trg_fontaneDo pre nekoliko godina bilo je nezamislivo da u gradu imamo zalagaonice. Upravo zalagaonice svedoče o životnom standardu u Bečeju, o tome da ljudi ne mogu da žive od plate, i svoje dragocenosti, svoje uspomene poveravaju strancima. Sasvim je nevažno da li građani idu u zalagaonice pre ili nakon uzimanja kredita.
Pitali smo građane Bečeja kako žive, da li je plata, ako je imaju, dovoljna za preživljavanje, ili pozajmljuju, uzimaju kredite, nose vredne stvari u zalagaonice.
Darko Mitić: Samo ću ovako reći, Bečej je bio šesta ekonomska regija u Evropi. Živeo sam u Zadru i znam da se u Zadru prodavalo dosta toga iz Bečeja, pogotovo poljoprivredni proizvodi. Da jedan takav grad dođe do toga da ljudi nemaju hleba da jedu, to je nešto što je za Ginisovu knjigu rekorda. Nisam iz Bečeja, ali sam tu dvadeset godina, deo sam ovog grada i gradim ovaj grad, stolar sam – ovo je užas kako se živi. Pogotovo je predsednik Knezi katastrofa, što je sada stavio Miškovića usred grada napravio je za Bečej nešto zbog čega će ga ljudi pamtiti po najvećem zlu koje je ikad iko napravio ovom gradu. Užas šta je čovek napravio, to smatra čitav grad, ali ovde su ljudi pasivni, niko ništa neće, ljudi leže i misle da će im revolucija doći u krevet. To tako ne ide. Što se preživljavanja tiče, ko više da uzme kredit, kada ljudi rade radi tih kredita, a ne mogu da ih isplate, a država banditska, samo traži pare. Kaže se, učini ti nešto za državu, a ja se pitam šta je ikada država učinila za nas? Hajde, neka mi se jedan takav javi, osim onih koji su je pokrali, koji vladaju, to je očito.
Vera Ćurčić: Ljudi žive grozno, verovatno većina ne može da živi od svoje plate. Imala sam priliku da vidim ljude koji dolaze u narodnu kuhinju. Tuga je videti ih, ali šta će? Ja ne radim, nemam penziju, živim od danas do sutra, a tako živi većina, jer nam privreda stoji, ne radi niko ništa, niti se iko trudi da bilo šta oživi. Uspevam da preživim tako što prodajem nešto iz svog dvorišta, iz svoje bašte, leti radim sezonske poslove na njivi, tu susrećem ljude koji bukvalno preživljavaju, a takvih je jako mnogo. Verovatno ima onih koji su prinuđeni i da založe nešto vredno da bi preživeli, ali ja sam protiv toga. Druga je stvar ako neko ima tri kuće, tada, naravno, može da proda dve da bi živeo u jednoj, mada nema kome da se proda ni kuća, nekretnine nemaju vrednost, a ni zlato ne možete prodati a da vam se isplati… Moram da se žalim i na opštinu, pijaca je grozna, uložene su pare a nije urađeno kako treba, nisu napravljene lepe tezge, a ovakvo čudo od krova je apsolutno nepotrebno, za taj novac mogli su da pokriju celu pijacu, tu je pokradeno para ko zna koliko. Javne službe ne rade ništa, ulice su nam štrokave, prljave, nemam da vam kažem nijednu lepu stvar.
Slobodan Trajković: Zaposlen sam, imam svoju firmu, ali teško se živi. Vremena su veoma teška i sigurno da mnogi moraju ili da pozajmljuju ili da založe stvari da bi preživeli. Kod mene u komšiluku pola ulice je ostalo bez struje, jer nemaju ljudi odakle da plate račune i isečena im je struja. Izašao sam iz PIK-a da bih pokrenuo sopstveni posao, ribar sam po struci, a radim veleprodaju i maloprodaju, snalazim se nekako, ali, vidite i sami, riba je najjeftinija, a ne ide. Sto dinara se traži za kilogram ribe, a narod ni to ne može da kupi.
Katica Ajdanov: Penzionerka sam i ne mogu da živim od penzije. Imam taman toliko da poplaćam račune, a na pijaci prodajem polovnu robu da zaradim koji dinar, ali sve je to slabo. Posle trideset godina sam prinuđena da sredim kupatilo jer su pločice počele da otpadaju i cevi su popucale, tako da sam morala da podignem kredit. Uzela sam i dozvoljeni minus, sve sam maksimalno iskoristila. Ćerka jedino radi, zet ne radi, sin ne radi, imam dva velika unuka i šta da vam kažem, teško se živi. Svi kukamo i pokušavamo da se snađemo kako umemo. Trebalo bi malo da vode računa o nama penzionerima, sve su zamrzli, a vidite cene – cene su odmrznute.
Željko Lukić: Ne živi se nikako. Od plate ne mogu da živim, nema kredita, nema ništa, ali, hvala bogu, za sada ništa nisam morao da dam u zalagaonicu. Žena i ja nismo zaposleni i prinuđeni smo da radimo na crno, malo na njivi, snalazimo se nekako. Od prijatelja i poznanika malo njih radi, neki dižu kredite, a neki se muče kao i ja. Radio sam u Fadipu osam godina, a sada, kada je firma pukla, kome trebam sa 35 godina? Ne trebam nikom.
Valerija Tripolski: Teško se živi. Imam veliku decu koja nisu zaposlena i jedva pre-življavamo. Prinuđeni smo da koristimo dozvoljeni minus u banci, plata traje dva dana, to se zna kada se ode u prodavnicu, 1.000 dinara nije ništa. Svi smo u sličnoj situaciji i moji poznanici i prijatelji, od plate se ne može živeti.
Dragan Ajdinović: Došao sam iz Nemačke, ovde sam već petu godinu i mogu vam reći da se ovde živi jadno i očajno. Od svojih primanja mogu da živim kako hoću, ali je Bečej postao zadnja rupa u Vojvodini. Sve druge opštine su se trgle, i manje i veće, ali Bečej baš i nije. U mom okruženju ima onih koji su prinuđeni i da pozajmljuju novac i da založe neke vrednosti da bi preživeli, prinuđeni su i da prodaju ispod cene, kupovna moć je na nuli.
Ištvan Šileš: Kad 70-75 posto ljudi ne radi, onda je jasno kako se živi. Ja sam uzeo otpremninu i sada ne radim, uspevamo nekako da preživimo, kod kuće malo raduckamo i pokrivamo se nekako, ali ništa nije dobro. Dosta mojih prijatelja, kao i komšiluk, loše žive, ne mogu ni kredite da uzimaju, jer nemaju odakle da ih vraćaju.
LJ.M.
