu bez priloga). Smrtno ozbiljan ton popljuvavanja gotovo da je znak raspoznavanja takvih četvrt-intelektualnih tintara. Međutim, teza o „ispraznoj, zaglupljujućoj televiziji”, premda bi to trebalo, nikako da zasnuje praktički silogizam, tj. argument čiji je zaključak praktična radnja. Naime, kada više desetina puta pogledate reklamu koja poručuje da je „dom tamo gde je puding”, zapitate se da li je to sasvim dobro za vaše raspoloženje (ako ne već i za vaše ukupno mentalno zdravlje). Tada se takođe možete zapitati da li je dobro da u životu zadržite pasivan stav prema svom mnoštvu raznoraznih impulsa (ne samo televizijskih) koji iz spoljašnjeg sveta kidišu na vas. Pasivizam spram takve zaglupljivosti i primitivizma (pri čemu se, uzgred, ne uviđa potreba njihovog dokazivanja – zbog čega je, recimo, „grandovanje” na Pinku pogubnije, u tom smislu, od dnevnika na RTS-a?!) jeste svedočanstvo da gornja istina nije nimalo trivijalna – da je tek treba shvatiti u celosti i usvojiti.
Pojedinci, nažalost vrlo retki, u prilici su da se prse kako su izbacili televizor iz kuće. Oni, doduše, nisu jednostavno „otkazali usluge“ televizora, nisu naprosto odbili dalje korišćenje tog aparata – oni ga, naime, izbacuju, proteruju, izgone! Nažalost, nisu u moći uložiti nešto napora, prelistati najavu televizijskog programa i odabrati pojedine zanimljive sadržaje, a takvih, bogu-hvala, ima dovoljno. Televizor, očito, tu mora biti proteran, može ga se tek dimom izgoniti van rupe, poput uljeza koji će zasigurno potom vikati za vama, pretiti policijom, da je bespravno izbačen na ulicu! Uistinu, pobrojane metode „ekspatrijacije“ televizijskog prijemnika sasvim su legitimne kada se radi o tv manijaku, tj. pojedincu koji je zavisnik od televizije, čija adikcija podrazumeva višečasovno izlaganje očnih jabučica katodnoj cevi (odnosno plazmi) – ne, dakle, određenom televizijskom sadržaju, već neprijatnom potpuriju svega i svačega (informisanja, politike, zabave, sporta, reklama), gde ništa nije zaokruženo (ni formalno, ni značenjski) – gde sve, dakle, ostaje otvoreno i uvek potražuje novi „desetak” naše pažnje. Otud je na televiziji serijski program dominantniji od filmova budući da podupire takvu beskrajnu sukcesiju besmislenih, nezaokruženih sadržaja gde od svakog sledećeg segmenta očekujete da poentira, da razreši celinu, iako to nikako da se desi. Stoga se pojedine manijakalne prirode, u blaženim trenucima lucidnosti (zapravo usled nervoznog vrhunca kada se ekstrem izvrće u svoju suprotnost), odlučuju da pošto-poto pomognu sebi i nasilno zaokruže (osmisle) televizijski sadržaj, načine konačni rez: televizor biva izbačen kroz prozor!
Međutim, zbog takvog odricanja od „svega i svačega”, nepoćudni primalac informacija biva okarakterisan kao ekscentrik, čak kao asocijalni pojedinac (o potrošačkoj (ne)apstinenciji u odeljku niže). Jer „gde ti živiš“ ako ne znaš za fudbalera Krasića, mafijaša Šarića, političara Pajtića, pevačicu Seku! – Štaviše, takav manjak „opšte kulture“ predstavlja ozbiljnu indikaciju prekida sa realnošću, tj. poludelosti!

2.

Druga „trivijalna” istina tiče se mizerije konzumerizma. Isti onaj prosečan intelektualac, sa taštom pretenzijom na samoosvešćenost i deziluzioniziranost, već se solidno obavestio o „tehnikama manipulacije javnog mnenja”, o tome da „kupujemo stvari koje nam ne trebaju”, da se „prodaje reklama, a ne proizvod”. I zaista, ne prodaje se naprosto upotrebljivost robe (one „glupave” socijalističke reklame posledica su fer principa da proizvod prevashodno sam sebe treba da proda) već i emocionalni sadržaj, tj. osećaj prestiža, mladosti, lepote, komfora, spontanosti, sigurnosti ognjišta (jer „dom je tamo gde je puding”), pa čak i patriotizma. Počelo postaje želj(ic)a, a ne potreba. I to je, bez ikakve sumnje, tačno. A da li, ipak, ljudi to zaista znaju?! – Jer sa svešću o prethodnim razmatranjima oni drže da su se ogradili od toga, da iako ništa povodom toga ne preduzimaju ipak prebivaju u načelno drugačijoj, dakako povlašćenoj, poziciji spram onih koji to ne znaju. Tom (tek delimičnom) spoznajom oni misle da su amnestirali sebe. S vremena na vreme, u odgovarajućim situacijama, oni izbiflaju teze o bedi konzumerizma i, kao da su govorili o petom-šestom, nastave potom živeti po starom. Oni, dakle, niti menjaju svoj konzumentski pasivizam (ostavljajući svoj praktički silogizam obezglavljen), niti uistinu znaju šta misle pod tezom o „neistinskim potrebama” kod ljudi. Da bi na to pitanje odgovorili mi, naime, moramo poznavati prirodu pojedinca. Jer, šta je istinska potreba čoveka? Da li su to fiziološke potrebe, potreba za sigurnošću, potreba za pripadnošću, za uvažavanjem, za samoostvarenjem – kako je to pobrojao psiholog Maslov?! – Svakako, u načelu to je sasvim tačno, međutim, ako se ljudi i slažu oko osnovnih preferencija, recimo potrebe za hranom, ipak se poimanje hrane od pojedinca do pojedinca sasvim razlikuje (kvalitet i kvantitet hrane, način pripreme, itd.). Ko, dakle, može reći šta je tu istinska potreba za hranom?
Nedostojanstveno je, slažem se, da čovek ne bude svestan manipulativnih zahvata čiji je predmet (činjenice da ga, recimo, reklamna kampanja izravno psihički izobražava), međutim, ukoliko ih spozna, te odluči da ih prihvati, ili barem shvati da mu ne smetaju – niko mu ne može prigovoriti da to što želi nije „istinsko“. – Druga je stvar da li se nama takav egzistencijalni koncept može dopadati ili ne. Uostalom, ni takvi o(ne)svešćeni kvazi-intelektualci, kako već rekoh, ne odriču se blagodati kulture konzumerizma, ni svih „istinskih“ i „neistinskih“ njenih ponuda.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci