Da li su nevidljivi ljudi postali vidljivi?

  09 novembar 2012
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Pre nekoliko godina Bečejski mozaik je istraživao situaciju osoba sa invaliditetom (posebne potrebe) u opštini Bečej i tada je došao do poražavajućih podataka koji pre svega govore o tome da o tim ljudima institucionalno niko ne vodi računa, da se svakodnevno suočavaju sa nemogućnošću kretanja, da su izloženi diskriminaciji, a kada se te stvari i ne dešavaju, onda su nevidljivi za većinu.

Pre tri godine nadležni u opštini Bečej su obećali da će poboljšati situaciju osoba sa invaliditetom, počevši od banalnih stvari kao što su prilazi za osobe u kolicima, do suštinskih, kao što je zapošljavanje tih osoba. Od tada su prošle tri godine, te je bilo krajnje vreme da se „proveri“ kako danas žive i rade osobe sa invaliditetom u Bečeju. I svi ostali ljudi koji su zbog bolesti različiti od takozvane većine.
I danas su dobijeni poražavajući podaci i informacije, ali ima i nekoliko dobrih stvari.
Pravo stanje stvari, kako zaista žive osobe sa posebnim potrebama u ovom gradu i čime se suočavaju, znaju samo njihovi najbliži.
Nismo napisali priče o bečejskim herojima, o deci, njihovim majkama i očevima, babama i dedama, braćama i sestrama i malobrojnim prijateljima, koji se bore svakog dana da daju što više ljubavi i mogućnosti svojim najbližima, koji svakodnevno imaju snage da veruju u čuda, znajući da se čuda veoma retko dešavaju.
Nismo napisali, jer suština tih priča ne može da se prenese na papir. Ali ti heroji, veliki i mali, žive u ovom gradu. Pitanje je da li želimo da ih vidimo.

K.D.F.

U Bečeju ne postoji registar osoba sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom
Ne zna se da li je urađena baza podataka

U opštini Bečej ne postoji sveobuhvatna evidencija osoba sa invaliditetom, niti se zna njihov tačan broj.
Prema evidenciji nekoliko organizacija koje u Bečeju okupljaju osobe sa invaliditetom, njihov broj je 225, ali predstavnici tih organizacija kažu da to nije realno stanje, jer nisu sva invalidna lica članovi udruženja, te je njihov broj sasvim sigurno višestruko veći.
Prema podacima Centra za socijalni rad, tuđu pomoć i negu i tzv. dodatnu uvećanu negu u opštini Bečej prima 296 osoba (razne kategorije invaliditeta).
U izveštaju o ostvarivanju Lokalnog plana akcije za decu u 2011. godini se navodi da je Centar za socijalni rad identifikovao 354 dece sa smetnjama u razvoju (188 dečaka i 166 devojčica). Od 2010. godine se prati i broj mladih osoba sa invaliditetom, koje su napunile 18 godina, za sada je registrovano 148 muških i 137 ženskih osoba. Sa teritorije opštine Bečej 11 dece sa teškim oblicima ometenosti boravi u specijalizovanim ustanovama socijalne zaštite.
Po podacima dobijenim iz ŠOSO „Bratstvo“ (odnose se na broj učenika u školskoj 2010/11. godini i na broj aktivnih članova Društva za pomoć MNRO), evidentirano je 158 mališana do 18 godina (141 sa lakom intelektualnom ometenošću, 8 sa umerenom, 9 sa kombinovanim smetnjama u razvoju) i 45 odraslih osoba (30 sa lakom i 5 sa umerenom ometenošću), dok podaci iz Dečjeg dispanzera pokazuju da ima 13 mališana do 18 godina starosti i troje preko 18 godina sa kombinovanim smetnjama u razvoju.
Prošle godine je trebala biti urađena baza podataka, odnosno socijalne karte osoba sa posebnim potrebama opštine u sklopu projekta „Socijalno ekonomska inkluzija osoba sa posebnim potrebama u opštini Bečej“ koji je sprovodila nevladina organizacija LiderNet iz Novog Sada u partnerstvu sa Društvom MNRO, Opštim udruženjem preduzetnika Bečej i Nacionalnom službom za zapošljavanje, međutim, nismo uspeli da dođemo do informacija o tome da li je ta baza podataka urađena, jer niko od predstavnika organizacija koje su bile uključene u izradu baze nije znao da odgovori na pitanje da li postoji baza podataka, osim toga da podaci jesu prikupljani.
U opštini Bečej, prema prvim rezultatima popisa stanovništva u 2011. godini, živi 37.822 građana.

LJ.M.

 

 

Arhitektonske i ostale barijere
Nevidljivi ljudi nisu postali vidljivi

Jedan od osnovnih preduslova za uključivanje osoba sa invaliditetom u sve oblasti društvenog života i unapređenje njihovog položaja je obezbeđivanje adekvatnog pristupa izgrađenom okruženju, javnom prevozu, informacijama, komunikacijama i uslugama namenjenim javnosti. Tu se pre svega misli na uklanjanje arhitektonskih barijera izgradnjom rampi, oborenim ivičnjacima, prilagođavanjem toaleta za osobe sa invaliditetom u javnim ustanovama i drugim objektima, zatim na odstranjivanje informacijsko-komunikacijskih i socijalno-ekonomskih barijera kao što su predrasude i nepristupačne usluge.
U Bečeju mnogi objekti nisu prilagođeni osobama sa invaliditetom, niti je u protekle tri godine nešto urađeno po tom pitanju.
U brojnim ustanovama i institucijama ne postoje rampe za prilaz osobama koje koriste kolica, nema toaleta prilagođenih osobama sa invaliditetom, osim nekoliko izuzetaka kao što su hotel „Bela lađa“, tržni centar KTC i OSC „Mladost“ (u kojem je krajem 2010. godine urađena rekonstrukcija i sanacija ulaza, prilaza, sanitarnih čvorova i svlačionica, koji su sada prilagođeni osobama sa invaliditetom, a ugrađen je i lift za ulazak i izlazak iz bazena).
U opštini Bečej prilazi za invalidska kolica (montažno-demontažne ili betonske) postoje na zadnjem ulazu u zgradu opštine, ali na sprat te zgrade osobe sa invalidskim kolicima ne mogu samostalno da dođu, slična je situacija i u Gradskom pozorištu, dok za ulazak u galerijski prostor nema prilaza. Montažni prilaz postoji na ulazu u zgradu bivšeg Opštinskog suda, ali osobe u kolicima već u hodniku nailaze na prepreku od nekoliko stepenika. Prilazi postoje u Gerontološkom centru, Centru za socijalni rad, Domu zdravlja, mesnim zajednicama „Ivan Perišić“, „Bratstvo jedinstvo“, Radičević i Bačko Gradište, osnovnim školama „Zdravko Gložanski“, „Petefi Šandor“, „Sever Đurkić“, „Šamu Mihalj“, Ekonomsko-trgovinskoj školi, ŠOSO „Bratstvo“, Narodnoj biblioteci i u Domu kulture u Bačkom Petrovom Selu. Međutim, većina ovih objekata ima i sprat, a nigde ne postoji lift (osim u hotelu), pa osobe sa invaliditetom mogu da koriste samo sadržaje u prizemlju. Prilagođen prilaz i ulaz imaju objekti većih trgovinskih lanaca (Maxi, Gomex, Univerexport).
Na spisku objekata koji nemaju prilagođen prilaz osobama sa invaliditetom u kolicima nalaze se i ustanove koje bi zbog prirode posla morale da budu pristupačne svim ljudima, kao što su zgrade Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Prilaze nemaju ni zgrade zubne ambulante, pošte, Nacionalne službe za zapošljavanje, Poreske uprave, Prekršajnog suda, Gradskog muzeja, škole „Šamu Mihalj“ u Bačkom Petrovom Selu, Tehničke škole, Gimnazije, Muzičke škole, mesnih zajednica „Todor Dukin“, „8. oktobar“ (Bačko Petrovo Selo), Mileševo-Drljan, većine banaka, ugostiteljskih objekata, prodavnica…
Saobraćajna infrastruktura u Bečeju takođe nije prilagođena osobama sa posebnim potrebama, izuzetak je centar grada, na nekoliko raskrsnica postoje zakošeni ivičnjaci (na uglu Glavne i ulice Danila Kiša, Glavne i Zoltana Čuke, Novosadske i Zelene). Od šest raskrsnica na kojima i semafori regulišu saobraćaj samo na jednoj postoji i zvučna signalizacija. Što se tiče trotoara koji su ranijih godina bili u katastrofalnom stanju, ima pomaka: ove godine je rekonstruisano 10 kilometara trotoara na najkritičnijim mestima, a u proteklih godinu-dve su obeležena i mesta za parkiranje namenjena vozilima osoba sa invaliditetom.
Činjenice govore da je malo toga urađeno da okruženje postane prilagođeno i pristupačno osobama sa invaliditetom, zbog čega većina osoba sa invaliditetom i dalje ostaje „nevidljiva“ za ostale ljude i zajednicu u celini.

LJ.M.

Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama
Igraonice, radionice za domaćinstvo i pre svega ljubav

Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama (MNRO) u Bečeju postoji od 1967. godine, a osnovano je da pomogne mentalno nedovoljno razvijenim osobama da savladaju osnovna znanja i veštine kako bi lakše mogli da se uključe u svakodnevni život. Iste godine je osnovana i Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Bratstvo“, pa je ovo udruženje svu svoju pažnju u početku usmeravalo pretežno na učenike škole koju pohađaju deca sa smetnjama u intelektualnom razvoju. Taj model je do devedesetih godina prošlog veka dobro funkcionisao. U toku 2000. godine došlo je do promena u Društvu i realizovan je značajan projekat koji je omogućio da ono 2001. godine dobije prostorije u Novom selu, gde je napravljena biblioteka igračaka. Projekat je uradilo Društvo za pomoć MNRO u saradnji sa humanitarnom organizacijom „Save the children“, koja je sa organizacijom UNICEF donirala i opremu, igračke i ostale neophodne stvari za rad sa decom, a treća mesna zajednica je ustupila svoje prostorije na korišćenje.
U međuvremenu Društvo za pomoć MNRO je dobilo adekvatnije prostorije u Centru za decu i mlade, gde je otvorena još jedna biblioteka igračaka nazvana „Bambi“.
„Onu prvu biblioteku igračaka u Novom selu nismo ugasili, nego smo potpisali memorandum o saradnji sa još 5-6 nevladinih organizacija, jer nemamo dovoljno novca da sami plaćamo troškove za struju i grejanje. Deo naših igračaka i opreme smo ostavili tamo. U novom prostoru koji je u centru imali smo dobro rešenje dok je postojala mogućnost civilnog služenja vojske, pa smo angažovali vojnika u civilu, taj izdatak smo mogli sebi da priuštimo i biblioteka igračaka je radila ceo dan. Sada više tu pogodnost nemamo i biblioteka je otvorena samo u određenim terminima. Poziv za sve osobe sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, kao i za ostalu decu i odrasle je stalno otvoren da dođu da se zajednički družimo, igramo i učimo. Uglavnom imamo radionice i aktivnosti za osobe sa smetnjama u mentalnom razvoju, ali u njima mogu da učestvuju i ostala deca“, rekla je Maja Obradović, psihološkinja i zastupnica Društva za pomoć MNRO.
U biblioteci igračaka ponedeljkom se organizuju kreativne i psihosocijalne radionice i igraonice za decu sa smetnjama u mentalnom razvoju, a sredom su slične radionice za mlade i odrasle, kao i radionice za sticanje veština u domaćinstvu itd.

Ima nade

Teško je odgovoriti na pitanje da li ima suštinskih pomaka u poslednjih nekoliko godina što se tiče uključivanja osoba sa posebnim potrebama u društvo, smanjenja diskriminacije.
Zastupnica Društva za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama smatra da pomak postoji ali nije značajan:
„Pošto je ovo mali grad, može se čuti da uključivanje dovede i do nekog revolta, a bilo je u drugim gradovima i peticije i svega. Trebalo bi uraditi istraživanje o tome. Postoje psihološki testovi o socijalnoj isključenosti, pa se to prouči pre i posle. Koliko mogu da primetim, ima pomaka ali nije ništa značajno. Društvo za pomoć MNRO je ostvarilo saradnju sa školom ’Zdravko Gložanski’ i učiteljicom Tanjom Krstonošić i jednom mesečno imamo aktivnost sa decom iz njenog razreda, koja su voljna da dođu. Ali ta deca koja dolaze često dovedu i braću, sestre, prijatelje, i na tom nivou postoji pomak. Kada se deca upoznaju i uspostave kontakt, druže se i ne gledaju jedni na druge kao na osobe sa smetnjama ili osobe bez smetnji. Dolaze i druga deca, nije to veliki broj, ali ima ih“.

Četvrtkom se organizuju radionice za pružanje pomoći u učenju deci sa intelektualnim smetnjama i deci koja pohađaju „tipične“ škole a treba im pomoć u učenju, čiji su roditelji mentalno nedovoljno razvijene osobe i ne mogu da im pomognu u tome. Tu su i inkluzivne radionice i zajednički rad i druženje dece iz ŠOSO „Bratstvo“ i dece iz „tipičnih“ škola.
„Jednom mesečno imamo Klub roditelja, trudimo se da okupimo roditelje i da organizujemo predavanja, pružamo im pravne savete, pomažemo im u rešavanju ličnih ili porodičnih problema, ali relativno je mali odziv roditelja. Želimo da omasovimo Klub roditelja, jer bi roditelji trebali da budu najaktivniji u sopstvenom interesu. Ove aktivnosti finansira Republika Srbija i Savez udruženja za pomoć MNRO, to jest pokrajinski Savez čiji smo mi članica“, objasnila je Obradović.
Društvo MNRO ima pedesetak aktivnih članova, desetoro dece i isto toliko odraslih, radioničare, pedagoge, logopede, psihologe, defektologe i petoro-šestoro roditelja.
„Trudimo se da projektima obezbedimo novac za dodatne aktivnosti i zalagali smo se da se otvori dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju, jer smatramo da je to Bečeju jako potrebno. Pokušali smo to da uradimo prošle godine u januaru, kao klaster projekat sa Srbobranom, Bačkim Petrovcem i Vrbasom. To je projekat usmeren ka evropskim fondovima, dosta vremena i energije smo uložili u to, ali, nažalost, nije prošao. U Bečeju postoji dnevni boravak, ali samo za odrasle mentalno nedovoljno razvijene osobe u ulici Vuka Karadžića, ali za decu nema. Prikupljajući podatke za taj projekat, uspela sam da dobijem samo delimične podatke, naravno sa zaštitom imena, prema kojima je 15 mališana sa umerenim ili težim smetnjama u razvoju kod kuće i njihovi roditelji ne mogu da rade, moraju njima da se posvete. Po novom zakonu, ukoliko se o takvom detetu brinu 15 godina, mogu da ostvare pravo i na penziju, što je pomak u toj oblasti, ali mislim da je gradu veoma potreban jedan dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju i trudiću se i na novoj funkciji (v.d. direktora ŠOSO „Bratstvo“) da to bude institucionalno rešeno. U tim boravcima bi uglavnom bila deca koja imaju teža oštećenja, i to bi bilo do dva sata, tako da roditelji mogu do dva-tri sata i da rade“, objasnila je Obradović.
Ona je rekla da će pokušati, jer je v.d. direktora ŠOSO „Bratstvo“, da vrati model saradnje koji je postojao u početku i da Društvo za pomoć MNRO radi zajedno sa školom: „U ime Društva kontaktirala sam neka udruženja iz Beograda koja se bave zastupanjem prava osoba sa invaliditetom, planiramo da krajem novembra u saradnji sa tim udruženjima organizujemo tribinu u Bečeju na koju bismo pozvali i predstavnike lokalne vlasti, jer prema mojim saznanjima, neke nadležnosti su ’prebačene’ na opštinski nivo i lokalna samouprava je dužna da preuzme brigu o osobama sa smetnjama u razvoju, o dnevnim boravcima, o stanovanju uz podršku i o sličnim uslugama“.
Strategija za unapređenje položaja osoba sa smetnjama u razvoju u Srbiji usvojena je 2006-2007. godine, potom je trebalo da se urade lokalni akcioni planovi, ali dve godine nakon donošenja Strategije nijedna lokalna samouprava nije uradila akcioni plan. Čini se da ni danas ne postoji akcioni plan u Bečeju. Obradović je rekla: „Mislim da nije urađen. Znam kad se radio Lokalni plan akcije za decu, da sam ja vodila tu sekciju i napravila akcioni plan za decu sa smetnjama u razvoju i u njegovu izradu su bile uključene sve organizacije koje okupljaju osobe sa smetnjama u razvoju i invalide, škole, ali sam posle još jedno kratko vreme bila u LPA timu i nemam detaljne informacije o tome šta je od toga realizovano. Međutim, dovoljno je da se okrenemo oko sebe i neke stvari možemo uočiti na prvi pogled: pođimo samo od toga da i dalje ne postoje rampe ili prilazi mnogim javnim ustanovama i školama“.
Prema mišljenju zastupnice Društva za pomoć MNRO, veliki pomak je u saradnji Društva i opštine, da je ova organizacija dobila adekvatne prostorije. Udruženje MNRO je 2010. godine potpisalo ugovor o saradnji. Obradović je rekla da je nedostatak novca problem koji je uvek prisutan i to utiče na rad: „Zbog finansija je teško ostvariti bolju saradnju sa drugim društvima za pomoć MNRO u okviru Saveza Vojvodine, jer najveća stavka su putni troškovi, i to je problem. Ipak, održavamo sastanke, a dobro smo se umrežili sa Srbobranom“.

LJ.M.

Udruženje obolelih od multipleks skleroze
Važno je da bolesni ne budu zatvoreni u svoje domove

Udruženje obolelih od multipleks skleroze (MS) u Bečeju postoji od 2002. godine, a do tada je šest godina funkcionisalo kao klub pod patronatom Društva obolelih od multipleks skleroze Vojvodine u prostorijama treće mesne zajednice.
Danas bečejsko udruženje radi na teritoriji Bečeja i Novog Bečeja. Članovi udruženja (32) okupljaju se u „Kući Novog sela“.
„Pomažemo ljudima obolelima od multipleks skleroze. To je bolest kičmene moždine i mozga – neizlečiva je. Ova populacija ljudi vrlo rano odlazi u penziju i većina njih živi ’zatvorenim načinom’. To često dovodi do depresije koja je pogubna i za zdrave osobe, a pogotovo za bolesne. Udruženje je osnovano sa namerom da te osobe okuplja, da ih ’izvučemo’ iz kuća i na našim druženjima pokušavamo da izbegnemo teme koje se tiču bolesti, jer želimo da ih usmerimo na druge stvari. Imamo lepe prostorije, koje nam je ustupio Gerontološki centar (zaključen je ugovor o korišćenju). Mesečno se okupljamo, imamo kreativne radionice, tribine ili predavanja o zdravstvenim i psihološkim temama. Imamo dobru saradnju sa ostalim udruženjima MS (ima ih 13 na teritoriji Vojvodine), te nam njihovi članovi često dolaze u goste i onda organizujemo zajedničke radionice ili imamo
predavanja ili neka sportska takmičenja (pikado, šah itd.). Nažalost, petoro članova nikad nisu bili u našim prostorijama, jer se radi o bolesti koji čoveka često ’veže’ za krevet, ali se organizujemo i jednom u mesec-dva dana odemo da ih posetimo, odnesemo im časopis ’Naš most’ i skromne paketiće ili poklone. Imamo dobru saradnju sa Gerontološkim centrom i patronažnom službom pri Centru koja našim članovima pruža usluge, a mi dajemo pravnu podršku našim članovima i u vezi zdravstvenih problema, pošto sam ja u kontaktu i sa njihovim doktorima“, rekao je Laslo Hegediš, predsednik Udruženja obolelih od multipleks skleroze Bečeja.
Što se položaja osoba sa invaliditetom tiče, Hegediš smatra da je on isti kao i pre tri godine.

Rad Udruženja obolelih od multipleks skleroze se delom finansira iz opštinskog budžeta, a delom od Ministarstva rada i socijalne politike preko projekata.
„Izdvajanja iz opštinskog budžeta za rad Udruženja su već tri godine ista, oko 85.000 dinara godišnje (za režijske troškove, knjigovođstvene usluge, gorivo ili lekove). Od Ministarstva dobijamo novac samo za aktivnosti i to su mala i strogo namenska sredstva. Ipak smo zahvalni Ministarstvu na tome, jer imao sam prilike da se upoznam sa načinom finansiranja i funkcionisanja ovakvih udruženja u zemljama Evropske unije. Tamo se ovakve organizacije finansiraju po projektima i 1 posto od građana, to znači da privatne firme moraju tokom godine da uplate porez u humanitarne svrhe. Ne pomažu im ni opštine, ni ministarstvo, toga nema ni u Mađarskoj, ni u Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj“, kazao je Hegediš.
Prema njegovim rečima, ove godine je resorno ministarstvo u Srbiji gotovo prepolovilo visinu sredstava koja se usmeravaju za rad ovog udruženja, a ukinulo je i finansiranje mnogih aktivnosti koje su ranije organizovali.
„Do pretprošle godine išlo je solidno, onda smo dobijali znatno više od Ministarstva, preko projekta smo članove udruženja vodili i u banju, ali u ovoj godini je to smanjeno i dobili smo novac samo za materijal za radionice. Sredstva od Ministarstva za nabavku sanitarnog materijala i za obilazak nepokretnih članova su ukinuta pre tri godine, ono samo finansira aktivnosti. Međutim, postoji nešto novo. Radi se o tome da po zakonu javni tužilac može, ako kazni fizičko lice novčanom kaznom, da taj novac uplati na račun Udruženja. Od 31. jula nam je u nekoliko navrata na račun plaćen novac. Deo tog novca ćemo usmeriti za nabavku sanitarnih paketa, a deo za naše aktivnosti. To je značajan pomak nabolje“, rekao je sekretar Udruženja obolelih od multipleks skleroze.
On je rekao da u proteklom periodu nije uspostavljena bolja i tešnja saradnja između organizacija koje okupljaju osobe sa smetnjama u razvoju i invaliditetom na teritoriji opštine. Hegediš je istakao i da je bečejsko Udruženje obolelih od multipleks skleroze pre tri-četiri godine uspostavilo prekograničnu saradnju sa Mađarskom i potpisalo ugovor o saradnji sa društvom MS iz Morahaloma. Na njihov poziv su bili u Đuli i Kečkemetu na skupovima povodom Dana multipleks skleroze Mađarske: „Na skupovima u Mađarskoj promovisali smo naše udruženje i rad, a stekao sam utisak da oni ne znaju tako da rade. Mislim da mogu da uče od nas. Nije mi se dopalo to što se njihovi članovi okupljaju samo dva-tri puta godišnje i što se u jednom udruženju od 120 članova polovina međusobno ne poznaje. Kod nas je dobro to što mi ulazimo u svačiju kuću i članovi dolaze u naše prostorije, maltene smo svakodnevno u kontaktu i znamo sve, šta kome treba, kakva pomoć, podrška“.

LJ.M.

