Kultura čitanja je u Srbiji na veoma niskom nivou. O tome je nedavno u jednoj televizijskoj emisiji govorio i Teofil Pančić. On je opisao jednu svakodnevnu sliku iz autobusa između Beograda i Novog Sada, između dva kulturna centra, rekavši da u tim i takvim autobusima dvoje ili troje ljudi čita nešto, uglavnom novine ili tabloide. Ta upečatljiva „slika“ pokazuje da je čitanje knjiga nešto bez čega se može, a o funkcionalnoj pismenosti i/ ili nepismenosti i da ne govorimo.

Javnost ne zna ništa o tranziciji dece sa smetnjama u razvoju iz obdaništa u priv razred osnovne škole, niti je jasno čiji je posao da „obavesti“, eventualno, predškolsku ustanovu kako su se deca „ukopila“ u prvi razred tipične škole. Da li imaju asistivnu tehnologiju, lične pratioce, pedagoške asistente? Da li postoje slučajevi kada deca posle izvesnog vremena, pređu iz tipične u škole za decu sa smetnjama u razvoju?

Naslovi

Popularni Članci

      

Specijali