Podržite Bečejski mozaik

Dostupan za sve, finansiran od strane čitalaca

Arhiva |

Impresum |

Kontakt |

Pretražite

Logo Becejski

Intervju sa Srđanom Gojkovićem Giletom iz „Električnog orgazma“: Tri decenije ad hok benda

Intervju sa Srđanom Gojkovićem Giletom iz „Električnog orgazma“:  Tri decenije ad hok bendatrg_fontane

U okviru turneje po Srbiji, nedavno je u Bečeju, u kafe klubu „Penny Lane“ gostovala grupa „Električni orgazam“, jedan od najpoznatijih rok sastava Srbije, ali i bivše Jugoslavije, koji traje preko 30 godina. Pevač i gitarista grupe, Srđan Gojković Gile je u intervjuu za Bečejski mozaik govorio o svom bendu.

Oskar popularnosti ste dobili 2010. godine, a sve je krenulo negde 1979. godine. Da li je tačno da je to prva nagrada koju je „Električni orgazam“ dobio tokom 30 godina postojanja?

– Da, to je prva i jedina nagrada koju je „Električni orgazam“ ikad dobio, jer nikad nismo bili miljenici tih foruma ili skupova ljudi koji odlučuju o nagradama. „Električni orgazam“ je osnovan u januaru 1980. godine, zapravo smo, posle koncerta grupe „Leb i sol“, doneli odluku da napravimo bend.

Postoji li ijedan snimak grupe „Hipnotisano pile“, to je bio naziv prve grupe, i kakvu muziku je taj bend svirao?

– Postoji, to su snimci koje smo snimili u nekoj običnoj prostoriji na kasetofonu, ali „pravi“ snimci ne postoje, jer nikad nismo ni ušli u neki demo studio. „Hipnotisano pile“ je bend koji je u raskoraku i prestao da postoji, i sada kad pogledam, to je bila neka pripremna faza za „Električni orgazam“. „Hipnotisano pile“ je bend koji smo napravili Jovec (Ljubomir Jovanović) i ja, a muzika koju smo svirali bi se možda mogla svrstati u hard rok ili pauer pop. Glavni autor u „Hipnotisanom piletu“ je bio Bojan Banović, koji je posle napravio grupu „Petar i zli vuci“. On je bio veliki fan „Bitlsa“ i pravio je pesme koje su imale mnogo melodija. Bio je prilično talentovan kao kompozitor, ali nije bio rešen da se posveti muzici više od onoga koliko je tada radio.

Priča se da je „Električni orgazam“ nastao kao ad hok sastav?

– Da. Zapravo, planirali smo veliki koncert „Hipnotisanog pileta“, radili smo mesecima, svirali na malim pank gitarijadama i spremali se za taj veliki koncert u SKC-u i za tu grupu je trebao da bude značajan događaj u karijeri. U to vreme je bio običaj da bend ima i predgrupu, pa smo iz zezanja rešili sami da napravimo i predgrupu, da se malo promenimo, i Ljuba je za to napisao nekoliko stvari. Istina je da je „Električni orgazam“ napravljen sa idejom da traje jedno veče, ali umesto uspona „Hipnotisanog pileta“ desio se uspon „Električnog orgazma“. U delu koncerta, kad je svirao „Električni orgazam“, bio je totalni delirijum i euforija, a kad je sviralo „Hipnotisano pile“, posle 15 minuta pola sale je izašlo napolje. Iste večeri se znalo da „Hipnotisano pile“ više ne postoji, jer je bila toliko različita reakcija na ta dva benda da nijedan član nije bio u dilemi i svima je bilo jasno da postoji samo „Električni orgazam“.

Koja je bila inicijalna postava na tom koncertu?

– Jovec (Ljubomir Jovanović) je svirao bubnjeve, Marina Vulić bas, ona je od početka bila u bendu i došla je u bend jer se sviđala Jovecu, orguljaš Ljubomir Đukić i bio je Goks – Goran Sinadinović koji je svirao drugu gitaru. On je svirao na tom i na zajedničkom koncertu, nas i „Šarla akrobate“ u Zagrebu, što je u stvari bio drugi koncert „Električnog orgazma“. Onda smo shvatili da ne možemo da imamo tri gitare u bendu, da nam treba neki ozbiljniji bubnjar i da je bolje da se Jovec vrati na gitaru. Nažalost, morali smo da se rešimo Goksa, koji je bio moj dobar drug. On je sada urednik na RTS-u i nije se dalje profesionalno bavio muzikom.

