trg_fontane
Jedna od najvećih ljudskih tragedija koja se dogodila u Bečeju je ona od 12. septembra 1931. godine. Tog dana Bečej, a pogotovo Tisu, zahvatilo je veliko nevreme.
Taj 12. septembar osvanuo je kao lep pozni letnji dan. Niko od Bečejaca tada nije očekivao veliko nevreme u popodnevnim satima i da će četrnaest putnika tada doživeti svoje poslednje putovanje.
Brodić „Stari Bečej“ je iz pristaništa Bečej krenuo popodne u pola tri prema Novom Bečeju. Na njemu se nalazilo tridesetak putnika. Bilo je tu učenika nižih razreda gimnazije, koji su pričali o školskim zgodama, zadacima, trgovci, čiji se razgovor svodio na uspešno obavljene poslove. Niko od njih nije mogao da pretpostavi šta će se dogodi u narednih pola sata.
Iako je bio lep dan, odjednom su sa zapadne strane počeli nagomilavati crni oblaci. Nad Tisom je postalo mračno. Vetar je duvao sve jače, talasi su bili sve veći. Da bi se spasili, putnici su ušli u salon koji se nalazio u unutrašnjosti brodića. Nastavili su putnici svoje razgovore, dok je krmaroš Mladen Mlađa Krstonošić pokušavao da smiri brodić pred naletima talasa podivljale Tise. Ali nevreme je bivalo sve jače. Krmaroš je povećao svoju budnost. U jednom trenutku naišao je do tada najveći talas koji je prodro u mašinske prostorije i ugasio vatru. Uvidevši da je nesreća na pomolu, krmaroš Krstonošić je pokušao da spase putnike. Pokušao je manevrom da brod dotera na suprotnu, banatsku stranu. Takav manevar je bio veoma težak jer su talasi sve jače i više nadirali. Drugi snažan talas je udario u bok brodića, razlupao je prozore kabine, i voda je prodrla u unutrašnjost. Situacija je bila kritična. Putnici su potrčali na palubu tražeći spas.
Čim su izašli na palubu skinut je čamac za spasavanje. Lađa je u tom momentu bila napunjena i počela je da tone.
Počelo je spasavanje, najpre žena i dece. Sigurno bi bilo spaseno više putnika da u velikom strahu od pogibije dva putnika nisu neočekivano skočila u čamac za spašavanje. Čamac nije mogao da izdrži teret i mnogi putnici su zauvek ostali na dnu Tise. Hrabriji su se upustili u borbu sa talasima, i zahvaljujući srećnim okolnostima njih desetoro je doplivalo na obalu Tise.
Tragedija brodića „Stari Bečej“, kao i borba krmaroša Mladena Mlađe Krstonošića, inspirisala je Danila Doroslovačkog, dedu našeg sugrađanina poznatog pod nadimkom „učitelj Dane”, da napiše pesmu:
„Plovila je lađa, i u lađi Mlađa,
Po Tisi je plovila s talasi se borila,
Kada je lađa stigla oko pola puta,
Sa zapada stiže olujina ljuta.
S olujinom ljutom vrlo jaka krupa
Kapetanu lađe prozore polupa
To je jaka sila, sva se lađa ljulja,
A kroz prozore voda sva u lađu kulja.
Kad to vide Mlađa, da se davi lađa,
On je korman pustio i u Tisu skočio.
Tu su bile gospe iz naše Evrope,
Tu su bile seje Brankovićeg pope”.
Pesma se dugo pevala po kafanama. Najradije su je pevali deca i stariji, dok je omladina nije prihvatila.
O ovoj tragediji pisala je i beogradska „Pravda“.
Posle velikih napora lađa je izvađena iz reke u oktobru 1931. godine. Dopremljena je u kanal kralja Petra gde je prerađena u remorker, tj. za vuču tereta.
Pre nego što je počelo prerađivanje lađe, izašla je istražna komisija. Istražna komisija je utvrdila da je na lađi u trenutku nesreće bilo sve ispravno. Motor je radio, čamac i pojasevi za spasavanje su bili na svom mestu i vlasnik nije kriv za nesreću. Komisija je utvrdila da je lađa za tri i po minuta potonula. Lađa je bila osigurana kod „Triglava” za 400.000 dinara, a njeno vađenje iz reke je koštalo 47.000 dinara.
Državni tužilac je podneo tužbu Okružnom sudu u Novom Sadu 9. januara 1932. godine. Tužilac je u svojoj optužio krmaroša Mladena Krstonošića, mašinistu Vinka Viraga i vlasnike lađe Ivana Molnara i Lajoša Ača, jer je smatrao da je kod njih postojao nehat što je omogućilo da do nesreće dođe. Suđenje je trebalo da počne u februaru 1932. godine. Za njega je vladalo veliko interesovanje. Nažalost, lokalna štampa tog vremena nije prenela izveštaj sa suđenja, kao ni presudu, tako da smo ostali uskraćeni za konačnu sudsku odluku.
Posle nesreće na Tisi, jedno vreme dva Bečeja su bila bez brodskog prevoza putnika. Pokušali su beogradski brodovlasnici Jezdić i Bakarić sa brodovima „Tomislav” i „Srpče” da uspostave ponovo rečni saobraćaj, ali taj poduhvat nije uspeo iz finansijskih razloga. To su bili skupoceni i veći brodovi, tako da njihovo angažovanje na ovako kratkoj liniji nije bilo ekonomski opravdano.
Linija Stari Bečej-Novi Bečej je uspostavljena zahvaljujući brodovlasniku iz Starog Bečeja Crkvenjakovu, koji je imao brod „Miroslav”. Ime mu je dao po svom najstarijem sinu Miroslavu. Brod je mogao da nosi 150 putnika, a kao gorivo je koristio generatorski gas. „Miroslav” će na ovoj liniji ostati do početka Drugog svetskog rata.
Dragiša Slavić
