Čaba Silađi, plivač: Uvek ću biti Bečejac

Čaba Silađi, pekinški olimpijac, juniorski šampion Evrope i vicešampion sveta, višestruki državni rekorder i reprezentativac, svoj sportski uspon započeo je na bečejskim bazenima kao sedmogodišnjak.

Lekari su mu zbog krive kičme preporučili plivanje, tako da je, kako sam kaže, od svoje sedme godine u bazenu svaki dan. Kao i mnogo Bečejaca i Čaba je rođen u Senti i to 23. avgusta 1990. Detinjstvo provodi u Bečeju, gde sa odličnim uspehom završava osnovnu školu i gimnaziju, da bi sada bio student Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu.

Bečej je grad vaterpola, a bečejski vaterpolo je u dvehiljaditim godinama bio sport broj jedan ne samo u gradu, nego i u Evropi. Otkud Čaba u plivanju a ne u vaterpolu?

– Kao i svaki klinac i ja sam se bacio na vaterpolo. Bilo je tu dosta vaterpola od moje sedme pa sve do četrnaeste, petnaeste godine, ali zbog nedostatka nekog značajnijeg uspeha sam se ipak prebacio na plivanje, jer tu jednostavno mogu da se oslonim i pouzdam na sebe i kad gubim i kad pobeđujem.
Nedugo zatim počeli su da se ređaju dobri rezultati, pokazalo se da je Silađi izuzetan talenat i da je ova promena bila pun pogodak. Ipak od talentovanog petnaestogodišnjaka do svetskog šampiona put nije nimalo lak. Potrebna je velika posvećenost sportu, mnogo rada i usklađivanja obaveza.

Koliko vremena posvećuješ treninzima?

– Sve to zavisi od faze sezone. Prve dve nedelje smo samo jednom dnevno u vodi kako bi se prilagodili načinu rada i treninzima. Taj jedan trening dnevno traje između sat i po i dva sata. Zatim se prebacujemo na devet do deset treninga nedeljno – svaki drugi dan imam i jutarnji trening, što se isto vremenski odrađuje od sat i po do dva sata, tako da je uglavnom broj treninga nedeljno po deset, gde se zadržavamo maksimum po dva sata u vodi. Što se suvih treninga tiče, to je uglavnom individualno, ali sigurno bar sat vremena dnevno, što će u narednom periodu biti malo teže odrađivati zbog obaveza na fakultetu, pošto sam student druge godine Tehnološkog fakulteta na smeru biohemijsko inženjerstvo, a cilj mi je da i dalje budem odličan student i ostanem na budžetu.

Porodica Silađi je u Bečeju, fakultet u Novom Sadu, a matični klub u Zrenjaninu. Gde si tu ti?

– Ja sam za sebe Bečejac i uvek ću biti. Od svoje šesnaeste godine sam plivao i trenirao u plivačkom klubu „Novi Sad“, od 2006. pa sve do 2008. godine, da bih se posle toga prebacio u plivački klub „Proleter“ iz Zrenjanina za koji i dalje plivam. Međutim, ove godine se pojavio problem zbog renoviranja otvorenog a i zatvorenog bazena u Zrenjaninu, tako da smo prinuđeni da treniramo u Bečeju, što mi i nije neki problem. U početku sezone sam bio ovde, kod kuće, dok bi već za nekih nedelju dana trebalo da obavim selidbu za Novi Sad, gde bih zajedno živeo i trenirao sa Ivanom Lenđerom. Od naredne nedelje mesto prebivališta će mi ipak biti Novi Sad, što mi i odgovara jer je tamo i fakultet.

Sem ovih selidbi po Vojvodini, zahvaljujući plivanju mnogo si putovao po čitavom svetu. Možeš li nešto izdvojiti – koji je po tebi najlepši grad u kojem si do sada boravio?

– To je svakako Rio de Žaneiro, gde sam 2006. debitovao na velikim takmičenjima – na Svetskom juniorskom prvenstvu. Možda sam bio i u lepšem gradu od Ria, ali smo tamo bili veoma opušteni, bez ikakvog pritiska. Tad smo bili klinci od 16 godina i nismo ni razmišljali o tome da moramo da uzmemo neku medalju i da ispunimo očekivanja, već smo bili bez ikakvog pritiska i „ladne glave“ pa smo baš uživali u čarima takvog grada, što sad već ne možemo sebi da dopustimo. Moram svakako pomenuti i taj Peking, gde sam već prvog dana završio svoj program, tako da sam imao nedelju dana slobodno, pa sam uspeo pomalo i taj grad da obiđem. Problem je u tome što gde god da odemo, na evropsko ili svetsko prvenstvo, odemo jedan do dva dana ranije, obavimo takmičenje i već sutradan idemo kući, pa i ne vidimo mnogo toga. Tako da mi je Rio ostao kao jedan od najopuštenijih i najneverovatnijih gradova, pa mi ostaje nada da opet odem tamo 2016. godine na Olimpijske igre i da ga vidim posle tačno deset godina.

Pominješ olimpijade u Pekingu 2008. i Rio de Žaneiro 2016. godine, a između njih će biti održana londonska 2012. Po čemu će, gledajući takmičarski, ova londonska biti različita od pekinške?

– Olimpijada je najveće takmičenje za svakog sportistu, pa tako i za mene. Imao sam tu čast da sam kao maloletan otišao tamo i bio jedan od najmlađih sportista Srbije u Pekingu. Pre te Olimpijade smo imali veoma važna takmičenja, mi smo tad bili izlazni juniori i ipak nam je glavni cilj bio da na Evropskom juniorskom prvenstvu u Beogradu, pred domaćom publikom, osvojimo zlato, što smo na kraju uspeli i Lenđer i ja. Bili smo fokusirani i na Svetsko prvenstvo u Meksiku, samim tim bili smo pomalo istrošeni, pa se u Pekingu i nismo pokazali kako smo mogli i bili sposobni pre toga. Ali nije mi nimalo žao, jer je ipak ta Olimpijada u Pekingu služila za sticanje nekog novog iskustva i nečeg stvarno novog, dok će u Londonu 2012. biti mnogo ozbiljnije takmičenje. Eto, već sledeća godina je predolimpijska, pa je vrlo bitno da se ode tamo sa olimpijskom normom i da se mirnom glavom uđe u novu godinu, da se ne vija nikakva norma, već da se od januara, pa sve do 2012. fokusiramo samo na to takmičenje.

Mlad si i vanserijski uspešan, pa samim tim i zanimljiv medijima i ne samo njima. Kako se nosiš sa popularnošću, obožavateljkama, fan klubom na Fejsbuku?

– Mi smo sportisti koji baš i nismo u toj meri popularni kao u nekim drugim sportovima, jednostavno nas plivače teško i prepoznaju na ulici a to je verovatno zbog opreme koju koristimo na takmičenjima (kapa i naočare), tako da mi lice slabo ko pamti, ali ko mi čuje ime shvati ko sam. Sve je to još uvek u toj meri da više imam koristi od toga nego nekih neprijatnosti, mada se uvek dešava i tako nešto. Drago mi je da me u Bečeju tretiraju kao svog sugrađanina, zbog čega se često vraćam u ovaj grad pre svega zbog porodice, a i zbog svih dragih ljudi i prijatelja. Fejsbuk koristim samo u toj meri da tamo imam samo ljude koje poznajem, dok na primer pre dve do tri godine sam imao profil na koji sam primao i sve koje poznajem a i koje ne, tako da se za vrlo kratak period broj, da ih nazovemo prijateljima, podigao na oko dve hiljade. U jednom trenutku, negde oko godinu dana kasnije, bilo je već dosta, ako ne i previše, pa sam došao do toga da obrišem svoj stari profil i da otvorim svoj privatni gde imam veoma malo prijatelja i ljude sa kojima sam stvarno blizak i sa kojima se znam lično. Fan klubovi na Fejsbuku i dalje postoje od kojih jedan broji do dve hiljade članova, mada ja nemam nikakve administratorske veze sa tom stranicom. Odgovarao sam nekim ljudima, ali sve to do pre dve godine, dok nisam napravio svoj privatni profil.

V.LJ.