musicloverparadise.com

Becejski mozaik

Aktuelno

Ubrzani kurs iz šekspirologije

Ni to što je najavljena kao prva profesionalna produkcija bečejskog Gradskog pozorišta, ni to što je bila humanitarnog karaktera (sakupljeni novac biće poslat kraljevačkom pozorištu koje je stradalo u nedavnom zemljotresu), nije bilo dovoljno da se okupi pristojan broj posetilaca na premijeri komada „Sabrana dela Viljema Šekspira ukratko“.

Šta uopšte znači pristojan broj posetilaca kada je reč o posećenosti pozorišnih predstava u bečejskom Gradskom pozorištu? Kakve su to naše prilike? Takve da strepimo pred svaku gostujuću predstavu da li ćemo se opet osramotiti. Ako bismo poredili prosečnu posetu na gostujućim predstavama sa ovom na premijeri pomenutog komada prošlog petka, onda je poseta čak bila dobra. To, nažalost, znači da je sala bila poluprazna/ polupuna, što je moglo da začudi glumce i pristiglog direktora kraljevačkog pozorišta, nas ovde svakako ne.
Sve nam je poznato. Došli bi ljudi, ali, nekako, i te premijere zakazuju u nedoba! Baš im petak uveče nikako ne odgovara, baš počinje vikend, baš onda, eto, počinje pregled dnevnih događanja na „Farmi“... A predstava i premijera će biti, a biće i zemljotresa... Pa i tih 300 dinara nije baš malo... Doduše, i glumci su se odrekli honorara, i pozorište zarade, ali hajde daj ti za dvoje dece 600 dinara za predstavu, lepi su to novci...
Ovaj lament je, naravno, besmislen. Ili bar suvišan. „Slabosti, ime ti je loša reklama“, rekao bi, valjda, Šekspir, da je živ i da ga služi vid. Mogli bismo da se tešimo kako je omanuo marketing, međutim, ovoga puta to nije slučaj. Obaveštenja preko interneta, fejsbuk podsetnici, desetine pozivnice preko mejla, po svim školama plakati sa dovoljno provokativnom sadržinom, „Radio Mileva“ i frau Gabriela zajedno, na istom zadatku, i opet – polupuna kapa. Za one idiote „Kursadžije“, i dupke punu salu, bio je dovoljan jedan izbledeli plakat sa uvijenim krajevima; za uspešno reklamiranje Šekspira, čak ovako „pitkog“ i ovoliko „potkresanog“, nije bio dovoljno upadljiv ni onaj, svim bojama išarani, gigantski plakat u prozoru Kreativnog centra, valjda najfrekventnijem mestu u centru grada. Ali „kako vam drago“, što bi rekao Viljem.
Konačno, nešto i o predstavi! Ima se tu šta zameriti. Prvo, moglo se bez prenaglašenog podilaženja publici, koje je, bez sumnje, sastavni deo predstave, i koje počinje još i pre predstave – na plakatima. Tu se imalo za cilj privući publiku pomalo provincijalskim „ašikovanjem“ sa ukusom prosečnog gledaoca, koji bi – valjda tako misli autor ovog komada – pre došao da pogleda Šekspira-pijanca nego Šekspira-klasika. Ako se već igralo na kartu detronizacije bogolikog Šekspira, što je u samoj predstavi dato sa mnogo više ukusa i spasonosne ironije, moglo se i bez besmislenog pominjanja Seke Aleksić, a pogotovo bez konstatacija kako je Šekspir sigurno svima nama dosadan, ali da ne smemo to da priznamo, ili – još gore – kako „Šekspira niko ne voli“ i da je tvrditi suprotno „obično foliranje“. Ali, kao što je rečeno, to je bio samo način da se isprovocira ono malo theatre-friendly populacije u Bečeju, i sasvim je legitiman (marketinški) čin.
Scenografija je bila pretrpana duhovitim reprodukcijama verovatno najčuvenijeg Šekspirovog portreta. Če Gevari, Bobu Marliju, Merlin Monro, Gruču Marksu i drugima Šekspir „pozajmljuje“ svoj lik, što se, na simboličkoj ravni (ovom mudrovanju će se članovi TREŠ-a podrugljivo nasmejati), može protumačiti i kao omaž pesniku, kao podsećanje na njegovu sveprisutnost, svevremenost i savremenost.
