Deca sa smetnjama u razvoju i siromaštvo: Višestruko diskriminisani i nevidljivi

  03 mart 2017
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom Centra za socijalni rad otvoren je u septembru mesecu prošle godine. Neko vreme je funkcionisao u stanu u Malom ritu, a potom je preseljen u, do tada, nekorišćeni objekat dečjeg vrtića u centru Bečeja.

Kako bi deca, među kojima ima i one koja do sada nisu bila uključena u društvo (nisu išla u predškolsku ustanovu, u školu) napredovala i razvijala veštine, nije dovoljno da samo provode vreme u boravku, već bi bilo dobro da imaju logopedske, defektološke tretmane, radne terapije, ali i da se druže sa decom iz tipičnih škola i vrtića. Socijalna ugroženost dece je takođe problem, te je nedavno devojka koja volontira u boravku pokrenula humanitarnu akciju „Podeli sreću“ u cilju prikupljanja školskog pribora, odeće i obuće za korisnike dnevnog boravka, koji je krajem januara imao 37 registrovanih korisnika, a svakodnevno, prema rečima direktorke Centra za socijalni rad Ivone Božović, u boravku vreme provodi od 10 do 15 dece i mladih uzrasta od 16 meseci do 25 godina. Boravak u većini slučajeva posećuju deca i mladi koji imaju Daunov sindrom i deca sa smetnjama u razvoju koja su uključena u sistem obrazovanja po inkluzivnom modelu. U dnevni boravak odlazi i jedno dete koje ima cerebralnu paralizu.

U toku zime boravak je bio i svratište.

- Kako nemamo svratište, dnevni boravak je preko zimskog perioda poprimio i oblik svratišta, tada smo imali i decu koja žive u ekstremnim uslovima siromaštva, odnosno decu koja veliki deo dana provode na ulici, pa su koristila boravak da se ugreju, da dobiju topli obrok, da se presvuku... - rekla je direktorka Centra za socijalni rad Ivona Božović.

Da li roditelji žele da dovode decu u boravak?

- Imamo dosta dece, ali bismo mogli da ih imamo i više, međutim, imam utisak da roditelji ne žele da dovode decu.

Ko se bavi decom u boravku?

- Imamo defektologa Ninu Zdravković, psihologa Jelenu Živanov, ona je sada završila psihologiju i radi i kao psiholog i kao medicinska sestra. Bitno je da tamo imamo medicinsku sestru, ali do sada nismo imali intervencije. Imamo i koordinatora boravka. On je socijalni radnik Željko Bošnjak, odnosno politikolog i etnolog. On je završio političke nauke i nema direktne veze sa radom sa decom, već radi na projektima, vodi ih, piše nove. Imamo i volontere koji su nam dragoceni. To su uglavnom srednjoškolci, najviše iz Ekonomsko-trgovinske škole. Oni dolaze svakodnevno i provode u boravku po 4-5 sati. Postoji mogućnost i korišćenja sale za fizičko vaspitanje u vrtiću i deca dva puta nedeljno imaju fizičke aktivnosti. Zatim uče engleski i kineski jezik... Zaista pokušavamo da to što ostala deca imaju kao vanškolske aktivnosti, imaju i deca u boravku. Zasad to zaista lepo funkcioniše. Dobili smo od Predškolske ustanove „Labud Pejović“ i velike lopte, pa se sa decom i mladima može lepo raditi. Sve je prilagođeno osobama sa invaliditetom, osim toaleta, veoma je važno da toaleti budu prilagođeni za decu koja koriste kolica za osobe sa invaliditetom i želimo to da uradimo pre nego što uđemo u proces licenciranja boravka.

Boravak nema fizioterapeuta?

- Nema, nažalost, a trebalo bi. Kod nas u boravku poenta je da ne pravimo razlike među decom. Uvek se pokaže da se sa svakim detetom može raditi i što se više stručnjaka različitih struka uključi u taj rad, kvalitet i rezultati će biti bolji. Svakom detetu se može pomoći i može da se radi sa njim kako bi razvijalo veštine za osamostaljivanje.

Imate grupne, ali ne i pojedinačne aktivnosti sa decom u boravku?

