Poklič sablazni

  18 novembar 2011
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Poslednjih je sedmica čitava Vojvodina oblepljena plakatima Dveri srpskih s apelom „za srpsku Vojvodinu”!

Kada bi kogod od „dveraca” bio priteran uz duvar, da razjasni smisao poruke koju širi, držao bi se, nema sumnje, poput onog fićfirića iz Obraza (svojom pojavom, bledunjavom i uglastom, on je nalik kakvom vampirku, a u političkom angažmanu više sliči Renfildu, vampirevom pomoćniku, ekscentričnom konzumentu insekata) koji je, s pakosnim kliberenjem u uglu usana, na pitanje šta znači poruka „samo vas čekamo” k’o seoska mlada gledao belo i jednostavno migoljio. Kao što u „obrazovskoj” – nimalo obrazovnoj, a ni obraznoj jer „izaći na crtu” i „štititi obraz” čini mi se ne znači zaletati se i u gomili šutirati devojku (lezbijku) dok leži na zemlji – dakle, kao što u „obrazovskoj” poruci „vas” nije „Vas”, niti je najavljeni doček iole bio svečan, takođe ni „dverci” ne poručuju tek da je Vojvodina u Srbiji, jer ona to de facto i de juris naprosto jeste. I arhipatriote „dverci” to vrlo dobro znaju. Iako Dveri ne padaju daleko od (glupe) klade, ovde se oni ipak tek „prave Tošama”. Poruka na plakatu, u svojoj značenjskoj nejasnoći, zapravo podilazi nedefinisanim slojevima nacionalnog u kolektivnoj svesti ovdašnjih Srba. Poklič „za srpsku Vojvodinu”, premda se poziva na gramatičko-logičku očiglednost – nešto je u Srbiji, dakle, to je srpsko; upravo kao što i sve ono što se nalazi u kući jeste kućno – nije nikakav truizam (očita istina). Naprosto sve što se nalazi u Srbiji nije samim tim i srpsko! Niti bi, dakako, trebalo tako biti. A zahtevati tako nešto, a Dveri to ispod žita čine, znači da ono što nije srpsko treba da postane srpsko, odnosno, ukoliko to odbije, treba da „leti“ iz Srbije! Najobičnije semantičko (značenjsko) grebuckanje po površini ove političke poruke donosi, kako vidimo, više nego zabrinjavajuć rezultat – nešto što nikako ne može biti legitimna parola u političkim trvenjima jedne građanske demokratije – Dveri, naime, apeluju na posrbljavanje „nesrpskog elementa“, odnosno njegov izgon (ako ne već nešto zlokobnije)!
Otud ovi sramni plakati lepljeni širom Vojvodine moraju odmah biti uklonjeni! Pri tom, takva akcija ne sme biti plod samoosvešćenih, društveno odgovornih pojedinaca pod okriljem noći, čak ni plod Dverima suprotstavljenih političkih stranaka koje bi to mogle preduzeti iz niskih samoreklamirajućih pobuda. (S)kidanje plakata „za srpsku Vojvodinu“ mora biti čin celokupne zajednice, čin društvene higijene – a njeni bi predstavnici valjalo da simbolično započnu s tim! U tom smislu vrlo je neprijatno da se bečejski gradonačelnik oseća potaknutim da brzometno odgovori na prozivku, putem plakata, Ujedinjenih regiona Srbije, a da ovom prilikom, čini mi se znatno ozbiljnijom, ostaje tih, nezainteresovan.
Ukoliko sagledamo maligni potencijal prenaglašene brige za nacionalno dobro (budući da psihologija to često tumači kao reaktivnu formaciju), postaje sumnjivo ne žude li Dveri za eventualnim cepanjem Srbije? Naime, ako bi uspeli malko zacepati po njenim prostorima (tj. po kolektivno svesnom i nesvesnom njenih žitelja), ostvarili bi svoj raison d’etre tj. ono što bi Francuzi nazvali razlogom koji opravdava nečije postojanje. Sa ofanzivom autonomaša i independista, „dverci” bi zadobili životni zamajac (za sada oni tek životare, a samo povremeno živnu), otud oni – svesno ili ne, svejedno – prizivaju međunacionalne nemire u Vojvodini i čitavoj Srbiji. Jednako kao što i tvrđe političke opcije vojvođanskih Mađara u potajici navijaju za isto.
U čitavoj stvari, međutim, postoji svetlija strana. Ako je tačno da se „cezarizam ne može odvojiti od društva koje zaslužuje cezarizam”, ako tirani ne dolaze sami, niti slučajno, već ih narod, tj. gomila stvara spram sebe – tada, sudeći prema bledunjavim, asteničnim, nimalo harizmatičnim vođama nacionalističkih pokreta u Srbiji, društvo koje ih stvara još nije ogrezlo u potpunu duhovnu pomrčinu i bedu.

Ivan Kovač

Naslovi

Popularni Članci