Što se tiče „Paket aranžmana“, postoji priča da su i „Bajaga“ i grupa „Tunel“ bili u toj kombinaciji. Da li ste se tada međusobno poznavali, vi, „Idoli“, „Šarlo“ i ta ekipa?

– Mi i „Šarlo“ smo bili deo te neke pank ekipe koja je gluvarila ispred SKC-a, na Filozofskom fakultetu i tu na platou, bili smo ortaci iz iste grupe ljudi. Sa Milanom sam išao u gimnaziju, a „Idole“ nismo poznavali dok nije snimljen „Paket aranžman“, odnosno kad su nas, ta tri benda, mediji spakovali u neku alternativnu scenu, onda smo se upoznali sa „Idolima“. U ono vreme mi smo na njih gledali kao na pop grupu, „šminkerski bend“, jer su bili bend sa Dedinja, što je tada značilo nešto loše, a mi smo bili nazovi andergraund bendovi. Celu priču oko „Paket aranžmana“, pokrenuo je producent Enco Lesić iz vrlo prozaičnih razloga, da napravi snimke i naplati neku lovu. On je startovao i „Šarla“ i „Orgazam“ i „Idole“, bio je iskusan stari muzičar i „provalio“ je da će tu nešto da se desi. Pozvao nas je da dođemo i besplatno da snimimo nešto, tako da smo zapravo ne znajući počeli da snimamo „Paket aranžman“. Pored nas zvao je još neke bendove, tu je bio i „Bajaga“, bend „Frka“, i Enco je pokušavao sve te beogradske bendove da spakuje u jednu kompilaciju, međutim, pitali su se i Siniša Škarica i Papica, i ipak su se opredelili za ova tri benda koji su u to vreme bili neki novi talas. Mi smo svi bili protiv „Paket aranžmana“, jer je svako hteo svoj solo album, ali shvatali smo to kao nužno zlo, kao prvi stepenik. Tada je bila praksa, kad se pojavi novi mladi bend, daš mu prvo da snimi singl, pa ako singl prođe dobro, dobije album, a „Paket aranžman“ je bio eksperiment.

Kako sad gledaš na „Paket aranžman“?

– Na to sada gledam kao na izuzetno značajnu ploču. Nedavno sam ga preslušao posle 20 godina. Meni zvuči kao odlična ploča.

Nakon toga ste krenuli u pregovore za prvi album?

– Na ljubomoru druga dva benda, mi smo prvi snimili album. Poslali smo prvo snimke za RTV Ljubljana, ali smo bili odbijeni, PGP nas je zamajavao, prvo nam nisu dali da se zovemo „Električni orgazam“, pa su umesto nama, zakazali termin za neke narodnjake, a onda nas je „startovao“ Jugoton.

Vlada mišljenje da su hrvatski, to jest zagrebački bendovi bolje prolazili u Beogradu i obratno, da li je to tačno?

– Donekle da. To i sad traje. Što se nas tiče, i sad bolje prolazimo u Zagrebu, a i oni u Beogradu. Uvek je postojao rivalitet između Zagreba i Beograda, i rivalitet i prijateljstvo, u nekom istorijskom preplitanju i u umetnosti, tako da se to prenelo i na rokenrol bendove iz ta dva grada.

Je li istina da vas je Bora Čorba odveo na Subotički festival?

– Bora Čorba nas je preporučio Viti Simurdiću koji je bio urednik festivala i onda smo mi prvo imali audiciju za Subotički festival u Domu omladine, gde smo svirali samo za Vitu, na nekoj maloj bini. Odmah smo bili primljeni.

A da li je tačno da su vam rekli da ne skačete po bini?

– Pa da, to je ta priča koja je vezana i za ove nagrade. Mi smo bili diskvalifikovani na tom festivalu koji je trebao da promoviše sve novotalasne bendove, jer smo bili najneprilagođeniji bend od svih i zaista smo skakali po bini. To je bila bina kao za televizijsko snimanje, slabo prikovana, sklepana, bile su neke odvratne šarene lampice na njoj i izgledala je kao bina za Splitski festival. Bilo nam je odvratno da sviramo na takvoj bini, a još kad su nam rekli da postoji mogućnost, ako se suviše pomeramo, da nešto počne da se ruši, to je bilo vauuu… odmah sam video eksploziju u studiju! Da nam to nisu rekli možda niko ne bi ni skakao toliko.

Posle toga dolazi Varšava?

– To je bilo kasnije, negde u novembru 1981. godine, onda već Marina odlazi iz benda, a Čavke (Goran Čavajda, bubnjar) se tada vraća iz vojske.

Varšavu pominjem i zbog incidenta na koncertu koji je i snimljen.

– I nama je taj snimak bio interesantan, jer je posle toga tamo gotovo nastao građanski rat, uvedeno je vanredno stanje. Oko Poljske je sve bilo jako zanimljivo, a mi smo pored svega još imali i snimljenu situaciju da nam je neko bacio suzavac na koncertu i da se prekida koncert, tako da je bilo logično da ćemo to da stavimo na album.

Album „Lišće prekriva Lisabon“, koji i danas sveže zvuči, pored albuma „Odbrana“, je vaš najznačajniji album. Tu se zaista vidi veliki žanrovski i stilski odstup od cele priče. To je napravljeno 1982. godine, u relativno kratkom roku su napisane sve pesme.

– Oba albuma su psihodelična. Varšava je neki mini-album, jer smo sve odsvirali tamo, pošto Poljaci nisu znali nijednu našu pesmu, odlučili smo da sviramo pesme sa našeg sledećeg albuma koji je tek trebao da bude objavljen. Svi tekstovi i muzika su u to vreme bili moji, a onda smo zajedno to oblikovali u neki finalni proizvod.

Da li je zaista album „Lišće prekriva Lisabon“, dobilo naziv po ljubavnom romanu?

– Da, to je stvarno tako bilo. Barbara Kartland je čuvena spisateljica ljubavnih romana, i meni je taj naslov delovalo pomalo mistično i intrigantno – kakve veze ima srpski bend sa Lisabonom? – i mislim da je idealan naslov i savršeno zvuči.

Pojavljuje se album „Kako bubanj kaže“ kao neki prelaz između ta dva albuma, a onda dolazi „Distorzija“. Od albuma „Lišće“ do „Distorzije“, razmak je oko tri godine, i desilo se pravi povratak korenima, nekom bazičnijem rokenrolu?

– Da, jednostavno smo se vratili onome što smo slušali pre nego što smo bili opijeni i fascinirani novim talasom, koji se u tom trenutku podudarao sa našim izlaskom pred oči javnosti i možda je svima izgledalo da smo počeli da slušamo muziku od „Sex Pistolsa“, ali nismo. Mi smo počeli da slušamo muziku od „Bitlsa“, tako da smo se vratili na taj garažni rok i ja zapravo mislim da je „Orgazam“ uvek bio garažni rokenrol bend sa dosta uticaja psihodelije, s tim što je u tom prvom periodu bila neka nju vejv psihodelija, jer je to tad bio zvuk na svetskoj sceni koji je uticao na nas i pretočilo se u takve pesme. Onda je nju vejv umro i svi ti svetski bendovi više nisu imali put u budućnost. Jedini bend koji je mogao da nastavi, po mom mišljenju, je „Kleš“ i upravo „Kleš“ je i bio primer benda koji je od pank benda postao opasan rokenrol bend.

Za album obrada, bilo je dosta loše kritike, ali ta ploča zvuči fenomenalno i mnogi su sa nje prvi put čuli neke pesme koje su kasnije čuli i u originalu. „Električni orgazam“ je obradio pesmu „The Man Who Sold The World“ 9-10 godina pre „Nirvane“. Odkud to da na tri ploče imate obrade pesama?

– I dan-danas je to najbolje producirana ploča. Mi smo voleli da pravimo neke iznenađujuće stvari koje su sve zbunjivale, a inspiracija je bila Bouvijev album, koji smo i ja i Ljuba jako voleli.

Posle malog komercijalnog zatišja, albuma obrada i „Kako bubanj kaže“, „Distorzija“ je doživela veliki uspeh. Da li je bilo komercijalnog promišljanja kada ste pravili taj album?

– Bend je tada bio u totalnom kolapsu i praktično niko osim mene nije imao više vere da će išta biti sa njim, tako da sam ja imao motiv da dokažem ljudima da greše i možda sam se malo više potrudio da pesme budu najbolje moguće. Kad je Ljuba otišao, ja sam imao ideju drastične i totalne promene i zvuka i svega. Nisam hteo da nađemo drugog klavijaturistu koji bi menjao Ljubu i još nekog pevača koji bi bio imitacija Ljube, nego sam želeo nešto sasvim drugo, solo gitaristu umesto klavijaturiste, tako da je zapravo Branislav Petrović – Banana bio zamena za Ljubu. I od tog trenutka smo počeli da sviramo po stadionima, halama, to je i jedini period kada smo to radili. Ja sam želeo da postanemo profi bend. Od albuma „Distorzija“ kad su došli Švaba (Zoran Radomirović, basista) i Banana, to konačno postaje naša prava i jedina profesija.

Nedugo zatim objavljujete album „Braćo i sestre“ i od obrade pesme Stonsa „Bejbe, ti nisi tu“ pravite zaista veliki hit tog momenta.

– Do pesme „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ to je bio najveći hit. U tom periodu bila je gradacija hitova, prvo su bile „Debela devojka“ i „Težak kao konj“, onda je došla pesma „Bejbe, ti nisi tu“ koja je postala još veći hit i zatim „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ postaje najveći hit.

Istovremeno ste imali sreću ili nesreću da je pesma „Igra rokenrol cela Jugoslavija“ bukvalno pojela taj album?

– Sa jedne strane da, bila je sreća, zato što je ta pesma u tom trenutku pomogla bendu, a onda se u mnogim stvarima okrenula protiv benda i donela deo publike koji uopšte nismo želeli.

Kako danas gledate na to? Uz tu pesmu su, recimo, dočekivani sportisti, Nove godine i pevalo je na desetine hiljada ljudi, ali „Električni orgazam“ nije samo ta pesma.

– Previše je svetla bačeno samo na tu pesmu i to ti je kao i sa svim drugim pesmama koje su hit, a koje ti na kraju dosade. Međutim, definitivno mislim, kad je izdvojim iz svih ovih okolnih dešavanja, da je to odlična trominutna rokenrol pesma koja ima sve elemente koji su potrebni za pesmu da postane hit. Ona je prošla sve te faze, nekako se prekalila i sad je sviramo bolje nego ikad, obično u prvom delu koncerta. Na neki način tekst te pesme govori o tome da smo konačno postali grupa koja svira svoj rokenrol po, tada, celoj Jugoslaviji i konačno smo dočekali da možemo da se bavimo muzikom na način koji smo želeli. Ali sve je to dovelo do velikog zasićenja, svirali smo iste pesme i osećali smo se kao putujući džuboks. Popularnost na neki način ubija, sve ti to nekako dosadi, osećaš zasićenje, i jednostavno sam osetio da idemo prema sudbini „Idola“ i da ćemo se raspasti ako nešto ne uradimo, neki drastični rez. U tom trenutku Čavke je odlučio da ide u Australiju na neko vreme, i to je bio savršeni momenat da kažemo: zamrzavamo aktivnosti benda na neodređeno vreme, to je bila jedina ideja koju sam imao, ako želimo u nekom trenutku da nastavimo da sviramo zajedno. Jer krajem 1988. godine nije bilo neke perspektive, i najbolje je bilo povući ručnu kočnicu. U tom periodu sam ja snimio solo album, dva albuma za decu sa Vladom Divljanom i jedan koji nije za decu, sa Švabom, Divljanom i Pikom (Ivan Stančić), koji je izašao pred početak rata i nije bio dovoljno promovisan. U svom tom ratnom ludilu nikoga nije zanimala muzika i niko nije obratio pažnju na njega.
Članovi grupe „Električni orgazam“ su se nakon nekoliko godina ponovo okupili i nastavili da sviraju zajedno, što rade i danas, prilično uspešno, a krajem prošle godine su krenuli na turneju po Srbiji, na kojoj su započeli koncertno promovisanje svog poslednjeg albuma „To što vidiš, to i jeste“.

G.V. i LJ.M.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *