Čarobni ručak sa Ildikom Tot: Hleb za ukućane, prijatelje – terapija za dušu

  11 april 2022
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

U rubrici „Čarobni ručak“ ugostićemo zanimljive ljude iz Bečeja koji će pričati priču o hrani i kuvanju na nekonvencionalan, a ponekad i na revolucionalan način.

Sada trgovkinja, danas cvećarka Ildiko Tot otkriva svoj prvi, pa i drugi „bliski susret“ s kuhinjom i kuvanjem, priča o tome zašto su pečeni skakavci predivni, zbog čega je naučila da peče hleb i kako je „nekuvarica“ zbog čijeg paprikaša su njena deca plakala, postala neko ko danas uživa u pripremi hrane.

- Oduvek sam volela ukusnu, dobro pripremljenu hranu, jedini problem je bio što nisam znala da kuvam, nije me ni privlačilo da naučim. Bila sam osoba koja je i supu iz kese umela da pokvari. Kad sam se udala, rodila decu i dalje je mama kuvala za nas, mi smo „čoporativno“ išli na ručkove kod nje. Nedeljni ručak je uvek i neizostavno bila „žuta supa“, pohovano meso, pomfrit, sve ostalo bi bilo svetogrđe za mene. Sad me je malo i sramota zbog svojih zahteva. U kući nisam imala šporet već rešo sa dve ringle, sasvim dovoljan, čak previše za šta se koristio.

I onda su nastupile promene. Ildiko je ispričala šta ju je pokrenulo da počne da kuva, kako je to izgledalo na početku i zbog čega su svi ukućani plakali.

- Pre pet godina, u mojoj 43. godini se desio preokret u životu, razvod, mamina bolest i nova osoba u mom životu, što me je „pokrenulo“ da počnem da kuvam. Kad sam napravila prvi paprikaš u životu seli smo za sto i kad sam pogledala u svoje troje dece – ona su plakala. Ne, nisu plakala od sreće, paprikaš je bio nejestiv. Nisam se predavala, to je bila nova strast, izazov koji me je terao dalje. Polako sam počela da dobijam od ukućana pohvale za svoja dela, što je bio vetar u leđa. Kako sam u međuvremenu ostala bez posla, uhvatila sam sebe kako sam postala prava domaćica koja užurbano sprema sveže ručkove za decu i partnera kad dolaze/odlaze u školu i posao. Vremenom sam uključivala i decu koja su uživala u spremanju hrane.

Tada se desila pandemija koronavirusa i Ildiko je izabrala novu kulinarsku strast.

- Početak pandemije me je zatekao u inostranstvu i po povratku sam dobila 28 dana karantina. U to vreme sam naišla na sugrađanku koja je onlajn edukovala zainteresovane kako se sprema domaći kvas pa potom hleb i ostala peciva. Pomislih da je to super ideja da se ubije vreme od 28 dana koliko sam bila zatvorena u kuću. Uspešno, sledeći instrukcije, kvas mi je „oživeo“, ogromno uzbuđenje je bilo kod prvog hleba, doduše, bila je lepinja, ali sam bila presrećna… Od tada moj kvas „živi“ i nedeljno ispečem 2-3 domaća hleba, za ukućane, prijatelje, poznanike. To me smiruje i pričinjava zadovoljstvo, terapija je za dušu. Mnogo puta zastanem i vratim se u ne tako daleka vremena kad nisam mogla zamisliti da ću nekad umeti hleb da ispečem. Naravno, pored hleba i dalje kuvam, većinom vojvođanska jela, meso sa mesom, mada, moram priznati nije svake nedelje na meniju „žuta supa“, pohovano meso i pomfrit...

Pre svega toga desio se Ildikin prvi „bliski susret“ s kuhinjom.

- Moj prvi susret sa kuhinjom je bio kad sam bila devojka. Posvađala sam se sa majkom i epilog svađe je bio „za ručak se snađi“. Pomislih, „eh, kao da je sveto pismo“, uzela sam meso, pleh i stavila da se peče. Kad je bilo gotovo, pečenje je bilo kao đon od cipele, tvrdo, suvo i, što je najgore, bezukusno, jer sam izostavila začine.

Mnogo vremena i pre tog događaja desilo se njen prvi susret sa egzotičnom hranom – sa skakavcima.

- Kao dete sam jako slabo jela, bilo je batina, suza, svega, da bi me privoleli da jedem. Jednom prilikom sam bila sa drugaricom i njenim ocem na vikendici. Dobile smo zadatak da skupimo što više skakavaca u teglu, koje je on na kraju ispržio u ulju. Tako slasno ne pamtim kad sam jela. Naravno, čim sam došla kući sa vrata sam pričala svoj doživljaj, otac me je samo mrko gledao, imala sam osećaj da me nije čuo. Zato sam prilikom prvog odlaska u voćnjak sakupila skakavce i želela da demonstriram svoje novostečeno kuvarsko iskustvo. Letela je i šerpa, ali i šamari uz „pokidasmo se da ugađamo sa svakojakom hranom i ti to ne jedeš, nego ćeš skakavce da jedeš“!

Ipak, i dalje joj je omiljena kuhinja naša, vojvođanska.

- Probala sam više kuhinja i moram priznati da mi je najbliža ova naša vojvođanska, meso sa mesom. I dalje obožavam pohovano meso i pomfrit, najviše kad neko ume dobro da spremi. Suprug je vozač kamiona i retko je kod kuće, a voli da kuva. Povremeno, kad se zadesi kod kuće za vikend, napravi pohovano meso i ništa mi slađe od toga nema. Drugačije je kad neko drugi sprema iako sam već zavolela kuvanje i uživam u njemu. Nedeljom, kad nema obaveza, škole, posla, svi zajedno spremamo ručak. Otkako „umem“ da kuvam nijedna hrana za pripremiti mi nije izazov. Nađem recept koji me zanima i bez ikakvih bojazni napravim hranu, a to je pre par godina za mene bila misaona imenica. Ono što je iznenađujuće da i uspe, svi prihvate. S tim verovatno ima veze i to što danas uživam u pripremi hrane i dajem sebe maksimalno.

Priredila: K.D.F.

Naslovi

Popularni Članci

      

Vojvodina

Srbija