Na početku je ostavljeno dovoljno vremena da se razgledaju ošekspirene ikone dvadesetog veka, a onda se na sceni, uz neizbežnu renesansnu muziku, pojavljuje mladić u karakterističnoj odeći elizabetanskog doba, ali u žutim starkama, sa podebelim jednotomnim izdanjem sabranih dela Viljema Šekspira u rukama. U prologu – to opšte mesto renesansnog pozorišta odlično je poslužilo u ovom slučaju – najavljuje se, kako je to već običaj, ono što gledaoci mogu da očekuju. I već tu počinje ono što je obećano – komedija, lakrdija, farsa, burleska. Nijedna od ovih odrednica nema, niti treba da ima, negativnu konotaciju. Naprotiv! Ove žanrovske odrednice, bliske pre svega smehotvornoj tradiciji karnevalske književnosti, ne smeju se smatrati manje vrednim od ostalih, „ozbiljnih“, pozorišnih žanrova, pogotovo danas kada od tragedije često nastane farsa, i obrnuto.
Gluma je bila veoma dobra, i to je svakako najveći kvalitet ove predstave. Glumački trio (Pavlović, Simić, Molnar) je, uz mnogo akrobacija na sceni i ispred nje, rapidno „prepričavao“ Šekspira, a publika je – i to je najvažnije – to odlično prihvatila. Trideset i sedam drama osavremenjenog Šekspira, onako kako ga TREŠ (Trupa za redukovanje Šekspira) vidi, mogu se prikazati i kroz komentarisanje fudbalske utakmice (što je na tragu montipajtonovskog humora), i kroz prikaz kulinarske emisije, i u vidu kviza „Želite li da postanete milioner?“ itd.
U burlesknom dvosatnom „premotavanju“ Šekspirovih dela želelo se narugati konvencijama i stereotipima, ali je predstava upravo stereotipima omeđena – na početku „Romeo i Julija“, na kraju „Hamlet“! Baš kao u lektiri za srednju školu, o kojoj se sa dosta ironije govori. Sve između je dosta zgužvano i ovlaš dodirnuto, ali sa mnogo duhovitosti i dosta ironije. Ipak, na kraju ispada da su, bežeći od konvencija, naleteli na jednu neizbežnu – na Šekspirove dve najpopularnije tragedije. Iako su date u ozabavljenom vidu, ipak se oseća da su one i ovde – kanonske. Stoga se čini – i to je moj opšti utisak – da je predstava namenjena pre svega srednjoškolcima.
Naravno, ne treba smetnuti sa uma ironični otklon od sveopšte dogmatske privrženosti Šekspiru, što je svakako jedna od osnovnih i najzanimljivijih ideja predstave. Predstava, zapravo, sve vreme luta između omaža Šekspirovom delu i ironične revalorizacije istog. Upravo na toj liniji desakralizacija-sakralizacija pokušava se izgraditi odnos autora teksta i glumaca prema Šekspirovom delu – od (fingiranog) poricanja originalnosti do bezuslovne apoteoze njegovom geniju. I tako se, na toj klackalici, klate i gledaoci, kojima, posebno onim neupućenima, do kraja neće biti jasno da li se Šekspiru ovde htelo podsmehnuti ili ga još više učvrstiti na prestolu sa kojeg ne silazi već četiri stoleća. No, to su pitanja za šekspirologe, teatrologe i pozorišne kritičare (neki od njih su tokom predstave posredno apostrofirani, npr. Ivan Medenica, ako se ne varam).
Postavlja se pitanje da li TREŠ redukovanjem Šekspira ovog pisca spasava od pogrešnih i nasilnih učitavanja i loših interpretacija ili ga prilagođava sveopštem (ne)ukusu. No poruka je jasna – genije je genije, bez obzira na to što je ponekad dosadan, ponekad anahroničan, ponekad nedosledan, ponekad suviše apstraktan. Jer, uprkos svemu tome, Šekspirova dela treba, kako je to rekao jedan od glumaca, držati pored jastuka umesto Biblije. I to je najveća istina i najlepša poruka gledaocima. Ostalo je – čitanje...
Konačno, treba reći da je ova predstava, uprkos pojedinim manama, više nego osvežavajuća. Ne postoji nijedan razlog zbog koga bi je trebalo preskočiti, i ne bi se imala čega stideti ni kad bi se prikazivala u mnogo većim pozorišnim sredinama, tamo gde se na pozorišnu i duhovnu kulturu polaže mnogo više. Kao prva profesionalna produkcija našeg Gradskog pozorišta, komad „Sabrana dela Viljema Šekspira ukratko“ ne samo što predstavlja veliku i preko potrebnu afirmaciju pozorišne kulture kod nas već daje i nadu da će za nekoliko godina bečejska publika gledati sve kvalitetnije predstave. Ostaje još samo da dovučemo publiku u pozorište. I da zamolimo upravu pozorišta da se termini predstava ne poklapaju sa „Farmom“.

Zdravko Petrović

Rate this item
(0 votes)
back to top