Društvo za afirmaciju invalida „Feniks-plus“ Bečej
U Fond za zdravstveno osiguranje ne može da se uđe kolicima

Društvo za afirmaciju invalida „Feniks-plus“ Bečej je osnovano 2008. godine i okuplja osobe sa invaliditetom (amputirce, paraplegičare, distrofičare i druge osobe sa smetnjama u razvoju) i trenutno ima preko 90 članova. Želja udruženja je pre svega uključivanje osoba sa invaliditetom u društvo, ali i njihovo otkrivanje, ako se to tako može reći, i evidentiranje. Svojim članovima pomaže prilikom upućivanja na lekarske preglede, organizovanja putovanja do banjskih lečilišta, pruža materijalnu pomoć, ali organizuje i sportske manifestacije i novogodišnji program i podelu paketića za decu članova udruženja.
Stevan Markov, predsednik Društva za afirmaciju invalida „Feniks-plus“, kaže da je udruženje nakon osnivanja uspelo da organizuje dve značajnije aktivnosti, osnivanje Saveza amputiraca Srbije na inicijativu udruženja „Feniks-plus“ i „Društvo invalidske pomoći – Solidarnost“ (DIPS) iz Kikinde, čija je osnivačka skupština održana u Bečeju. Druga aktivnost je Kup Bečeja, sportsko takmičenje za osobe sa invaliditetom. Međutim, kaže Markov, udruženje poslednjih godina nije uspelo da uradi mnogo za svoje članove, osim da obezbedi određene povlastice prilikom plaćanja komunalnih usluga (u Vodokanalu, Potisju, Sat-traktu) u saradnji sa donatorima. On smatra da i pored Strategije za unapređenje položaja osoba sa smetnjama u razvoju i donošenja novih zakona, među kojima je Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, vidnog poboljšanja za osobe sa invaliditetom nema: „Nemamo pomaka ni u jednom segmentu života. Jedino što smo uspeli ove godine da uradimo je to što smo preko programa javnih radova dobili tri personalna asistenta. Nijedan naš član ili osoba sa invaliditetom nije zasnovala radni odnos u Bečeju. Zakon poslodavce na to obavezuje, ali to niko ne poštuje“. Prema njegovim rečima, država nije ništa uradila ni po pitanju nabavke ortopedskih pomagala: „U Srbiji sve osobe sa invaliditetom plaćaju PDV na ortopedska pomagala koja su im potrebna, i o tome smo svojevremeno razgovarali sa tadašnjom ministarkom finansija Dianom Dragutinović, predočili smo joj naše predloge i nadali se da će biti usvojeni. Nasuprot tome PDV je i dalje 8 posto, a uslovi za nabavku ortopedskih pomagala su pooštreni i redukovani. U narednom periodu sprema se izmena i dopuna Pravilnika o ortopedskim pomagalima u čije kreiranje je uključena Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom kao krovna organizacija koja predstavlja Ujedinjeni invalidski pokret Srbije i zastupa zajedničke interese i potrebe većine osoba sa invaliditetom i Savez amputiraca Srbije, a pošto sam ja član upravnog odbora Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom, u izradu ovog pravilnika će biti uključen i ’Feniks-plus’“. 

I pored upornog nastojanja da se obezbede prostorije za „Feniks-plus“ u kojem bi članovi udruženja mogli da se okupljaju, Markov kaže da taj problem nije rešen. On je u vezi sa „komunikacijom“ sa lokalnom samoupravom rekao da je dosadašnja saradnja bila zadovoljavajuća, ali da već gotovo sedam meseci zbog izbora i smene vlasti u toj saradnji postoji vakuum. „Poslednjih nekoliko meseci, pa čak i godinu dana, imamo jako lošu vezu sa opštinom, nema nikoga kome možemo da se obratimo, niko ništa ne čini, jednostavno kao da ne postojimo. Onaj ko je u lokalnoj samoupravi zadužen za ovu oblast uopšte ne reaguje. Po meni bi on bio taj koji bi trebao da okuplja sve organizacije osoba sa invaliditetom na nivou opštine, bar dva puta godišnje, da čuje aktuelnu problematiku i da vidi kakav nam je plan, strategija, realizacija, ali ništa od toga se ne dešava. Mi sami međusobno nešto malo sarađujemo i to sa Organizacijom gluvih i nagluvih i Udruženjem za obolele od multipleks skleroze. Kakva-takva koordinacija je postojala dok je Pal Šandor bio član Opštinskog veća zadužen za socijalnu politiku, a od tada se ništa ne dešava. Zvao sam novu članicu Veća za ovaj resor i zamolio je da siđe u prizemlje opštinske zgrade, jer ja ne mogu da se popnem na sprat zgrade u kolicima, ali sam dobio odgovor da je ona zauzeta“, rekao je Markov.
O poteškoćama saobraćanja osoba koja su u kolicima u gradskoj kući on je rekao i da rampa sa zadnje strane opštinske zgrade nije adekvatna, jer osobe u kolicima ne mogu samostalno da je koriste, a pored toga trebalo bi razmotriti i obezbeđivanje uslova da osobe sa invaliditetom mogu da dođu i na sprat ove zgrade.
Upravo su arhitektonske barijere jedan od najvećih problema u svakodnevnom životu članova udruženja „Feniks-plus“, jer, paradoksalno, upravo u institucijama i ustanovama, koje osobe sa invaliditetom najčešće moraju da posećuju, nema adekvatnih prilaza za kolica.
Jedan od primera je lokalna filijala Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje (RZZO), čija je zgrada nedavno renovirana, ali rampa nije napravljena. Isti je slučaj i sa zgradom u kojoj je smešten Fond za penziono i invalidsko osiguranje. Te „sitnice“ koje osobama u kolicima znače ostanak na ulici umesto da obave svoj posao, govore o skandaloznom odnosu vlasti i njenih institucija i ustanova prema svojim građanima, koji ne mogu da hodaju.
„Naši članovi, to jest sobe sa invaliditetom često odlaze u RZZO na razne lekarske komisije, a s obzirom na to da ne postoji rampa za invalidska kolica za ulazak u zgradu, prinuđeni su da čekaju pred ulazom, na otvorenom prostoru po kiši ili snegu, da lekarska komisija izađe. To se obično dešava kada komisija završi rad sa ostalim građanima, ne vodeći računa o tome da osobe sa invaliditetom ne mogu dugo da čekaju, a takav odnos ih stavlja u ponižavajući položaj“, rekao je Markov.
Podsetimo da je, između ostalih, Ministarstvo rada i socijalne politike u nekoliko navrata raspisalo konkurse za otklanjanje arhitektonskih barijera, ali nadležni u Bečeju nisu činili ništa po tom pitanju.
Rešavanje tog problema Markov je pokušao sam da pokrene: „Problem rampe u zgradi Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje u Bečeju smo pokrenuli po vertikali, od lokalne samouprave do Ministarstva rada i socijalne politike. Podršku nam je dalo Ministarstvo i obezbedilo finansijska sredstva. U februaru sam tražio pomoć od lokalne samouprave koja je na Opštinskom veću donela odluku o podršci, urađen je projekat i dokumentacija, ali onaj koji je sve trebao da uradi nije uradio ništa. Pošto je to zgrada pod zaštitom države, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika je uradio snimanje, napisao mišljenje i dao predlog izvedbe rampe, ali sve je ostalo na tome. Nisam uspeo da stupim u kontakt ni sa nadležnima u RZZO iz Novog Sada, koji treba da daju saglasnost. Njima sam se obraćao tri puta putem dopisa i putem i-mejla, ali odgovora nije bilo. Za sada se čeka odgovor po nalogu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika koji su uručili RZZO. Žalio sam se i gospodinu Vidanu Dankoviću iz Udruženja za reviziju pristupačnosti koji je rekao da spremim dopis o problemu izgradnje rampe za invalide na zgradi Zavoda za zdravstveno osiguranje u Bečeju koji je trebao da bude prezentovan 3. oktobra na nacionalnoj debati `Pristupačnost – preduslov socijalne uključenosti osoba sa invaliditetom i drugih osetljivih grupa` u Beogradu“, objasnio je Markov.
On je naveo da i Društvu za afirmaciju invalida, kao i drugim takvim udruženjima nedostaje novac za rad, ali i druge vrste pomoći s obzirom na to da su članovi udruženja uglavnom lošijeg materijalnog stanja. Udruženje prihvata donacije za nabavku ortopedskih pomagala ili pomoć oko zapošljavanja ili samozapošljavanja. Složio se i sa konstatacijom novinara da pogodnosti koje su obezbeđene u OSC „Mladost“ za osobe sa invaliditetom, članstvo organizacije koju on vodi, ne koristi u dovoljnoj meri i da će u narednom periodu raditi na promovisanju sportsko-rekreativnih aktivnosti koje su sastavni deo terapija za osobe sa invaliditetom.

LJ.M.

Društvo distrofičara južnobačkog okruga
„Ne tražimo sažaljenje, nego jednaka prava“

Oboleli od distrofije nemaju svoju organizaciju u Bečeju, nego su članovi drugih udruženja (Društva za afirmaciju invalida „Feniks-plus“, Udruženja obolelih od multipleks skleroze), a deo njih je u Udruženju distrofičara Južnobačkog okruga. Predsednik tog udruženja, Bečejac Atila Kovač pre tri godine je rekao da je u planu osnivanje udruženja distrofičara i u Bečeju i da se na tome radi. Međutim, danas na tu ideju gleda drugačije: „Planirano je da i u Bečeju osnujemo udruženje distrofičara jer za naše članove putovanje u Novi Sad, gde je matična organizacija i gde obično priređujemo radionice, predstavlja problem, ali ako bismo na teritoriji Bečeja osnovali još jedno udruženje, postojeće organizacije još više bi se rasparčale. Možda bi bilo efikasnije osnovati jednu zajedničku jaku organizaciju, istina, postoje različite potrebe i interesi, ali imamo i zajedničkih interesa mnogo više nego što neki misle. U toj organizaciji bila bi angažovana i osoba koja poznaje zakone i propise kako bi pomagala svim članovima da ostvare svoja zakonska prava. Udruženje distrofičara Južnobačkog okruga okuplja trinaest osoba iz Bečeja, koji svoja prava ostvaruju preko matične organizacije u Novom Sadu“.
Udruženje distrofičara Južnobačkog okruga svojim članovima obezbeđuje pravnu pomoć, pomoć u vezi sa obezbeđivanjem zdravstvene nege, zakazivanja specijalističkih lekarskih pregleda ili komisija, pomoć oko ostvarivanja povlastica za putovanja, zakazivanja banjskog lečenja, u vezi sa školovanjem ili zapošljavanjem. Društvo za svoje članove organizuje i sportske i kulturne manifestacije, predavanja i radionice.
„Svake godine imamo kamp ’Glavu gore’ u čiji rad su uključeni školska deca i roditelji, organizujemo i razne radionice. Učestvujemo na sportskim takmičenjima, na takmičenjima u sportskom ribolovu, na međunarodnim šahovskim turnirima, međunarodnom susretu osoba sa invaliditetom u sportu i kulturi. Imali smo i predavanja o mogućnostima otvaranja radionice za popravku i prepravku, koje ćemo najverovatnije organizovati i u Bečeju“, rekao je Kovač.
Prošle godine je povodom Nedelje borbe protiv distrofije na platou ispred gradske kuće u Bečeju priređen program u kom su učestvovali gosti iz Budimpešte, kombinovani plesni orkestar Roll dance, u kom su pored zdravih, učestvovali i plesači oboleli od distrofije. Program je priređen u okviru projekta inkluzivnog obrazovanja u saradnji sa Osnovnom školom „Zdravko Gložanski“, Društvom za afirmaciju invalida „Feniks-plus“ i Udruženjem „MS“ iz Bečeja, sa ciljem da se skrene pažnja na osobe sa invaliditetom, na njihovo postojanje i uključivanje u sve sfere života. Cilj učesnika programa je bio da bez reči, govorom plesa podsete na potrebu prihvatanja različitosti, na ideje modernih integracija, na potrebu jednakih šansi.
„Cela nedelja je bila posvećena borbi protiv distrofije, bila su održana predavanja u vezi nabavke ortopedskih pomagala, a završna manifestacija je bila i deo projekta inkluzivnog obrazovanja jer smo ovakav program održali i u školi ’Zdravko Gložanski’. Trebalo je videti tu decu kako su lepo prihvatila i podržala ovakav gest. Naš je cilj da privučemo pažnju na osobe sa invaliditetom. Istina, zakoni postoje, ali ih se treba i pridržavati, treba ih primeniti u svakodnevnom životu, počev od školovanja i dece najmlađeg uzrasta. Moramo biti u svakodnevnom životu, da nas vide, da nas prihvate takve kakvi smo. Ne tražimo sažaljenje, nego podršku, jednakost, jednake uslove, jednaka prava“, rekao je Kovač.
O tome da li je poslednjih godina poboljšan položaja osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, Kovač kaže: „Možemo reći da sem obećanja vrlo malo je učinjeno. Koliko je obdaništa, osnovnih i srednjih škola pristupačno za osobe u kolicima? Fakulteti u Novom Sadu su uglavnom pristupačni, ali kako doći do toga? Šta je učinjeno u Bečeju, kako se može ući u zgradu zdravstvenog osiguranja ili penzijsko-invalidskog osiguranja kada su stepenice svuda, a rampi nema? Ili u biblioteku, pozorište, u Dom zdravlja, na sprat? Koliko je pristupačna zgrada lokalne samouprave? Kako bi jedna osoba sa invaliditetom sa elektro-motornim kolicima mogla prisustvovati sastancima u Skupštini, ili osobama sa invaliditetom nije mesto tamo? Da li humanitarne organizacije imaju zajednički prostor za zajednički rad, zastupanje i tako dalje? Meni se čini da još uvek radimo kampanjski. Kada se bliži neki datum, na brzinu se organizuje skup i tu se uglavnom završava, nemamo zajedničku strategiju. Šta podrazumeva inkluzivno obrazovanje kakvo mi želimo, da li je to što neki prikazuju to? Koliko je osoba sa invaliditetom zaposleno? I zapošljavanje je išlo kampanjski. Sad je kriza, verovatno će neki misliti, šta će osobe sa invaliditetom kad ima i mnogo nezaposlenih ’zdravih’ ljudi? Da li su to jednake mogućnosti, jednaka prava? Treba menjati svest ljudi, da je i rad i školovanje i sve ostalo potrebno i osobama sa invaliditetom, da i njihovi problemi i potrebe dođu na dnevni red, da se prihvate kao ravnopravni članovi, ne kao konkurencija ili teret društvu“.

