trg_fontane
„Petnaestogodišnja devojka drži za ruke svog jednogodišnjeg sina, ljudi je zovu drolja. Niko ne zna da je silovana kada je imala trinaest godina. Ljudi nazivaju devojku debelom. Niko ne zna da ona ima ozbiljnu bolest koja to uzrokuje. Ljudi nazivaju starca ružnim. Niko ne zna za teške povrede na licu dok se borio za našu zemlju.”
Iza ovog i sličnih proglasa kojima nas bombarduje „belorukavičarski” aspekt aktuelnog svetskog poretka, krije se specifičan, sasvim neočekivan, mehanizam. Gorespomenuta devojka, kako navod postavlja, zaista je nesrećnica čija je gojaznost jedan od simptoma bolesti. Ali šta da je devojka naprosto odlučila da se posveti jelu (a što se u ovoj eri terora svete trijade mladosti-zdravlja-lepote drži da je nemoguće), da je, dakle, „projekatska” žderačica? Ili da naprosto nije mogla odoleti žderačkom porivu? Bila je, recimo, emotivno neispunjena pa se nadopunjavala mesnim prerađevinama – noću je ustajala, iskradala se u špajz i gulila „ispunjavajuću” švarglu. U tom slučaju je, možebiti, okej da bude podvrgnuta zajebanciji? Ako je trinaestogodišnja devojčica poleguša, ako se, dakle, prerano (rano/kasno je zapravo kulturološka konvencija) posvetila promiskuitetnom seksu – tada je treba žigosati imenom drolje?! – Kamo sreće da je tako! Ali obziri (teror!) političke korektnosti to svakako ne bi dopustili. Kažem kamo sreće – ne, naravno, stoga što mislim da je bilo koja osoba nužno drolja samim tim što je promiskuitetna (naziv drolja, odnosno kurva u ličnom leksikonu ostavljam pre za izvesne moralne devijacije na tragu samoprodajnosti, nedostatka samodostojanstva od čega jedna promiskuitetna osoba može patiti, ali i ne mora!), nego zato što bi upravo tada bila moguća jedna odbrana promiskuiteta, tj. prava na promiskuitet. I istinska odbrana gojaznosti. Ne odbrana debeljka koga povređuje kad čuje da ga zezaju (što u zadatak uzima politička korektnost), već odbrana gojaznosti kao takve – prava pojedinih ljudi, i čak smisla, da se prejedaju. Tek tada bila bi moguća diskusija, sučeljavanje različitih mišljenja. I, shodno tome, promena društvenih odnosa. A to je ključno! Otvaranjem diskusije i svojevrsne opšte sprdačine, pored debelih ljudi na tapet bi mogli doći i, recimo, šlank osobe – njihovo iscrpljivanje u teretani, njihov život posvećen meditacijama o hrani kojoj se ne usuđuju prići i neprekidnim kalorijskim proračunavanjima unosa i utroška.
U gornjem navodu se, kako vidimo, iznalaze situacije, malo verovatne, ali logički svakako mogućne, koje bi trebalo da podriju našu uverenost u pravo da se sprdamo (uzgred da kažem, karakteristično je slepilo autora navoda za eventualne kontraprimere – ne pomišlja se da se gorespomenuta devojka možebiti podgojila svakodnevno pržeći „na korejski način” u tiganju male, slatke kučiće i praveći sebi moče). Apel na filozofsku (čak paranoidnu) skrupuloznost u otklanjanju svake, pa i najmanje, mogućnosti pre nego što se odluči da se sprda je, naprosto, krajnje sulud! Na taj način bilo bi, recimo, devastirano čitavo biće komediografije – da je to sledio, Molijer se ne bi usudio napisati svog Tvrdicu jer bi ga proganjala pomisao na mogućnost da je njegov junak zapravo jadnik opsednut patološkim strahom od toga da će postati siromah i skončati u bedi. Međutim, zagovornici političke korektnosti ne shvataju da bi jedan takav sprdač kao što je Molijer napisao svoju komediju svejedno i da je bio svestan, kao što verovatno i jeste bio, tužne psihološke geneze tvrdičluka.
Zašto se, dakle, ne treba sprdati na račun debelog pojedinca? Zato, tvrde uterivači političke korektnosti, da ga ne bismo uznemiravali, da ne bismo povređivali njegovu tananu dušu. – Jer stanovište političke korektnosti bez izuzetka gleda na gojaznu osobu kao na žrtvu, nemoćnu spodobu koja nužno želi biti mršava! Bitno je, dakle, jedino ne uznemiriti debelog nevoljnika. Stoga, bilo koji da je razlog debljine (opravdan ili ne – bolest, dakle, ili slabost volje, samozapuštenost), predlaže se uzdržavanje od sprdanja. A istovremeno, i u tome počiva koren nedoslednosti, drži se da je bolje da pojedinac nije debeo, tj. ne podržava se njegova sklonost da mu noge izviruju iz frižidera usled odluke ili pokleknuća volje. Pokret političke korektnosti, kako uviđamo – a uvid je krajnje neočekivan, jer bi se pre očekivalo upravo suprotno – ne zagovara slobodu različitih stavova, partikularizam u mišljenju. Za njih će gojazan čovek uvek biti „debeljko”, a promiskuitetna osoba „drolja”! Jedina novina jeste činjenica da su to spremni prećutati – a to, svakako, ne čini bitnu razliku. Moral političke korektnosti zapravo je stari, zatucani moral!
Ako se zagovara ćutnja, a to čini imperativ političke korektnosti, tada se zagovara status quo (nepromenjeno stanje). Umesto toga valja objaviti opštu sprdačinu i diskusiju koja se implicite odvija u njenoj osnovi – diskusiju kojoj nema kraja, koja nema razrešenje jer, zapravo, i ne treba da ga ima (kraj diskusije predstavlja rezultat nasilja misaonog totalitarizma). U njoj je lepše i svakako zdravije živeti nego u hladnoći, brisanom prostoru političke korektnosti ispod koje romori ista ova protivstavljenost mišljenja, ali koja je pri tom nepokretna i, usled odsustva interakcije, neizmenjiva.
U ime toga, da zaključim: debela, debela, najela se pepela!
Ivan Kovač