- Zavisi koja deca su u boravku. Naš rad karakteriše velika fleksibilnost. Nema uslovljavanja, nema grupa. Boravak je otvoren od 8 do 16 časova, ali se svaki dan ostaje i duže u zavisnosti od potreba dece. Nekad možemo da radimo grupni rad, nekad radimo u manjim grupama, a dva puta nedeljno dolazi defektolog koji ima posebnu učionicu gde sa decom radi individualno.

Imate li logopeda?

- Nemamo. Postoji velika potreba za logopedom i trudimo se da ga obezbedimo. Mislim da bi bilo dobro kada bi deca imala besplatne usluge logopeda i defektologa.

U školi „Bratstvo“ postoje besplatne logopedske i defektološke usluge, međutim, ti stručnjaci nisu u mogućnosti da zadovolje ni potrebe resursnog centra u toj školi, te deca dugo čekaju na tretmane, koje, uzgred, ne dobijaju u dovoljnom broju. Tako se gubi veoma mnogo dragocenog vremena za razvoj dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Taj problem, čini se, u Bečeju niko ne pokušava da reši.

- Tamo odlaze deca koja imaju jako velike probleme. Na red stižu prekasno, bukvalno se čeka i po godinu dana. To znači da ne postoji rani razvoj, koji je najvažniji. A zbog velikog broja dece koja koriste usluge resursnog centra, dešava se da neki od njih idu na terapije, primera radi, jednom mesečno, a to je besmisleno. Ljudi su, zbog toga, primorani da odlaze u Novi Sad, što iziskuje troškove. Zato smatram da su nam logoped i defektolog neophodni u dnevnom boravku i na tome ćemo morati da radimo. Kroz međusektorsku saradnju ćemo morati da se izborimo za to.

Da li u Bečeju ima potrebnih stručnjaka?

- Imamo takve osobe i lokalna samouprava bi i obezbedila potreban novac, ali postoji zabrana zapošljavanja. To je ono što je problem. To je problem i u boravku, jer se koristimo raznim ugovaranjima, produžavanjima ugovora kako bismo zadržali ljude.

U okviru nedavno pokrenute humanitarne akcije „Podeli sreću“ „prekrivaju“ se dve oblasti: deca sa smetnjama u razvoju i siromaštvo. Čest je slučaj da su porodice u kojima žive deca sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom materijalno osiromašeni upravo zato što žele na sve moguće načine da pomognu svom detetu ili članu porodice. I tako se, u principu, ulazi u začarani krug siromaštva – često i odustajanja – iz kog je teško „pobeći“. Mislite li da jednom humanitarnom akcijom ili nekoliko njih može nešto konkretno da se promeni?

- Pričamo o nečemu što nije problem pojedinca i porodice, već problem društva. Pojedinac, a ni porodica se ne mogu samostalno nositi sa ovim problemom. Nedostaju nam strategije na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou – mislim na dugoročne i održive strategije. To je rešenje. U vezi toga ima mnogo da se radi, ali ovi i ovakvi mali koraci vode do velikog rešenja. Pre svega moramo raditi kontinuirano i moramo ponavljati ovakve akcije, uključivati što više ljudi, što više institucija, ustanova kako bi se deca i čula i videla. Danas su mladi svakako osetljiva grupa, spadaju u neke marginalizovane grupe, a onda razmislite o slučaju deteta sa višestrukim smetnjama, na primer sa telesnim invaliditetom, i kada tu uključimo i siromaštvo, „dobijemo“ višestruko diskriminisano dete, izloženo predrasudama, nevidljivo u društvu. To su deca koja praktično i ne postoje u sistemu. Ona postoje u svojoj porodici, ali su van nje teško vidljiva. Zato su, nažalost, ta deca „najpodobnija“ da budu žrtve nasilja i institucija i društva i pojedinca i u porodici i kod vršnjaka – a to je takođe nešto na čemu moramo raditi. A za kraj bih naglasila da nije poenta da mi imamo dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju, već je poenta da deca izađu van zidova boravka. To je posao kojim će se boravak baviti - rekla je Ivona Božović.

K.D.F.

Naslovi

Popularni Članci

      

Specijali