trg_fontaneVenčaše se kraljević i izabranica njegovog plemenitog srca, te življahu srećno i blagorodno još dugo, dugo godina! A venčanju prisustvovaše (putem tv-a) gotovo tri milijarde podanika!
Šta je to što toliko fascinira, toliko imponuje u čitavoj stvari? Šta produkuje maniju? Bogatstvo, ugled i elitizam, tradicionalnost kraljevske kuće? „Valja se” poštovati tradiciju! U redu – ali šta je tradicija? Pa zar istorija Engleske ne beleži i donošenje Velike povelje (Magna carta) koja je ograničila obest kraljeva, ili jednog Kromvela koji je pogubio kralja Čarlsa I i privremeno ukinuo monarhiju? Tradicija je vrednosno sproveden izbor iz prošlosti! U skladu je sa engleskom tradicijom, dakle, ne samo parola „Nek’ dugo živi kralj!”, već i poklič „Dobar kralj – mrtav kralj!” (ovde se može parafrazirati čuvena nadrealistička komparacija – „Lepo kao mrtav pop/kralj”).
Idolatriji prema velikašima počesto je robovala i sama istorijska nauka. Pogledajte istorijske udžbenike, sve tu vrvi od besmislenih podataka o dvorskim zbitijama – intrigama, svrgavanjima (iako se to na samu društvenu stvarnost nimalo nije odrazilo), kuriozitetima (koga zabole što je, recimo, Luj 14-ti voleo balet i zbog omiljene uloge u jednom plesu prozvan Kralj Sunce; ili, danas, za zanimljivosti Putinove palate-aviona i blindiranog vozila, koje imaju za cilj jedino etabliranje aktuelnog ruskog carizma – bih bio, uzgred rečeno, spreman platiti da mi se takve „zanimljivosti” uklone iz pameti). Gde su tu socio-ekonomske zakonitosti koje su definisale (i definišu) život podanika, i njihova bespoštedna analiza umesto apologije (odbrane) istih putem njihovog fatalističkog prikaza? Gde je tu istorija privatnog života običnog naroda? Da li je car imao periku ili prirodnu kosu, da li je voleo da gricka sufle ili baklavu, da privodi u ložnicu istovremeno dve ili dvadeset dve žene – relevantno je samo za ubogog ljubitelja trača. Stoga je bavljenje pinkovskim virtuelnim „Dvorom” ili britanskim – identično! Praćenje pikanterija iz života pevača Miloša Bojanića jednako je egzistencijalno-ubogo kao praćenje pikanterija iz života nekog doktora nauka, ili članova kraljevske porodice makar oni predstavljali osvedočene čuvare tradicionalnih kulturnih vrednosti (ili, preciznije, beživotne uštogljenosti i rigidne patrijarhalnosti)! Jesu li se cmakali na balkonu Vestminsterske palate ili ne, idiot-detalji oko haljine, klope, protokolarne sitnurije… Visoki nivo limunadnosti prisutan je u oba slučaja!
Neka se Miloš Bojanić zabavlja kako hoće, neka se kraljević i „prosjakinja” venčavaju – sretno im bilo! Ali postati njihov virtuelni, samookivajući podanik (ako je dvor ono što se emituje na televiziji Pink – tada su njegovi podanici oni što to gledaju!) stvar je prestrašenosti individualnom slobodom, otuđene čovečnosti. U sebi i ljudima oko sebe čovek nije u stanju prepoznati ono što vidi među dvorjanima – ljudsku izvrsnost, koja se otuđila od njega samog! Stoga je nama potrebno da mladina burma nije od običnog, „banalnog” zlata već, naime, od velškog! Ništa tu nije banalno (čitaj „kao naše”, prostoljudsko) – sve je od kosmičkog materijala. Sve je, upravo, kosmičko!
Mlade Britanke (musave i gladne srednjovekovne pučanke iz zaseoka širom kraljevstva) sa plišanim krunama urlaju na svadbenoj svečanosti preostalom neoženjenom kraljeviću – „oženi me, oženi me”. One haluciniraju o svom „venčanju iz bajke”, svojoj slatkoj životnoj priči, o svom princu na konju. A da se tome uopšte mogu nadati omogućio im je potez kraljevske porodice – duboko podmukao, svesno ili ne – da kraljević nevestu odabere iz obične raje! Ma kako da se to može pozitivno tumačiti kao hvatanje koraka s vremenom kraljevske kuće, humanizacija odnosa u njoj, ova mezalijansa (brak između osoba različitih prema rodu ili položaju) postaje način da se rojalizam dodatno utvrdi. Jednako kao perfidnost „američkog sna” – činjenica je da perač sudova može postati šef kuhinje ili čak vlasnik, ali ne mogu svi perači to postati! Niti se, jednako tome, svaka podanik-seljančica može udati za kraljevića!
A tu izbija i jedna druga implikacija. Budući da se nekakva prostokrvna plebejka mogla udati za prestolonaslednika – šta uopšte od polubožanskog bića kraljevskog ostaje? Šta preostaje od rojalizma? Ako već sami više nisu skloni da obmanjuju kako su sazdani od kosmičkog materijala, te da isključivo njihove zadnjice, jednako kosmičke, smeju počivati na prestolu – šta nas tada sprečava da prvog beskućnika ispod mostova Temze inaugurišemo u kralja? Ako već sami priznaju da je plava krv obična limunada iz poslastičarnice – šta tada čekaju ostali crvenokrvci? Šta rade sa one strane kapije Vestminstera? Šta, dakle, ostaje od aristokratskog – inače duboko anahronog, nehumanog – načina razmišljanja ako su ga se i sami plemići, kako vidimo, odrekli? Ostaje, nažalost, sve – jer obični pučani, a mi to očito jesmo, ne mogu bez svojih velikaša.
Ivan Kovač
