trg_fontane
Uoči otvaranja Festivala monodrame u Gradskom pozorištu priređeno je veče posvećeno glumici Miri Banjac. Bečejska publika je bila u prilici da pogleda izložbu fotografija Pozorišnog muzeja Vojvodine „Lica Mire Banjac“, a potom da na promociji monografije „Mira Banjac, šezdeset godina umetničkog rada“ priređivača Zorana Maksimovića, u opuštenoj atmosferi i razgovara sa ovom vrsnom umetnicom.
„Srećna sam što sam ponovo u Bečeju iz mnogo razloga, jer počeci moje karijere su veoma vezani za ovaj grad. Tada je to bilo jedno divno pozorište u koje je Srpsko narodno pozorište makar mesečno dva puta dolazilo, a i ja sam jednu svoju monodramu, negde pred rat, radila ovde. Za mene su Bečejci uvek bili gospoda i Stari Bečej, kako smo ga zvali, je meni ostao u uspomeni, jer vi ste meni kao publika veoma mnogo dali. Hvala vam što ste našli vremena da dođete na ovu izložbu i promociju“, rekla je Mira Banjac na izložbi na kojoj su prikazana neka od njenih najznačajnijih lica iz njenog bogatog glumačkog opusa.
O šest decenija dugom umetničkom stvaralaštvu Mire Banjac govorio je Zoran Maksimović, direktor Pozorišnog muzeja Vojvodine i priređivač monografije. Knjiga je priređena u čast Miri Banjac povodom njenog 60 godina dugog umetničkog rada, u kojoj su, kako je rekao Maksimović, sabrana „lica“ Mire Banjac od glumačkih, preko rediteljskog, pedagoškog, do kulturološkog i društvenog, protkanih „njenim lepim mislima o životu, o karijeri“, ali i impresijama o njoj koje je dalo njenih dvestotinak saradnika i prijatelja.
„Kao mlad teatrolog i kao početnik dobio sam zadatak i veliku čast da priredim, ali i veliku odgovornost da zapravo sažmem jednu bogatu i plodonosnu biografiju u formu knjige. To je bila i velika hrabrost Mire Banjac, ali i velika podrška nama mladima i meni kao nekom na početku karijere, i nisam mogao da pretpostavim da ću i danas ’drugovati’ sa našom velikom umetnicom u kojoj sam našao više nego običnog sagovornika i onog ko je razumeo šta je moj posao u tome“, rekao je Maksimović ističući da Mira Banjac sa oko 150 pozorišnih uloga, 70 filmova, tridesetak serija i isto toliko drama na televiziji i radiju i sa oko 60 nagrada i društvenih priznanja „svakako jeste glumačko ime koje se piše velikim slovima na našem glumačkom nebu, a i šire, ona je obeležila čitav jedan period kod nas i jednako dala svoj doprinos i u pozorištu, na filmu, na televiziji i na radiju“.
Ta njena „mnogolikost“, kako je rekao Maksimović, osim što je inspirisala njega kao autora izložbe, inspirisala i njegove saradnike Ljiljanu Dinić i Bojana Jovanovića koji su izložbi dali vizuelni doprinos.
„Dragi prijatelji, kao što vidite ceo život stane u jednu knjigu“, reči su Mire Banjac kojima je započela veoma iskren i emocijama nabijen razgovor sa publikom, vraćajući se u svoje detinjstvo u Erdeviku, gde je živela kao siromašno dete bez roditelja, u koje se, kako je rekla nikada ne bi vratila, ali koje je u njoj probudilo veliku snagu i želju da se bori i opstane. „Imala sam veliki lični otpor i odatle je jedna moja rečenica koju ljudi vole da podvuku, a to je: ’Dok je meni mene!’“.
Mira Banjac je sa publikom, koja se nije stidela da iznese svoje impresije i brojne pohvale, podelila sećanja na sam početak karijere, na neke od najtežih momenata kada se u teatar uplete „presno, živo meso“ i jednu sudbinu iz
realnog života, kao što je bio slučaj kada je igrala monodramu „Ljubica, prvo lice množine“ u Kolubarskim rudnicima. Govorila je i o nečemu „što nema cenu“, kada je u Slavonskom Brodu ponovo igrala predstavu za četiri žene sa Banije koje su, sa zakašnjenjem, peške došle da je gledaju u ulozi Marije iz istoimene serije, podsećajući na to da je svuda i uvek najvažnija publika.
„Svejedno gde je i koliki je broj, uvek će se naći makar jedan u publici zbog koga je vredelo uraditi pravu stvar i trudila sam se kao velika putnica da nikada ne prokockam svoj odnos i svoje poštovanje prema publici. Publika je druga stvar, posle moje porodice, koja je u mom životu važna, jer ako ne poštujem publiku ja nemam ’leba da jedem, to me je održalo. Nikada nisam o sebi mislila više nego što jesam, ostala sam jedna vrlo jednostavna i prizemna osoba, pokazalo se da je to jako dobro i da to vredi i, kao što je rekla Isidora Sekulić, da je popularnost kvarljiva roba, može da traje jedan sat, jedno veče i da te više nema, a treba trajati. Ja sam trajala“, rekla je Banjac.
Ona je istakla da je velika odgovornost igrati „svoj narod“ i da je ponosna na sve likove „naših žena“ koje je tokom karijere glumila, a odgovarajući na pitanje iz publike rekla je da je na nju najveći utisak i najveću radost u karijeri ostavio radio: „To je nešto što poštujem i danas, radio me je naučio da dobro govorim, nažalost, imate priliku da vidite da ljudi koji javno govore govore rđavo, govore loš jezik, da voditelji govore loš jezik, pa i u pozorištu se loše govori, a jezik je nešto što se mora čuvati. Naš jezik je sada jako prljav i nama je potrebna higijena jezika, jer su se kod nas pomešali ulični jezik, koji je grozan, lažna i pogrešna engleština, politički jezik i sve to je, nažalost, ušlo u naš jezik, a veliki ljudi, koji su pobornici čistote jezika, se bore da se taj jezik očisti. I ja sam celog života, i preko radija, pokušavala da sačuvam tu čistotu jezika, bilo koji jezik da je u pitanju“.
Na kraju druženja sa publikom poznata i priznata glumica je rekla da, iako je u 86. godini života, i dalje radi i ima želju da radi. „Ako ne budem radila, ja ću uginuti kao biljka koju nisu zalivali, a radim iz straha da ću biti od društva sklonjena. Ja želim da budem korisna jer sam dotle živa, želim da sam tu, u životu, dok mogu. Ne želim ni da mislim o tome kako će ti dani izgledati kada ja to više neću moći. Verovatno će biti bolno“, iskreno je rekla Mira Banjac.
Po završetku promocije posetioci su imali mogućnost da po promotivnoj ceni kupe monografiju „Mira Banjac, šezdeset godina umetničkog rada“ i knjigu intervjua „Mira Banjac njom samom“ Vesne Krčmar, kao i da dobiju autogram Mire Banjac sa posvetom.
Lj.M.
