trg_fontane
Gost rubrike „Čarobni ručak“ je Đorđe Segedinski – učitelj Đoka, sa svojom družinom, učenicima 4d i 4a razreda Osnovne škole „Zdravko Gložanski“.
Njihovo gostovanje u ovoj rubrici nije slučajnost, jer oni prave zajedničke „čarobne ručkove“ u prirodi već četiri godine. Jedan takav su priredili krajem septembra, kada su kuvali pileći paprikaš u kotliću na kampu kraj Tise.
Učitelj Đoka kaže da slična druženja priređuje gotovo čitav radni vek sa brojnim generacijama đaka.
„Dok sam radio u Čikeriji, vodio sam decu na salaše, recimo, na salaš pokojnog Pante Sekulića na Beljanskoj bari, tamo je bila jedna zemunica još iz doba šajkaškog odreda, znate, kao iz filmova ’Mirko i Slavko’, a odlazili smo i na druge salaše koji izlaze na vodu i organizovali izlete od ujutro do uveče, pa smo kroz druženje i igru objedinjavali sve to što smo učili i radili u školi. Onda sam to nastavio od 1983. godine kada sam došao u Bečej. Deca su to odlično prihvatila dok su kolege, to jest koleginice različito gledale na to, uglavnom uz komentar ’pa da, ti imaš vremena za to’. Vi žene uvek imate posla subotom, i pijaca, i kuća da se spremi ili malo da se opustite kod frizera, a nama muškarcima subota je dan za ’ladnovanje i plandovanje’. Volim decu, i slobodno vreme često provodim sa njima, dogovorimo se gde ćemo da idemo i šta ćemo da radimo, a oni će to pamtiti. Setiće se neko ovih izleta kad mene ne bude bilo.“
Izlete sa đacima učitelj Đoka organizuje nekoliko puta godišnje.
„Sada je tema bila orijentacija u prostoru, u oktobru će biti neka druga, a u novembru ćemo ići u Goranski park da tražimo skriveno blago. To im je posebno interesantno, unapred negde sakrijem blago (slatkiše) i napravim mapu po kojoj oni treba da ga nađu prema naznačenim orijentirima. Na ovakvim izletima je sve objedinjeno, i priroda i društvo, i čuvari prirode. Sa nama su i učenici iz mađarskog odeljenja i koleginica Judita Berkeš, sa kojom sarađujem godinama, to je već kao jedan razred. Važno je da se deca druže i to su prihvatila sa oduševljenjem.“
Četrdesetak učenika je sa ushićenjem pričalo šta su trebali da rade, podeljeni u dve grupe, dečaci i devojčice, pokazivali su kako mogu u prirodi da se orijentišu i odrede strane sveta pomoću mahovina, lišaja, godova na panju ili kompasa, tražili su divlje kupine, list jasena, objašnjavali kako određuju koja je leva a koja je desna obala reke, nabrajali kako su videli konje, ovce, koze i još mnogo toga.
Što se tiče kuvanja paprikaša, učenici kažu da pomažu oko pripreme, ljušte krompir, seckaju, prikupljaju grane za vatru, ali i da su naučili da kuvaju i da bi znali sami da spreme paprikaš. „Prvo treba da se stavi luk u kotlić, nalije se voda, stavi se ’vegeta’, paprika, krompir i meso, i kad bude gotovo – jedemo“, reklo je nekoliko njih uglas.
Učitelj Đoka je objasnio kako izgleda procedura: „Sva deca od kuće donesu sastojke koji su potrebni za paprikaš, par glavica luka, krompira, malo začina, sitne paprike, lovorov list, biber, svežu i ljutu papričicu, komad mesa, ali samo konkretne stvari, batak ili belinu, ne koristimo šiju, krila ili trticu, jer deca ne vole da pipaju. Pošto nam se na ovakvim druženjima obično pridruži neko od mojih prijatelja, i ja donesem deo potrebnih sastojaka. Onda uglavnom devojčice imaju zadatak da prikupe sav materijal i da ga sortiraju, dok ja isečem meso, a dečaci prikupljaju grančice za vatru. Ima i onih koji su zainteresovaniji za kuvanje, pa su stalno pored mene, pomažu oko mešanja, dodaju začine…“
Dok se jelo krčka, mališani obave svoje zadatke, druže se, zatim dolazi zajednički ručak, a nakon toga počiste za sobom.
Što se načina pripreme paprikaša tiče, učitelj Đoka je ispričao kako on to radi, ali nije hteo da otkrije svoju malu „kulinarsku tajnu“.
„U kotlić se stavi luk, ulje i malo vode i zajedno se dinsta dok se ostalo pripremi. Posle stavljamo sitnu papriku, začin, biber, lovorov list i nastavi se sa dinstanjem, pa se to onda malo proba. Kad luk bude gotov, doda se tri frtalja vode, stavi se meso i tako krčka dalje. Onda ja zamutim neke ’špecije’ koje mogu da se kažu ali i ne moraju, isto su crvene boje ali su dodati neki začini, ima svega i svačega al’ ne mogu da odam tajnu. Zatim se nalije još vode, doda krompir i kad provri, još jednom se proba i gotovo je. Dodaju se i dve ljute papričice, kažu da deca ne vole ljuto, međutim, nije to baš tako.“
Voli da kuva tri jela – riblju čorbu, paprikaš i pasulj, uglavnom u kotliću ili kazanu.
Učitelj Đoka kaže da nema bolje od vojvođanske kuhinje, a „priznaje“ samo još bosanski lonac. Što se recepta tiče, kaže da ne može da se seti nekog u celini jer „slabo pamtim, brzo zaboravljam, pa onda tek kad krenem da kuvam prisetim se, ohoho, treba malo i ovog, pa treba malo i onog“… Od uspomena na najlepše pripremljeno jelo izdvojio je svečanu večeru na kojoj umalo nije ostao gladan, ali i bez zuba.
„Sa ’Bačkim mališanima’, to je folklorna sekcija u školi, smo gostovali u Zadru, gde smo bili gosti mornarice Jugoslavije. U Domu vojske Jugoslavije bio je pripremljen doček, a posle toga večera. Ne znam tačno kako se zove to što su servirali za večeru, rekli su da su to plodovi mora. Sedeo sam pored načelnika Doma vojske Jugoslavije, a sa moje druge strane je sedeo jedan kapetan koji je zaslužan što su ’Bački mališani’ tamo gostovali. Donose nam večeru, onako nešto rašireno u porciji, a tako nešto ja nikad nisam video. Uzmem nož i počnem da sečem, sečem, sečem, jedva sam presekao, stavim zalogaj u usta, osetim da je to nešto tvrdo ali ćutim i žvaćem. Kapetan i načelnik pored mene gledaju kako se patim i puste me da vide dokle ću. I dalje ja to ’drgeljišem’, pokušavam da odsečem komadić, jedem, ukusno je to sve ali teško se žvaće. Kad sam već pojeo pet-šest zalogaja, vele oni meni: ’Učitelju, vidimo da vam je ovo jako lepo’. Rekoh: ’Jeste, samo je jako tvrdo’, a na to će kapetan: ’To tvrdo mi izvadimo, pa tako jedemo!’ Onda su mi objasnili da su to male sipe i ono tvrdo je bila sipina kost koja se veša u kavez za papagaje.“
LJ.M.
