Podržite Bečejski mozaik

Dostupan za sve, finansiran od strane čitalaca

Arhiva |

Impresum |

Kontakt |

Pretražite

Logo Becejski

Poznati Bečejci:28 – Bombondžijsko-poslastičarska tradicija porodice Sentomaški

Poznati Bečejci:28 – Bombondžijsko-poslastičarska  tradicija porodice Sentomaškitrg_fontane

Čak i danas kada se izgovori ime „čika Paja“, sad već sredovečni Bečejci, uzdahnuvši, pomisle na poznatu poslastičarnicu, kolače, sladoled i ostale slatkiše.

U „slatkoj“ porodičnoj tradiciji, dugoj više od sto godina, čika Paja je bio poslednji koji se bavio poslastičarstvom.
A sve je započelo od Avrama Sentomaškog. Rodni Bečej je napustio i otišao u Titel da izuči bombondžijski zanat – poslastičarskog zanata tada nije bilo. Ne zna se šta je uticalo na to da odabere baš taj zanat, ali 1880. godine on se vraća u Bečej s položenim zanatskim ispitom za bombondžiju. Svoje bombone Avram je prodavao na pijacama, vašarima i crkvenim slavama u Bečeju i okolini. Bavio se ovim zanatom sve do stvaranja Kraljevine SHS, 1918. godine. Interesantno, njegove alatke za pravljenje bombona čuvaju se i danas u porodici Sentomaški. Avram je u zanatu imao naslednika, svog sina Pavla.
Sin Pavle, nazovimo ga čika Paja stariji, nastavio je očevom utabanom stazom, praveći od nje pravi put. Rođen je u Bečeju, 1886. godine, a tek što je ispekao poslastičarsko-bombondžijski zanat, izbio je Prvi svetski rat. Mobilisan od strane Austro-Ugarske, on je na Istočnom frontu prebegao Rusima, zatim preko Azije došao do mora i ukrcao se na francuski brod koji je plovio u Solun. Želeo je da se priključi srpskoj vojsci u egzilu i sa njom, kao što je čuo, uđe u proboj Solunskog fronta. Međutim, front je već bio probijen, te se preko Dubrovnika vratio u Bečej, 1918. godine.
Usidren u svom zanatu, Pavle je period između dva svetska rata proveo po vašarima i drugim javnim mestima na kojima se narod okupljao, nudeći svoje orasnice, bombone, šećerne štangle, šarene „lule“… Godine vrednog rada i štedljivosti su se isplatile. Paja otvara radnju u Zelenoj ulici. Sada je mogao, osim bombona i sitnih poslastica, da pravi i kolače i sladoled, a da sve prodaje na jednom mestu, u svojoj radnji.
A ispred radnje je bio, u reklamne svrhe, postavljen veliki beli zec, napravljen od kartona i uverljivo oblepljen dlakom. Zec je pomerao glavu, kao da pozdravlja mušterije ili odobrava klimanjem njihovu nameru da uđu u poslastičarnicu. Mada je imao konkurenciju u drugim poslastičarnicama ili uličnim prodavcima sladoleda, radnja je išla dobro i bila je na dobrom glasu. Kod kuće su vredno radili, osim njega i sin mu Pavle i jedan radnik „domaći Švaba“ Hafekust. Bez obzira na njihovu vrednoću i organizovanost Paja je morao da zatvori radnju. Početkom pedesetih godina, država je znatno povisila poreze, a on to nije mogao da plati. Paja se vraća vašarima da prodaje svoje poslastice. Umro je 1963. godine.
Tradiciju poslastičarstva u bečejskoj porodici Sentomaški nastavio je Pajin sin, takođe poznat kao čika Paja. Pavle junior je, dakle, nasledio i očevo ime i nadimak. Rođen je u Bečeju, 1926. godine. Posle trećeg razreda gimnazije, u zanatlijskom udruženju polaže majstorski ispit za poslastičara. Kako je porodična radnja prestala sa radom, početkom pedesetih posao pronalazi u bečejskoj pekari. Ukus njegovih kolača dugo vremena su prepoznavali gosti bečejskih restorana „Malog minjona“, „Velikog minjona“ i „Osmice“.
Ljubav prema poslastičarskom zanatu i unosnom poslu uticala je da Paja junior sa ženom Lenkicom, a posle očeve smrti, isposluje dozvolu za izlazak na vašare. Zbog zakonskih propisa, žena Lenkica je bila formalni nosilac obrtnice. Radeći istovremeno dva posla, čika Paja i njegova Lenkica otvaraju svoju poslastičarnicu 1982. godine u Zelenoj ulici. Bio je već tada pred penzijom. Ali u poslovanju, držao se očevih reči: „Ako kažeš da su u kolaču orasi, onda moraju biti orasi, mušteriju možeš prevariti samo jednom“. Tih godina se među varošanima opet moglo čuti „idemo kod čika Paje na kolače“.
Poslastičarnica je radila do 1988. godine kada se čika Paja penzionisao. Mada je mogao da zasluženo predahne, on je, po navici, i dalje, kao nekad, pušio tek polovinu cigarete, kada za celu nije imao vremena.
Vredni čika Paja je umro septembra meseca 2007. godine. Poslastičarska tradicija je njegovom smrću završena.
Ali, počela je, po svemu sudeći, da se stvara druga. Sin Dragoslav je stomatolog u Novom Sadu, a unuka je student stomatologije, takođe u Novom Sadu.

Dušan Opinćal

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *