trg_fontane
NOVI BEČEJ: Posle Predraga Predina još jedan vaterpolista VK Bečej školovanje i sportsku karijeru nastavio je u „obećanoj zemlji“ Americi. Posle više od decenije igranja za Bečej Marko Džigurski (21) je posle gimnazije upisao studije na St. Francis Collegeu u Njujorku.
Poslednje dane letnjeg raspusta Marko provodi u rodnom Novom Bečeju, u krugu porodice, majke Nade, oca Dragana, sestre Dragane i bake Gorice.
– Ova dva meseca su mi prošla brzinom svetlosti – počeo je svoju priču Marko.
– Sada već pakujem kofere, jer se uskoro vraćam u Njujork. Zaista sam se lepo odmorio, sreo stare drugare, najčešće sam bio na bazenu, jer sam morao da održavam kondiciju, pošto me po povratku u Njujork očekuju pripreme za novu sezonu.
Kako je došlo do odlaska u Ameriku?
– To je oduvek bila moja želja, još pre upisa u srednju školu želeo sam da odem, ali je to tada bilo nemoguće. Kada sam završio gimnaziju, putem interneta sam tragao za koledžom, uslov je naravno bio da imaju vaterpolo ekipu. Video sam da St. Francis College ima dobru vaterpolo ekipu, gde je studirao i igrao vaterpolo Predrag Predin, pa sam, posle uspešno položenog testa, uputio molbu da mi odobre stipendiju za školovanje. Možete samo zamisliti koliko sam bio srećan kada sam jednoga dana dobio mejl: „Čestitamo, primljeni ste!“. Koledž mi je obezbedio školsku stipendiju, dok smo mi morali da obezbedimo novac za smeštaj, ishranu, putne troškove i ostalo. Usledile su višenedeljne muke oko papirologije za vizu, da bih konačno 16. avgusta prošle godine krenuo na put mojih snova.
Kakav je bio prvi utisak kada si sleteo u Njujork?
– Bio sam veoma uzbuđen, nisam verovao da se to meni događa. Kada smo sleteli, dočekao nas je trener vaterpolo ekipe Igor Samardžija, koji je sve dobro organizovao. Da sam stigao u Ameriku bio sam svestan tek kada sam na ulazu u koledž video crnca u uniformi obezbeđenja, rekao sam u sebi: „Tu sam!“. Prvog dana smo samo spavali, da bi negde oko ponoći, mi novajlije, ja i još pet Beograđana, metroom otišli u centar Njujorka. Utisak je bio fantastičan, centar je bio prepun sveta, a mi smo bili opčinjeni zgradama koji su se završavale tamo negde na nebu. Naš prvi izlet trajao je samo pola sata, jer praktično nismo ni znali gde bismo mogli ići, a i sutra smo imali prve obaveze.
Kako izgleda nastava na koledžu?
– Svaki student ima svog mentora. Mene je preuzela Amerikanka italijanskog porekla, Cristin de Paolo koja mi je mnogo pomogla, posebno kod odluke koje predmete ću slušati. Odlučio sam se za šest predmeta, političke nauke, kriminologiju, istoriju SAD od 1895. godine, koja je obavezan predmet, matematiku, sociologiju i ekonomiju. Inače nisi obavezan da prisustvuješ predavanjima, ali profesori zapisuju ko je odsutan! Predavanja su odlično organizovana, profesori nam postave problem i od nas traže da ponudimo rešenja, vode se polemike i razgovori, tako da samostalnost dolazi do punog izražaja. Nastava je počela 8. septembra, a već 15. oktobra smo imali prve testove, inače svi predmeti se polažu putem testova. Mada sam solidno znao engleski, veliku pomoć u pravilnom izgovaranju i pisanju sam dobio od mog cimera, inače plivača Tejlora Perkinsa. Poslednji, 12. ispit (u svakom semestru po šest) sam položio 7. maja, kada sam praktično očistio prvu godinu sa prosekom 3,6, a maksimalna ocena je četiri.
Da li su veliki troškovi boravka?
– Za školovanje stipendiju mi je obezbedio koledž, a sve ostale troškove mi plaćaju roditelji. Troškovi su veliki, ali u Americi svako ima mogućnosti da zaradi. Plaća se raznošenje pošte, čišćenje, dežurstva na utakmicama, pomoć prilikom selidbe, prekucavanje tekstova, pa ukoliko si vredan, možeš da obezbediš solidan džeparac.
Vaterpolo ekipa koledža je imala dosta uspeha?
– Sport je veoma zastupljen na St. Francis Collegeu, gde nastavu sluša više od deset hiljada studenata. Vaterpolo je posle košarke najpopularniji, imali smo jaku ekipu u kojoj igra osam Srba, četiri Mađara, tri Amerikanca, dva Hrvata i jedan Gruzijac, trener je Igor Samardžija, a pomoćni trener naš Predrag Predin. Trenira se dva puta dnevno, ali je sve usklađeno sa nastavom koja ima prioritet. Igrali smo odlično, najpre smo postali prvaci Severa, potom na velikom finalu (8 ekipa) prvaci Istočne obale, što nam je obezbedilo učešće na „Fajnal foru“ za prvaka SAD, gde smo zauzeli četvrto mesto. Bio je to veliki uspeh, pre toga našem koledžu je to uspelo samo jednom i to 2005. godine, pa je razumljivo da je na koledžu ekipi priređeno veliko slavlje.
Uspešan si bio i u atletici?
– Rekao sam da sport zauzima značajno mesto u aktivnostima koledža. Kada je završena vaterpolo sezona, moja drugarica Jovana Ćirić me je pozvala na trening atletičara. Uzeo sam kugle i onako od šale bacio je prilično daleko, to je video trener i uključio me u ekipu. Posle nekoliko pokušaja prebacio sam normu od 11 metara, pa sam branio boje koledža na završnom prvenstvu Istočne obale, gde sam ostvario rezultat 12,42 m.
Očekuje te povratak?
– Krajem avgusta, kada ovaj naš razgovor bude u štampi već ću biti u Njujorku. Upisao sam drugu godinu i naravno, igraću vaterpolo. Imaćemo ponovo jaku ekipu koja će pokušati na prvenstvu SAD da ostvari bolji plasman od četvrtog mesta.
Stevan Davidović