Barijere u svakom smislu

Predsednik Udruženja distrofičara Južnobačkog okruga Atila Kovač smatra da u poslednjih nekoliko godine nema velikog pomaka u odnosu društva prema osobama sa invaliditetom: „Vrlo malo pomaka ima, i dalje ima diskriminacije i dalje smo članovi društva drugog reda, ali na sve moguće načine probamo da uklonimo barijere: socijalne, arhitektonske i zdravstvene“.

Kovač je objasnio da obolelima od mišićne distrofije, ali i drugim osobama sa invaliditetom predstavlja problem to što se teško dolazi do lekarskog uputa za, recimo, rehabilitaciju na koju imaju pravo jednom godišnje. Procedura je komplikovana i dugotrajna jer treba pribaviti mišljenja specijaliste, pa je na redu lekarska komisija čija odluka ponekad zavisi i od dobre volje članova, sledi drugostepena komisija u Novom Sadu... Ali, rekao je Kovač, postoje i određene olakšice (u zavisnosti od stepena bolesti) uglavnom što se tiče komunalnih usluga, nabavke ortopedskih pomagala.
Udruženje distrofičara Južnobačkog okruga čija je matična organizacija u Novom Sadu ima dobru saradnju sa predstavnicima grada Novog Sada, kazao je Kovač, sve što je bilo predviđeno budžetom je i ispunjeno, ali smatra da je moglo mnogo više da se uradi. Sada se čeka da se „vidi“ kakav će odnos prema osobama sa invaliditetom imati nova vlast. Prema rečima Kovača, Udruženje distrofičara Južnobačkog okruga ne uživa pomoć bečejske lokalne vlasti jer nije opštinsko udruženje. Smatra da to nije u redu, jer su i distrofičari koji su u Udruženju distrofičara Južnobačkog okruga građani ove opštine. „Organizacije koje su na budžetu opštine nešto dobiju za rad, ali se postavlja pitanje kako doći do održivosti jedne organizacije. Mogu se pratiti konkursi i pisati projekti, jedan, dva i više, ali šta raditi u slučaju da ne prođe nijedan projekat, treba zatvoriti organizaciju?“, postavio je pitanje Kovač i dodao da saradnja sa sličnim udruženjima u opštini nije dovoljna, jer svako radi za sebe.

LJ.M.

Organizacija gluvih i nagluvih Bečeja
Traži podršku lokalne samouprave

Organizacija gluvih i nagluvih Bečej okuplja osobe sa invaliditetom (osobe oštećenog sluha). Udruženje je osnovano 2000. godine i danas ima 40 članova. Za svoje članove organizuje kulturne, obrazovne, sportske i mnoštvo drugih aktivnosti. Članovi ovog udruženja osvajaju medalje i pehare na festivalima i sportskim takmičenjima (u kuglanju i pikadu) na republičkom i pokrajinskom nivou, članovi se već sedam-osam godina bave dramskom umetnošću i ostvaruju zapažene rezultate širom Srbije. Prošle godine su premijerno izveli pozorišnu predstavu „Svetislav i Mileva“ u saradnji sa Dramskim studijom „Feniks 95“ iz Radičevića. Reč je o eksperimentalnoj predstavi, jer su u njoj prvi put zajedno glumile osobe zdravog sluha i osobe sa invaliditetom.
„Premijera je bila u Bečeju i u Radičeviću, predstava je izuzetno dobro prihvaćena i prvi put smo uspeli da pokažemo da i ’čujući’ i gluvi ljudi mogu zajedno da učestvuju u radu na projektu čiji je cilj uključivanje osoba sa invaliditetom u društveni život. Prošle godine tri naše članice su bile na obuci pravljenja grnčarije, ali je sve ostalo na tome. Predmeti koje su naše članice napravile bili su prikazani na izložbi kod nas i na susretima naših organizacija u Pančevu i Vršcu. Organizacija gluvih i nagluvih Bečej je vrlo aktivna u odnosu na ono koliko ima novca, vezani smo za projekte i finansiranje od nadležnog ministarstva, a želja nam je da lokalna samouprava malo više bude uključena u finansiranje naše organizacije i aktivnosti. Mi jesmo mala organizacija po broju članova, ali po rezultatima sigurno spadamo među prvih sedam od 42 organizacije koliko postoji u Srbiji. Pomoću novca koji smo za projekte dobili od Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalne politike obezbedili smo nabavku baterija za slušne aparate za naše članove, za decu roditelja oštećenog sluha smo pred početak školske godine obezbedili školski pribor, a tradicionalno imamo akciju podele besplatnih slušnih aparata za članove udruženja ali i za druge građane Bečeja kojima je ovo ortopedsko pomagalo potrebno. To smo realizovali u septembru u saradnji sa audiološkim centrom iz Novog Sada i Savezom gluvih i nagluvih Vojvodine koji su obezbedili 100 slušnih aparata, a u akciji je podeljeno 65. Prethodnih godina smo imali akciju upoznavanja i učenja znakovnog jezika dece u školama, a ove godine smo planirali da štampamo brošure za roditelje o tome kako da prepoznaju probleme sa sluhom kod predškolske dece, ali, nažalost, nismo uspeli da obezbedimo sponzora koji bi nas finansijski podržao“, rekao je Jovan Vujkov, sekretar Organizacije gluvih i nagluvih Bečej. 

Inkluzivno obrazovanje je dobro, ali…

Među članovima Organizacije gluvih i nagluvih su i dva deteta, jedno se školuje u Mađarskoj, a drugo je uključeno u srbijanski obrazovni sistem.
„Što se tiče inkluzije dece sa smetnjama u razvoju, to se sprovodi na lokalu i to je sa jedne strane za pohvalu, ali mislim da je to možda i dodatno opterećenje ili pritisak na decu sa smetnjama u razvoju. Ja to gledam sa aspekta dece oštećenog sluha i razmišljam o tome koliko je njima naporno da prate nastavu. Uključivanje dece sa jačim oštećenjem sluha u nastavu i praćenje onoga što im učitelji ili nastavnici pričaju zahteva daleko veći napor i za njih i za učitelje ili nastavnike. Osluškujući mišljenja članova organizacije, imam utisak da roditelji koji i sami imaju hendikep i koji imaju decu sa oštećenjem sluha u školama, podržavaju taj program, ali nisu oduševljeni, jer svi susreti sa ’čujućim’ ljudima u njima budi osećaj bespomoćnosti. Nije samo problem komunikacije, čim nemaš ’pravu’ komunikaciju sa sagovornikom osećaš se drugačije, a to gluvi i nagluvi ispoljavaju kroz nesigurnost ili strah u uspostavljanju kontakata. Želja postoji da se osobe sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju ’izvuku’ iz senke i da se pojave u javnosti među ostalim ljudima, da postanu vidljivi. Jeste za pohvalu inkluzija, to je dobro zbog svih, ali deca sa smetnjama u razvoju i pored individualnih programa i dalje osećaju razliku, barijere još uvek postoje, i verovatno treba još mnogo vremena da prođe da se svi naviknemo na promene“, rekao je Vujkov.

Gluvi i nagluvi Bečeja, ni nakon 12 godina od osnivanja nemaju svoje prostorije, ali za okupljanje dva puta nedeljno koriste prostorije treće mesne zajednice.
„Koristimo prostor u trećoj mesnoj zajednici i na tome smo zahvalni Savetu Mesne zajednice ’Bratstvo jedinstvo’. Taj prostor je idealan, jedina zamerka je što je daleko od centra i termin je od 19 časova, a za članove koji dolaze iz naseljenih mesta opštine problem predstavlja povratak zbog prevoza. Neophodan nam je neki prostor bliže centru i da ne budemo vezani za termine“, objasnio je Vujkov.
Kada je reč o saradnji sa lokalnom samoupravom, sekretar Organizacije gluvih i nagluvih je pre tri godine rekao da je ona bolja nego ranije. U međuvremenu, 2010. godine, tadašnji predsednik opštine je sa predstavnicima 12 nevladinih organizacija iz Bečeja koje se bave socijalnim pitanjima – i sa Organizacijom gluvih i nagluvih – potpisao sporazum o saradnji koji je trebalo da omogući civilnim organizacijama da „lakše“ dobijaju novac na konkursima za svoje projekte, jer je opština trebala da im bude partnerska organizacija. Cilj opštine je, kako je tada rečeno, da saradnja lokalne samouprave i civilnih organizacija bude na višem nivou od tadašnjeg, a nakon potpisivanja sporazuma sledeći korak je trebao biti prihvatanje „pravila igre“ što se tiče obezbeđivanja novca u opštinskom budžetu.
Vujkov je o tome da li je potpisivanje sporazuma doprinelo boljem funkcionisanju civilnih organizacija i o tome kakva je danas saradnja organizacije koju vodi sa lokalnom samoupravom, rekao: „Kada bi podvukli crtu nakon tog sporazuma i napravili pregled aktivnosti, činjenica je da smo imali više susreta i druženja, i uglavnom se sve svodilo samo na to. Što se tiče pomoći od lokalne samouprave, koja nam je potrebna za obezbeđenje prostora, ona je potrebna i u sprovođenju naših aktivnosti. Ono što dobijamo od ministarstva je po projektima sa kojim konkurišemo, međutim, svesni smo i da organizacije iz drugih opština ili gradova koje su možda manje od naše i nemaju takve rezultate kakve ima naša organizacija, imaju daleko veću pomoć lokalne samouprave. Organizacija u Senti je za ovu godinu iz lokalnog budžeta dobila više od 800.000 dinara. Našu aktivnost, podelu
besplatnih slušnih aparata, uključujući i štampanje promotivnog letka za akciju ’Molimo malo sluha i za nas! I mi smo građani Bečeja!’ i dolazak promotivnog autobusa sa predstavnicima Saveza gluvih i nagluvih Srbije naša lokalna samouprava je finansijski podržala, ali recimo i to da je samo susret sa predstavnicima Saveza gluvih i nagluvih Srbije u opštini Žabalj od lokalne samouprave finansiran deset puta većim iznosom od tog iznosa koji smo mi dobili“.

U Srbiji živi 130.000 ljudi sa oštećenim sluhom

Na promociji srpskog znakovnog jezika u Bečeju prisustvovao je i sekretar Saveza gluvih i nagluvih Srbije Radoje Kujović koji je za Bečejski mozaik izjavio da postoji pozitivan pomak u unapređenju položaja osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u poslednjih nekoliko godina, samim tim što je pored strategije 2006/2007. godine, država usvojila i Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom.
„Ima pomaka, ali još uvek je to nedovoljno u smislu pravog sagledavanja stvari. Ima još otpora, ima ljudi, službi i opština koje se birokratski ponašaju, ali ako uporedimo stanje sa periodom od pre 10 godina, ipak je reč o velikom pomaku. Usvojen je i Zakon protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, zatim Zakon o zapošljavanju invalidnih osoba, što je veliki pomak, naročito kada su u pitanju gluve osobe, jer one su sposobne da rade“, rekao je Kujović, a o tome da li raspolaže podacima koliko je gluvih i nagluvih osoba dobilo posao u protekle tri godine, kazao je: „Imam podataka da u mnogim mestima nema nijedne nezaposlene gluve osobe, ali još uvek ima mesta gde nisu svi zaposleni, ima i karakterističnih stvari, kada pojedini gluvi neće da rade neki posao jer im je mali opseg da mogu da biraju poslove. U odnosu na to kako je bilo ranije, mislim da je poboljšanje evidentno bar što se tiče zapošljavanja gluvih osoba“.
On je rekao da je Savez gluvih i nagluvih Srbije zajedno sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike u preko 40 gradova otvorio kancelarije prevodilačkih servisa, u kojima prevodioci na znakovni jezik pomažu gluvim ljudima da izvršavaju svoje poslove u javnim ustanovama, a funkcionisanje tih servisa je o trošku države, međutim, smatra da je broj prevodioca na znakovni jezik u Srbiji nedovoljan: „Broj prevodilaca na znakovni jezik je nedovoljan prema broju gluvih, jer po našim podacima ima oko 30.000 gluvih osoba, a taj broj se svakodnevno povećava. Trenutno imamo preko 40 tumača koji mogu da rade na sudu, to su eksperti jer imaju najviši nivo znanja i diplomu, a prevodilaca koji takođe mogu da obavljaju poslove u mnogim javnim službama imamo preko stotinu. To
je još uvek mali broj za Republiku Srbiju, jer u Srbiji postoji preko 40 naših organizacija u preko 40 mesta i gradova“.
Inače, na nivou države još nije urađena baza podataka o osobama sa invaliditetom i smetnjama u razvoju, postoje samo delimični i nerealni podaci. Što se osoba sa oštećenim sluhom tiče, procenjuje se da u Srbiji živi oko 100.000 nagluvih osoba i još oko 30.000 gluvih ljudi.

Prilikom razgovora čelnih ljudi Saveza gluvih i nagluvih Srbije sa članicom Opštinskog veća zaduženom za civilne organizacije Andreom Galgo Ferenci, jedna od tema bila je i finansiranje rada sekretara Organizacije gluvih i nagluvih Bečeja.
„Rad koji se ulaže u funkcionisanje organizacije jeste nešto što zahteva mnogo rada. Stanovište predstavnika Saveza a i moje je da lokalna samouprava treba da nađe način da se taj rad plaća bar pola radnog vremena i da ja više ne budem jedini sekretar u državi koji dvanaest godina posao sekretara obavlja kao volonter“, kazao je Vujkov.
On je naglasio da je od planiranih i dogovorenih aktivnosti jedino obuka za osposobljavanje osoba koja rade u javnom sektoru za poznavaoce gestovnog jezika (više od 700 znakova) bila korektno sprovedena: „Bilo je u dva navrata kurseva znakovnog jezika. Prvi put je obučeno 12, a drugi put 15 osoba, koje su dobile sertifikate. To su osobe iz Opštinske uprave, Doma zdravlja, škola, Centra za socijalni rad, stanice policije, ranije i iz Opštinskog suda, privatni preduzetnici, domaćice. Danas u Opštinskoj upravi postoje osobe koje poznaju znakovni jezik i mogu da komuniciraju sa gluvim i nagluvim ljudima. Iz pošte, iz filijale Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, iz penzionog i invalidskog fonda nismo imali nijednog polaznika znakovnog jezika, ali nadamo se da će učestvovati na narednoj obuci, tim pre što su predstavnici nove lokalne vlasti tokom razgovora sa predstavnicima Saveza gluvih i nagluvih Srbije izrazili spremnost da početkom iduće godine ponovo organizujemo školu znakovnog jezika za potrebe javnog sektora, jer je u međuvremenu u lokalnoj upravi došlo do kadrovskih promena“.

Znakovni jezik u školama?

Postoji zvaničan srpski znakovni jezik, čija je promocija u toku, a očekuje se da će predlog Zakona o priznavanju srpskog znakovnog jezika do kraja godine ući u skupštinsku proceduru, a potom bi trebalo da bude razmotrena mogućnost da se znakovni jezik kako fakultativni predmet uvede u škole.

Sekretar Organizacije gluvih i nagluvih se složio sa konstatacijom da udruženja koja okupljaju osobe sa invaliditetom ne sarađuju u dovoljnoj meri: „Nažalost, tešnja saradnja ne postoji. Smatram da bečejska lokalna samouprava mora da nađe jedan zajednički prostor gde bi sve organizacije koje okupljaju osobe sa invaliditetom bitisali zajedno. Siguran sam da bi u tom slučaju rezultati bili daleko bolji i interesantniji (zajedničke aktivnosti, pisanje projekata i zajedničko učešće na konkursima). Hoću da verujem da će doći do promene i u svesti čelnih ljudi na lokalnom nivou i da će shvatiti potrebe invalidnih lica, da oni nisu samo pored nas, nego da su sa nama i da su oni građani opštine Bečej koji imaju svoje potrebe“.
Posmatrajući položaj osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u poslednjih nekoliko godina Vujkov je rekao da pomaka ima, ali to nije dovoljno: „Imam utisak da se u protekle tri godine ništa nije promenilo po pitanju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju. Osobe sa invaliditetom i dalje imaju status osoba koje teško mogu da se snađu u današnjem društvu, tu mislim na zapošljavanje, prekvalifikacije, dokvalifikacije. Situacija je u društvu takva kakva jeste pa ti problemi ne zaobilaze ni osobe sa invaliditetom, i oni su ljudi koji ostaju bez posla i ne mogu da nađu posao. U našoj organizaciji ima sedam radno sposobnih osoba koje ne mogu da nađu zaposlenje na teritoriji opštine Bečej“.
Jedna firma iz Bečeja je pre dve godine najavila da će otvoriti zaštitnu radionicu za proizvodnju delova za autoprikolice, u kojoj je trebalo da bude zaposleno desetak osoba sa invaliditetom. Tada je rečeno da procedura otvaranja zaštitne radionice nije brza i jednostavna, da su neki od uslova stvoreni i da ima zainteresovanih za posao. U međuvremenu, usvojeni su i propisi kojima je predviđena obaveza poslodavaca u Srbiji da srazmerno broju zaposlenih zapošljavaju i osobe sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju (na 20 radnika treba da se zaposli jedna osoba sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju). Za sada, po rečima Vujkova, u bečejskoj firmi iz njegove organizacije nije zaposlen niko. Što se zakona tiče, prema rečima Vujkova, „jasno je definisana obaveza zapošljavanja invalidnih lica srazmerno broju ’normalnih’ radnika ili ’čujućih’ lica, nažalost, svedoci smo da postoje firme koje su spremnije da plate kazne koje su daleko manje, nego da imaju obavezu da prime invalidno lice i da izdvajaju za njegov lični dohodak, bez obzira na to što je otvaranje takvih radnih mesta bilo subvencionisano. Do danas iz naše organizacije niko nije dobio zaposlenje, jedan od naših članova je bio zaposlen na određeno vreme u bečejskoj pekari ali je i on postao tehnološki višak i ostao bez posla“.

LJ.M.

 

Inkluzivno obrazovanje u Srbiji i Bečeju
Inkluzija: iluzija, licemerje ili dobra praksa?

Reč inkluzija potiče od latinske reči inclusio (uključenje, uključivanje, obuhvatanje, sadržavanje, uračunavanje u, podrazumevanje). Inkluzivno obrazovanje podrazumeva uključenost, obuhvaćenost učenika obrazovnim sistemom. Ona predstavlja viši nivo uvažavanja dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, kao ravnopravnih učesnika u sistemu vaspitanja i obrazovanja, bez izdvajanja u posebne ustanove, a uz mogućnost posebne podrške detetu kada je ona potrebna. Do sredine prošlog veka deca sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom bila su obuhvaćena isključivo specijalnim oblicima vaspitanja i obrazovanja, koji su se pokazali kao neadekvatni i diskriminišući. Ovaj specijalni sistem zamenila je integracija (ili privid integracije) koja se odnosi na „pridodavanje“ učenika već postojećem obrazovnom sistemu. Po ovom konceptu, deca, da bi se uklopila u redovno obrazovanje, moraju se „menjati“, odnosno prilagođavati. Međutim, devedesetih godina kreće se ka inkluzivnom obrazovanju, to jest filozofiji koja podrazumeva potpuno izjednačavanje prava osoba sa smetnjama u razvoju i invaliditetom sa pravima „prosečne populacije“, zahtevajući njihovo uključivanje u društvo.
Inkluzija je sistematski proces uključivanja dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom zajedno sa decom bez „smetnji“ istog uzrasta u redovno, prirodno okruženje, a time i obrazovanje. Inkluzija, teži ka sistemu koji svakoga stavlja u ravnopravan položaj i pruža mu mogućnost učestvovanja i pripadanja. Obrazovanje za sve bi trebalo biti odgovornost celog društva kako bi došli do jednakih mogućnosti za svakog pojedinca. U teoriji sve to veoma lepo zvuči, ali hajde da vidimo praksu.

Srbija je usvojila i ratifikovala međunarodne dokumente i time preuzela obavezu uvođenja i sprovođenja inkluzivnog obrazovanja. Taj proces je započet usvajanjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, u septembru 2009. godine, po kom (hipotetički) svako ima pravo na obrazovanje i vaspitanje.
„Građani Republike Srbije jednaki su u ostvarivanju prava na obrazovanje i vaspitanje, bez obzira na pol, rasu, nacionalnu, versku i jezičku pripadnost, socijalno i kulturno poreklo, imovno stanje, uzrast, fizičku i psihičku konstituciju, smetnje u razvoju i invaliditet, političko opredeljenje ili drugu ličnu osobinu.“
Po Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, osobe sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, kao i osobe sa izuzetnim sposobnostima, imaju pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njihove obrazovne i vaspitne potrebe u redovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, uz pojedinačnu, odnosno grupnu dodatnu podršku ili u posebnoj predškolskoj grupi ili školi, u skladu sa ovim i posebnim zakonom.
Prema ovom zakonu, sistem obrazovanja i vaspitanja obuhvata predškolsko vaspitanje i obrazovanje, osnovno i srednje obrazovanje i vaspitanje i predstavlja sastavni deo ukupnog učenja tokom celog života svih građana u Srbiji. Obrazovanje i vaspitanje ostvaruje se uz poštovanje opštih principa obrazovanja i vaspitanja, ostvarivanjem ciljeva i standarda obrazovanja i vaspitanja.
„Sistem obrazovanja i vaspitanja mora da obezbedi za svu decu, učenike i odrasle: jednako pravo i dostupnost obrazovanja i vaspitanja bez diskriminacije i izdvajanja po osnovu pola, socijalne, kulturne, etničke, religijske ili druge pripadnosti, mestu boravka, odnosno prebivališta, materijalnog ili zdravstvenog stanja, teškoća i smetnji u razvoju i invaliditeta, kao i po drugim osnovama; kvalitetno i uravnoteženo obrazovanje i vaspitanje, zasnovano na tekovinama i dostignućima savremene nauke i prilagođeno uzrasnim i ličnim obrazovnim potrebama deteta, učenika i odraslog; obrazovanje i vaspitanje u demokratski uređenoj i socijalno odgovornoj ustanovi u kojoj se neguje otvorenost, saradnja, tolerancija, svest o kulturnoj i civilizacijskoj povezanosti u svetu, posvećenost osnovnim moralnim vrednostima, vrednostima pravde, istine, solidarnosti, slobode, poštenja i odgovornosti i u kojoj je osigurano puno poštovanje prava deteta, učenika i odraslog; usmerenost obrazovanja i vaspitanja na dete i učenika kroz raznovrsne oblike nastave, učenja i ocenjivanja kojima se izlazi u susret različitim potrebama učenika, razvija motivacija za učenje i podiže kvalitet postignuća; jednake mogućnosti za obrazovanje i vaspitanje na svim nivoima i vrstama obrazovanja i vaspitanja, u skladu sa potrebama i interesovanjima dece, učenika i odraslih, bez prepreka za promene, nastavljanje i upotpunjavanje obrazovanja i obrazovanje tokom celog života;
- osposobljenost za rad učenika i odraslih usklađenu sa savremenim zahtevima profesije za koju se pripremaju.“
Inkluzija, odnosno uključivanje sve dece, dece sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom u redovan obrazovni sistem, regulisano je zakonima, konvencijama, pravilnicima, strategijama, među kojima su Ustav Republike Srbije, Zakon o zabrani diskriminacije, Strategija za smanjenje siromaštva iz, Nacionalni plan akcije za decu, Konvencija o pravima deteta Ujedinjenih nacija. Zatim Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakonom o predškolskom obrazovanju. (Na sajtu Ministarstva prosvete mogu se dobiti informacije o inkluzivnom obrazovanju, o tome koji su opšti standardi vaspitanja i obrazovanja predviđeni Zakonom o osnovama obrazovanja i vaspitanja, o formiranju mreže podrške nastavnicima i školama za uvođenje inkluzivne obrazovne prakse, o stručnoj literaturi i seminarima itd.).
Društvena uključenost, odnosno socijalna inkluzija, najčešće se vezuje za obrazovni sistem, odnosno za uključivanje dece sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom u redovne škole, iako se sam pojam odnosi na sve segmente društva. Da bi se to obezbedilo, neophodno je prilagođavanje metoda rada u školama, prilagođavanje školskog prostora, priprema druge dece i njihovih roditelja, senzibilisanje zaposlenih i stalno stručno usavršavanje nastavnika i podizanje njihovih kompetencija. Preduslov uspešnog uključivanja dece u škole i u život društvene zajednice jesu lokalni servisi podrške, koji podrazumevaju spektar usluga u lokalnoj zajednici koje doprinose potpunom uključivanju dece i odraslih sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom u život.
Preduslov kvalitetnog uključivanja dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole je saradnja i aktivno učešće roditelja u obrazovanju njihove dece. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja prepoznaje ovu potrebu i jasno definiše ulogu roditelja: od donošenja odluke o upisu deteta u predškolsku ustanovu ili školu, do učešća u radu tima za pružanje dodatne podrške. Takođe, nijedna odluka koja se tiče obrazovanja dece ne može biti doneta niti se sme sprovoditi bez saglasnosti roditelja.
Socijalna inkluzija je odraz demokratičnosti i razvijenosti jednog društva koje je odgovorno pred svim svojim građanima i građankama i odgovara na njihove potrebe, kao i na potrebe društva u celini. Osnovni principi inkluzivnog društva su: pristupačnost – pristup fizičkoj sredini i okruženju, informacijama i načinima komunikacije, kao i pristup svim neophodnim osnovnim uslugama; participacija – prelazak iz uloge
pasivnog primaoca usluge u aktivnog učesnika u donošenju odluka u svom životu, učestvovanje u javnim aktivnostima, politička zastupljenost; ravnopravnost – obezbeđivanje jednakih mogućnosti za ostvarivanje ljudskih prava... Ovi principi moraju biti adekvatno zastupljeni u svim oblastima života i uslugama koje država obezbeđuje, prvenstveno u sferi obrazovanja i obuke, socijalne i zdravstvene zaštite, zapošljavanja, pristupu pravdi, mada su i oblasti kvalitetnog korišćenja slobodnog vremena i učešće u kulturnim, sportskim i rekreativnim aktivnostima jednako bitne.

Koncept socijalne inkluzije nastao je razvojem socijalnog modela u obezbeđivanju podrške deci i osobama iz osetljivih grupa, koje su po pravilu marginalizovane. Socijalni model kao osnovni problem i izazov posmatra odnos društva prema različitosti i prepoznaje da je društvo to koje nameće barijere pred osobe kojima je potrebna dodatna podrška i na taj način onemogućuje njihovo učešće i ostvarivanje u zajednici. Barijere mogu biti fizičke, arhitektonske, institucionalne ili mentalne (predrasude i stereotipi). Akcenat je na stvaranju uslova i promeni društva kako bi odgovorilo na potrebe različitih osoba i obezbedilo ravnopravnost. Razvojem koncepta socijalne inkluzije razvija se i inkluzivno obrazovanje, mehanizmi aktivnog učestvovanja dece i odraslih sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, stanovanje uz podršku, zapošljavanje osoba sa invaliditetom, deinstitucionalizacija i stvaranje lokalnih servisa podrške. U ovakvim procesima dolazi do razvijanja društvenog aktivizma, većeg volonterskog angažovanja kao i višeg nivoa tolerancije među građanima.
Inkluzivno obrazovanje u svim školama u Srbiji počelo je 1. septembra 2010. godine, odnosno stvorene su mogućnosti i obaveza da škole prihvataju decu kojoj je potreban inkluzivni pristup.
O ovoj temi je bilo mnogo polemike. Pre početka te školske godine sindikati prosvetnih radnika su organizovali štrajk u Beogradu, kada su osim povećanja plata pojedini predstavnici sindikata tražili i da se izmene odredbe zakona vezane za inkluzivno obrazovanje, smatrajući da škole i prosvetni radnici nisu osposobljeni za ovakav rad i da će to dovesti u pitanje celokupan obrazovni proces.
U Bečeju je krajem juna 2010. godine u OŠ „Sever Đurkić“ održan dvodnevni seminar o inkluzivnom obrazovanju na kom su učestvovali direktori, pedagozi, psiholozi, nastavnici i učitelji iz bečejskih škola, gde su dobijena uputstva o tome kako treba da se naprave individualni obrazovni planovi.
Interresorna komisija za procenu potreba za pružanje dodatne obrazovne, zdravstvene i socijalne podrške detetu i učeniku opštine Bečej formirana je u oktobru 2010. godine i sastoji se od koordinatora iz lokalne samouprave, tri stalna člana iz oblasti zdravstva, socijalne zaštite i obrazovanja i dva povremena člana, koji se određuju za svako pojedinačno dete u zavisnosti iz koje oblasti ima najviše potrebe, a određuje ih predsednik komisije.
Ova komisija procenjuje iz koje oblasti je detetu potrebna podrška i izrađuje individualni plan podrške u saradnji sa roditeljima.
Krajem marta 2011. godine predstavnicima medija, kao jednoj od bitnih karika u lancu promovisanja inkluzije uopšte, predstavljena je kampanja „Svi u školu, budućnost za sve“ za inkluzivno obrazovanje, čiji je cilj ostvarivanje kvalitetne inkluzivne prakse za svako dete, povećanje obuhvata decu iz osetljivih grupa i unapređivanje kvaliteta obrazovanja koje deca dobijaju
u predškolskom, osnovnom i srednjoškolskom obrazovanju. Kampanja je organizovana u sto gradova Srbije među kojima je bio i Bečej.
Program „Svi u školu, budućnost za sve“ podrazumeva i pružanje podrške učesnicima u obrazovnom procesu za prepoznavanje i razvijanje kapaciteta svakog učenika u cilju osamostaljivanja i sticanja ekonomske nezavisnosti, to se pre svega odnosi na roditelje, nastavnike i stručne saradnike, a aktivnostima u toku kampanje se mobilišu, informišu, obučavaju i povezuju stručnjaci, građani, roditelji i mediji da bi zajednički doprineli kvalitetu života dece u lokalnim sredinama.

Tada je rečeno da opština Bečej ulaže mnogo napora u cilju uključivanja sve dece sa teritorije opštine u obrazovni sistem i da se po tom pitanju strateški radi kroz Lokalni plan akcije za decu (LPA) koji je izrađen 2007. godine, i da je za rad interresorne komisije u 2010. godini iz opštinskog budžeta izdvojeno milion dinara. Takođe je rečeno da su u svim školama formirani stručni timovi čiji su članovi prošli osnovnu obuku o zakonskim okvirima i izradi individualnog obrazovnog plana da bi škole mogle učestvovati na konkursima za pospešivanje primene inkluzivnog obrazovanja. Na konkursu za učešće u projektu „Pružanje unapređenih usluga na lokalnom nivou“ „prošle“ su OŠ „Zdravko Gložanski“ sa projektom „Inkluzivno ekskluzivni“ koji je procenjen kao jedan od najbolja tri u Srbiji, i OŠ „Šamu Mihalj“ iz Bečeja sa projektom „I od sebe, i od škole hoću više, hoću bolje!“.
U okviru projekta škole „Šamu Mihalj“ organizovan je seminar za roditelje i nastavnike kako bi se senzibilisali za inkluzivno obrazovanje, vršnjačka edukacija, otvorena je veb-stranica škole o inkluzivnom obrazovanju, urađena je predstava „Devojčica sa šarenom kosom“. Pored toga škola je početkom jula meseca 2010. godine uključena i u projekat „Svi različiti i svi isti“ Novosadskog humanitarnog centra. Inače, u ovoj školi je u toku te godine bilo šestoro učenika za koje je bio izrađen individualni plan za inkluzivnu nastavu – za dva učenika je taj plan ukinut jer su ostvarili postavljene ciljeve. Pedagoškinja škole je objasnila da školu pohađa i jedna učenica sa celebralnom paralizom: „Angažovalo se čitavo odeljenje i trude se da joj pomažu i sasvim normalno su prihvatili tu njenu različitost“. Međutim, rekla je da u školi nedostaje rampa za invalidska kolica (betonska rampa na ulazu u jedan deo školske zgrade je napravljena tokom letnjeg raspusta 2012. godine) i da je škola kao dodatnu podršku, obezbedila naočare za jednog slabovidog učenika koji je lošijeg materijalnog stanja.
Rečeno je i da se vodi računa i o inkluziji Roma i da se taj proces pomera sa mrtve tačke.
Osnovne škole „Sever Đurkić“ i „Zdravko Gložanski“, kao i pojedini učenici iz srednjih škola, uključeni su u projekat „Inicijativa za obrazovanje romskih devojčica“, a sve škole su imale i mogućnost da za potrebe romskih učenika podnesu zahtev Romskom resursnom centru za uključivanje romskog asistenta u nastavu.
Saopšteno je da čak 85 posto dece sa smetnjama u razvoju nisu bila uključivana u obrazovanje, ni u specijalne ni u redovne škole, ona su bila nevidljiva i zatvorena u svoje porodice, prihvaćena jedino od njih ili su bila zatvorena u ustanove socijalnog tipa, te da je novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja pre svega human, uvažava svako dete i polazi od toga da svako dete može da uči.
U Bečeju je početkom septembra 2011. godine održano savetovanje pod nazivom „Inkluzivno obrazovanje kao izazov“ u organizaciji Osnovne škole „Zdravko Gložanski“, tima Lokalnog plana akcije za decu i lokalne samouprave, kojem su prisustvovali predstavnici Ministarstva prosvete i nauke, pokrajinskog sekretarijata i prosvetne inspekcije, Školske uprave Novi Sad, interresorne komisije, škola iz Bečeja i drugih gradova i lokalne samouprave.
Na skupu je bilo reči o zakonskom okviru sprovođenja inkluzivnog obrazovanja iz ugla prosvetne inspekcije, podršci Školske uprave u ovom procesu kao i o ulozi stručnjaka ključnih profila u pružanju dodatne podrške deci sa smetnjama u razvoju u tipičnim školama. Predstavljena su dosadašnja iskustva u sprovođenju inkluzivnog obrazovanja, i o radu interresorne komisije opštine Bečej.
Inače, zbog uspešnog rada tokom prvih godinu dana interresornu komisiju opštine Centar za interaktivnu pedagogiju iz Beograda izabrao je za jednu od tri komisije u Srbiji koje će raditi dodatno istraživanje u vezi pružanja podrške deci osnovnoškolskog uzrasta.
Predstavljen je i projekat „Osnaživanje škola za inkluzivno obrazovanje“ i u okviru njega pojedinačni projekti osnovnih škola „Šamu Mihalj“ i „Zdravko Gložanski“ i rečeno je da je u toku formiranje opštinske baze podatka o broju dece sa smetnjama u razvoju, invaliditetom i teškoćama u učenju, vrstama teškoće, sa ciljem adekvatnog i kvalitetnog planiranja i realizacije podrške (ta baza treba da bude završena do 31. decembra 2012. godine).
Međutim, navedeno je i da se pokazalo da u opštini još uvek postoje ustanove, institucije, odgovorna lica i pojedinci koji nisu u potpunosti upoznati sa mogućnostima i izazovima pružanja podrške onima kojima je ona potrebna, te je savetovanje trebalo da doprinese boljoj informisanosti svih koji su direktno i indirektno uključeni u ovaj proces.
Sredinom jula 2011. godine u medijima je objavljeno da su rezultati ankete beogradskog Instituta za pedagoška istraživanja (IPI) pokazali da je nakon godinu dana primene inkluzivnog obrazovanja u školskom sistemu Srbije uočeno niz problema, i opšta je ocena da vaspitači i učitelji nisu dovoljno pripremljeni da bi taj proces mogao da se sprovodi kvalitetno, na korist sve dece u razredu. Savetnica IPI Slobodanka Gašić Pavišić je za Tanjug izjavila da je više od 80 odsto vaspitača i 70 procenata učitelja u istraživanju ocenilo da se ne osećaju profesionalno spremnim da rade u redovnoj nastavi i da nastavu prilagode uslovima inkluzivnog obrazovanja, i da vaspitači i učitelji većinom nemaju odbojnost prema radu sa decom koja imaju smetnje u razvoju, ali da imaju bojazan zbog toga što se ne osećaju sigurnim u profesionalnom pogledu, „jer prosto ne znaju kako sa tom decom da rade na najbolji način, da ti đaci budu zadovoljeni u svojim posebnim obrazovnim potrebama, a da istovremeno i obrazovne potrebe druge dece budu ispunjene na kvalitetan način“. Gašić Pavišić je rekla da ni obuka koju je organizovalo Ministarstvo prosvete i nauke nije bila dovoljna, i ukazala da je problem pripremljenosti stručnog kadra za rad u inkluzivnom obrazovanju prateća pojava i u zemljama koje su mnogo ranije počele taj proces. „Iskustvo govori da bi trebalo bar godinu dana pre uvođenja inkluzije da se sprovede obuka učitelja, nastavnika za taj rad“, rekla je savetnica IPI i ukazala na još neke prepreke – nedovoljnu opremljenost škola, broj dece u vaspitnoj grupi, ali i na to što učitelju ili vaspitaču nije obezbeđena dodatna pomoć, što je inače predviđeno zakonom, ali nije ostvareno. „Predviđeno je da postoji pedagoški asistent, lični asistent, još jedna osoba, može biti i roditelj, koja treba da bude u grupi ili razredu za podršku detetu i nastavniku.“ Za uspešnu inkluziju, nedostaje i stručna literatura, ali to traži i drugačiju metodičku organizaciju nastave u školama. „Uglavnom više ne funkcioniše frontalna nastava, trebalo bi da bude individualizovana, diferencirana, da se zadaci određuju prema mogućnostima svakog deteta, a ne samo dece sa smetnjama u razvoju. Ali mi smo po svim analizama daleko od toga da naša škola, bez obzira na inkluzivnost, uzima u obzir individualne karakteristike, mogućnosti, nivo učenika“, rekla je u izjavi za Tanjug Gašić Pavišić, koordinatorka istraživanja o preprekama u sprovođenju inkluzije tokom prve školske godine.
O sprovođenju i efektima inkluzivnog obrazovanja u bečejskim školama postoje različita gledišta među prosvetnim radnicima i stručnim saradnicima.
V.d. direktora ŠOSO „Bratstvo“ Maja Obradović smatra da je dobro da postoji inkluzivno obrazovanje, ali u primeni ima mnogo problema. „Čini mi se da sve to nije dovoljno dobro isplanirano. U tipičnim školama nema dovoljno dobre podrške, materijalne prvenstveno, u smislu da trebaju lektire ili udžbenici za slabovidu ili slepu decu, ili decu koja imaju problema sa očima i vidom, teško se može doći takvih prilagođenih udžbenika ili pomagala. Bila je priča da će se napraviti baza tih pomagala ali nemam informacije da li je napravljena. Ili, recimo, pošto sam uključena u neke mreže roditelja na nivou Srbije, nemaju logopeda u Novom Sadu, odnosno imaju tri na sve vrtiće. U opštini Bečej nigde nema logopeda osim u našoj školi, defektologa isto tako, itd. Mislim da do 24 odeljenja ide jedan stručni saradnik, ja sam bila jedan stručni saradnik na 500 dece u Gimnaziji i na 200 dece sa smetnjama u razvoju u ŠOSO ’Bratstvo’. Inkluzija je jako pozitivna ali preduslovi nisu ispunjeni. Mislim da sa detetom sa smetnjama u inteligenciji umerenog tipa, ili sa višestrukim smetnjama ne može jedan učitelj da radi. Sa decom u razredu i sa detetom sa smetnjama u razvoju, sa lakim da, ali sa umerenom ne. Ne da ne može da radi, nego za 45 minuta ne može da pruži i deci u razredu i tom detetu dovoljno pažnje i vremena. Teško je dobiti pedagoškog asistenta, personalnog asistenta. Pored toga pitanje je koliko škole imaju i nastavnih sredstava za rad. Jednostavno treba napraviti granicu šta i koliko se može“, rekla je Obradović i dodala: „I ’Bratstvo’ kao škola za decu sa smetnjama u razvoju treba više da se opremi. Bila sam u školi Milan Petrović u Novom Sadu pa kad vidite kako izgleda jedna opremljena škola koja može da pruži nešto deci, onda se pitate kako druge ili neka tipična škola funkcionišu. Znam da nijedna škola u Bečeju nema lift, na primer, a u Gimnaziji su kabineti na spratu... I smatram da deca koja imaju smetnje u intelektualnom razvoju ne bi trebalo da upišu Gimnaziju jer nije cilj završiti Gimnaziju sa nekim dovoljnim uspehom, nego upisati fakultet ili višu školu. Mislim da se tu negde krenulo preširoko. Svakako da zakonski može da upiše bilo koju školu, ali to detetu ne donosi ništa dobro. Bolje dete osposobiti za samostalan život, ne natrpati mu tolike obaveze, uklopiti ga u društvo, naučiti ga nekom zanatu koji možda može da obavlja. Deca iz škole ’Bratstvo’ dobiju diplomu o položenom završnom ispitu i sa tom dokumentacijom mogu da idu, ako odobri upisna komisija, svuda, ali treba gledati šta je interes deteta, a ne samo interes da društvo bude apsolutno inkluzivno, jer to ne može uvek da funkcioniše. Smatram da je inkluzivno obrazovanje dobro i da ima pozitivnih primera i pozitivnih slučajeva, ali treba biti pažljiv“.

Svoje mišljenje i viđenje o primeni inkluzivnog obrazovanja u Bečeju i uopšte, rekla je i Izabela Šormaz, nastavnica razredne nastave u školi „Zdravko Gložanski“, koordinatorka LPA za decu i predsednica Društva prijatelja dece Bečeja (danas je v.d. direktora u Narodnoj biblioteci): „Iz uloge profesora razredne nastave sa 25 godina radnog iskustva, kao i koordinatorke Međusektorskog saveta, pozdravljam donošenje Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja u kojem se jasno prepoznaje da je dete u fokusu obrazovnog sistema. Teorijski je zaista odlično zamišljeno, međutim, prilikom implementacije se susrećemo sa mnogim preprekama. U svom odeljenju imam izuzetno složenu strukturu dece kojima je neophodna individualna podrška. To se odnosi i na učenike sa poteškoćama u učenju, kao i na posebno talentovane. Učitelj u ovakvoj složenoj zajednici treba da je odličan planer, organizator i realizator obrazovnih sadržaja. Pored sticanja akademskog znanja i veština kontinuirano učestvujem u radu seminara u vezi inkluzivnog obrazovanja. Najdragocenije savete sam dobila od svojih kolega prilikom posete model školama i od prosvetnih savetnika. I horizontalno učenje u okviru naše ustanove, kao i rad na projektima mi veoma mnogo proširuju vidike. Nastavnik koji ima znanje, mnogo je samouvereniji, a to i deca osećaju. Veliki je problem, što dete koje ima individualni obrazovni plan (IOP), nije imalo mogućnost za podršku oligofrenologa i reedukatora psihomotorike od samog početka školovanja. Značajan je iskorak da je od ove školske godine odobreno od Ministarstva obrazovanja i to da defektolozi iz svojih matičnih ustanova pružaju i podršku učenicima u tipičnim školama. U Bečeju će biti velikih problema jer imamo veoma mali broj tih stručnjaka. Pozitivan primer je i uključivanje pedagoških asistenata u rad odeljenskih zajednica. U mnogim naprednim državama samo učitelj sa posebnim sposobnostima, talentom i osetljivošću može da radi u odeljenjima gde su deca sa smetnjama u razvoju i posebno talentovana. I našem obrazovnom sistemu je neophodna profesionalna selekcija nastavnog kadra. Inače smatram da je inkluzivno obrazovanje donelo i veoma mnogo pozitivnih rezultata, posebno iz ugla socijalizacije i razvoja ličnosti dece. Ako je učitelj dobro uradio proces formiranja kolektiva, uspeh je garantovan. Nije istina da deca potcenjuju svoje vršnjake sa poteškoćama u učenju, ako im je dobro objašnjeno šta je različitost. Pogrešno je tumačenje da učitelj neće imati dovoljno vremena za svako dete i da je to na štetu nadarene dece. Ako je pored deteta kompletan sistem i učitelj nije ostavljen sam da rešava i probleme za koje nema edukaciju, inkluzivno obrazovanje će pokazati značajne rezultate. Mislim da su samo oni protiv inkluzivnog obrazovanja koji ne prihvataju različitost. A setimo se samo studije profesora Mikloša Biroa o stvaranju nebeskog naroda i neizmernoj posledici takvog razmišljanja“.
Uvođenjem inkluzivnog obrazovanja u „redovne“ škole, smatralo se da će tzv. specijalne škole biti zatvorene, jer deca koja su do sada pohađala ovu vrstu obrazovnih ustanova, po novom Zakonu o sistemu obrazovanja i vaspitanja, se uključuju u tipične škole.
„Mi kao škola za osnovno i srednje obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju i ja lično, inkluziju ne doživljavam kao gašenje škole ’Bratstvo’. Smatram da može da se aktivnije radi na obrazovanju dece koja do sada nisu bila uključena, da se u školi otvori dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju, koji je jako potreban gradu. Kroz ovaj resursni centar postoji velika šansa i mogućnost da se pruži stručna pomoć na jednostavan način, jer takve usluge su inače prilično skupe. Čas logopeda u Beogradu ili Novom Sadu je 20-30 evra, ovde se to pruža besplatno deci sa teritorije Bečeja. Mi imamo ’ksafa’ aparat, koji je jako bitan za rad logopeda, to je bila donacija Sojaproteina. Mi školu moramo da modernizujemo i pretvorimo u centar za pružanje i drugih usluga, dnevni boravak, stanovanje uz podršku... Ne znam koliko ćemo moći da uradimo jer krizna su vremena ali bi bilo dobro da se usluga stanovanja uz podršku otvori gde će deca, kad navrše 18-19 godina ili deca kad izađu iz neke hraniteljske porodice ili domova, moći uz podršku da nauče osnovne stvari. To već u Srbiji postoji u par gradova“, rekla je v.d. direktora ŠOSO „Bratstvo“ Maja Obradović.
Od izuzetnog značaja su i terapije za decu sa posebnim potrebama. „Mi imamo dve-tri ergele, a nemamo terapiju jahanjem, mogli bismo i kao grad da nudimo takvu uslugu okolnim mestima. Imamo ovde defektologe i logopede koji znaju oba jezika, i mađarski i srpski, u Srbobranu, Vrbasu nemaju nijednog logopeda, tako da naša škola ima mnogo potencijala. Okolna mesta Ada, Srbobran, Novi Bečej nemaju ovakvu školu, ni toliko opreme, školovan kadar i vidim mnogo mogućnosti, a da li ćemo uspeti to da pretvorimo u neki regionalni centar, zavisi od nas i od novca. Uloga opštine je bitna u svemu tome“, rekla je Obradović.
U Bečeju ima mnogo dece kojima je potrebna pomoć logopeda, defektologa i drugih stručnjaka i postavlja se pitanje da li će broj postojećih biti dovoljan.
„Najveći problem ove godine će nam biti to što ćemo imati mnogo više dece u odnosu na broj stručnjaka, ali smo dobili dopis od Ministarstva da u toku školske godine možemo da tražimo veći broj izvršilaca“, objasnila je Obradović. Ona je istakla i da ima slučajeva da roditelji negiraju postojanje određenih smetnji kod svoje dece i da nisu hteli da prihvate izradu individualnih programa ili neku drugu podršku detetu, ali i da sama deca često ne žele da govore o svojim problemima. „I dalje postoji taj problem sredine, čujem da nas zovu defektna škola ili defektaši, i onda, kad deca dođu kod nas u školu, odmah dobiju taj pečat, a zato roditelji neće ni da priznaju da dete ima poteškoća jer će ih druga deca etiketirati. Iz iskustva znam da su neka deca koja imaju teže smetnje u redovnim školama, ali mislim da to nije dobro za decu. Deca sa takvim smetnjama kada od početka krenu u školu ’Bratstvo’, i deca koja dođu u 4-5. razredu jer ne mogu više da prate program u tipičnoj školi, veoma su različita. Nastojaćemo da formiramo razvojnu grupu za decu sa smetnjama u razvoju predškolskog uzrasta, i jako bi bilo dobro da roditelji koji imaju decu sa smetnjama u razvoju da dovedu decu kod nas u školu, makar do trećeg ili četvrtog razreda. Važno je da se taj rani razvoj ne propusti, sad je zakon dao mogućnost da se posle nesmetano prebace u redovnu školu, čak je dao i mogućnost da se deo vremena bude u ovoj školi, a deo vremena u redovnoj školi“.
Obradović kaže a diskriminacija među vršnjacima postoji i da deca ne žele stručnim saradnicima da kažu da imaju neki problem. „Okupirani su samo svojim razmišljanjima da budu jednaki, da se ne izdvajaju od drugih i postoji borba za opstanak, a nedostaje solidarnost i razumevanje. Kao stručni saradnik sam morala da ih ubeđujem da prihvate da se za njih uradi individualni plan i da to neću nikome reći, a to sigurno nije zato što smo otvoreni, inkluzivni, to govori o tome koliko imamo predrasuda, stereotipa. Ima sjajnih mladih ljudi, volontera koji su spremni da dolaze da se druže sa decom sa smetnjama u razvoju...“

O tome koliko inkluzivno obrazovanje „živi“ u praksi, psihološkinja i predsednica interresorne komisije Margarita Beček kaže da se „polako stvari stavljaju na svoje mesto“.
„Inkluzivno obrazovanje je odjednom uvedeno, a potom su se polako donosili novi pravilnici. Pravilnici o pružanju dodatne obrazovne, zdravstvene i socijalne podrške, i o utvrđivanju prava na individualni obrazovni plan, njegovu primenu i vrednovanje, ’izašli’ su 2010. godine. Međutim, pogubno je to da neke ustanove još uvek ne znaju da postoje ti pravilnici. To je nešto na osnovu čega treba postupati. Polako su rađene obuke, polako se uvode neka sistemska rešenja. Ministarstvo je uvelo pedagoške asistente – to su prvo bili romski pedagoški asistenti, sada ministarstvo predviđa podršku preko sistema, preko plate, ugovor se potpisuje sa ministarstvom i školskom upravom. U maju ove godine je stiglo ’stručno uputstvo’ vezano za upis učenika u srednje specijalne škole, a u junu je specijalnim školama stigao dopis na koji način treba postupati, odnosno da će usluge defektologa, logopeda pružati uz podršku ministarstva, to jest u okviru radne nedelje. Škole šalju dopis specijalnim školama i školskoj upravi o deci koja su prošla interresornu komisiju i kojima je ta komisija predvidela rad sa defektologom ili logopedom, jednom ili dva puta nedeljno. Rešavaju su neke stvari polako, ali mi se čini da idemo u dobrom pravcu i gledajući sva ova sistemska rešenja koja se uvode, inkluzija kao filozofija i sistem vrednosti gledanja na različitosti neće nestati, neće biti ’izgurano’ kako su neki rekli ’da je inkluzija iluzija’“.
Berček je rekla da mnoge škole tek sada ulaze u proces inkluzije, neke su počele sa uvođenjem inkluzivnog obrazovanja nakon prijave određene dece, neke čak ni nemaju stručni tim za inkluzivno obrazovanje.
Komisija za procenu potrebe za dodatnom obrazovnom, zdravstvenom i/ili socijalnom podrškom bavi se sagledavanjem prepreka u okruženju za detetovo uključivanje i razvoj, kao i procenom potreba i određivanjem vrste dodatne podrške. Procena se vrši po zahtevu roditelja ili staratelja deteta i po službenoj dužnosti – na inicijativu obrazovne, zdravstvene ili ustanove socijalne zaštite, uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja deteta.
Tačnih podataka o broju dece sa smetnjama u razvoju, invaliditetom i teškoćama u učenju Bečej još uvek nema.
„Ta baza je u planu odavno, ali poteškoće čini to da je vrlo teško doći do tih osoba, ako su deca u sistemu, tu možemo doći do podataka preko vrtića, škola, ali i tu ima poteškoća jer često roditelji negiraju kategoriju teškoće u učenju ili ponašanju. Neke poteškoće kod dece se javljaju tek kad krenu u školu, pa nisu prepoznate u vrtiću. Ima mnogo dece koja su mala, 2-3 godine, a treba im dodatna podrška. Mislim da bi svi sistemi, posebno zdravstveni, trebali da učestvuju u izradi takve baze, to je ogroman posao i možda bi opština trebala tu da odigra glavnu ulogu. Interresorna komisija dobija podatke o deci kojoj je potrebna dodatna podrška tek po podnetom zahtevu, a ispostavilo se da vrlo malo roditelja pokreće taj postupak. Imali smo veliki broj predškolaca kod kojih su roditelji prepoznali da će im trebati dodatna podrška“, rekla je predsednica interresorne komisije.
Interresorna komisija je u 2011. godini dobila 25 zahteva za procenu potrebe o dodatnoj podršci deci i učenicima, a zvanično je obrađeno 19. Ove godine taj broj je znatno veći, i do sredine septembra obrađeno je 45 zahteva, a u pripremi je još deset.
Najveći deo jesu učenici, osnovci kojima je potrebna dodatna podrška upravo u obrazovanju i to su uglavnom smetnje, ne mogu da kažem da su to teškoće u intelektualnom funkcionisanju, nego određene podsposobnosti nisu dovoljno razvijene, i postoji potreba za radom defektologa, za radom stručne službe, za stručnim usavršavanjem nastavnog kadra, za promenom organizacije rada škole, rasporeda itd. Imali smo dete u kolicima, roditelji su podneli zahtev da bi se izgradila rampa, parking i da bi se omogućila adaptacija toaleta. Jedno u Radičeviću prošle godine i jedno u školi ’Šamu Mihalj’. Uspeli smo da obezbedimo prevoz za dete u kolicima, svaki dan, preko lokalne samouprave. Inače bili smo prva opština prošle godine koja je budžetom predvidela sredstva od milion dinara za inkluzivno obrazovanje, a ove godine je to dva miliona. Jeste da nismo trošili ništa, čekamo da vidimo na koji način će se to finansirati. Dakle, nijedno dete koje je prošlo interresornu komisiju nije ostalo bez podrške. Nešto se zaista pokrenulo. I nastavni kadar, koji radi sa takvim detetom traži pomoć, traže podršku, traže savet prijatelja, traže mogućnosti da pomognu toj deci. Polako ulazi u svest i nastavnika da ne možemo tu decu prosto izbaciti iz redovnog sistema i bez problema prebaciti u specijalnu školu. Čak, iz iskustva kažem, i oni koji su bili jako protiv inkluzije, sada kada su dobili takvo dete i vide tu timsku podršku na neki način menjaju svoje stavove. Mora se uraditi senzibilizacija nastavnika, jer sigurno da ima bar jedan koji će reći da neće dodatno da se bavi tim detetom“, rekla je Margarita Berček. Prema njenim rečima, dece sa smetnjama u razvoju sve je više. Recimo, u školi „Zdravko Gložanski“ je u 2011. godini bilo 43 učenika sa različitim poteškoćama (invaliditet, smetnje u razvoju, poteškoće u učenju). „Od tog broja petoro je prijavljeno interresornoj komisiji, a sa ostalima se radi ili individualizacija, ili prilagođeni IOP i uspevamo u okviru škole i čak smo uspeli da se jedno dete, koje je imalo disleksiju, kroz prilagođen IOP, vrati u redovan sistem. Imali smo pet slučajeva gde je zaista bilo potrebna dodatna podrška u svakom smislu, i defektologa i savetodavni rad sa roditeljima, i stručno usavršavanje kadra...“, rekla je Margarita Berček, predsednica interresorne komisije.

LJ.M.

 

Objavljivanje dodatka omogućilo je Ministarstvo kulture i informisanja

Naslovi

Popularni Članci

      

Specijali