trg_fontaneNajavljen kao jedan od najkontroverznijih filmova ikada, Nimfomanka Larsa fon Trira je, naprotiv, nenadahnuto, besciljno i zapravo prazno delo. Film nije rđav kao što su to žanrovski filmovi koji podbace, komedija koja nije smešna ili horor koji nije strašan i ne uteruje nelagodu u kosti. Film nije rđav čak ni u smislu umetničke pretencioznosti – naprosto je prazan, a to je, dakako, smrtni greh za film, posebno kada traje četiri sata.
Ukratko, film govori o prebijenoj ženi kojoj dobri Samarićanin pomogne, odvede je svojoj kući, a ona u krevetu, oporavljajući se tokom noći, uz šolje toplog čaja ispoveda domaćinu, matorom devcu, svoj nimfomanski životopis. I tu se nižu različita „zastranjenja“ – prikazujući njenu polimorfnu perverznost, autor kao da je hteo da uprizori svaki mogući pornografski podžanr: od varijacija konvencionalnog seksa, lezbejstva, do brutalnog S/M-a i „sendviča“ sa crncima. Međutim, ako se kontroverznost svodi na to da se u jedan (praznjikav!) umetnički film, dakle srednjestrujaški (moj ćale bi rekao celovečernji), umetnu scene eksplicitnog seksa, onda to i nije ništa posebno. Nagisa Ošima je još 1976. snimio Carstvo čula, fim koji, osim što sadrži scene eskplicitnog seksa, predstavlja izvanredno umetničko delo.
Doduše, nešto od kontroverznosti film nudi dok promišlja sukob nimfomankine razorne, neutažive požude i svakodnevice tj. majčinstva, braka, posla. Nažalost, to je tek slučajnost u filmu. Takođe, s obzirom da sam Nimfomanku gledao javno, u bioskopu, i to u društvenom kontekstu jednog festivala, izvesne subverzije je naprosto moralo biti – još i više da nisam bio u društvu svoje drage, nego, recimo, majke – jer kolektivno praćenje filma predstavlja zapravo nametnutu komunikaciju između gledalaca tj. svest o tome da je određeni sadržaj u nečijoj svesti i, takođe, svest da neko drugi ima svest da je u mojoj svesti određeni (u ovom slučaju neprikladni!) sadržaj – a to je, složićete se, već neprijatno. Subverzivna je, možebiti, i mogućnost da se (naše) žene pokraj nas ne uspale i pohrle ka bioskopskom platnu, ka erektiranim penisima uvećanim do gigantskih razmera. Napokon, subverzivna je i scena u kojoj glavna glumica Šarlot Gensbur (ćerka šansonjera Serža Gensbura) oralno zadovoljava nekog tipa. Kažem glumica, a ne lik koji tumači, jer estetski-moralno zatucana svest prosečnog gledaoca još nije u stanju da razlikuje odglumljeni i stvari seks, kao što uspeva da razlikuje odglumljeni i stvari poljubac. Jer, „seks je seks“. Naime, usne umeju da lažu, i to samo kada ljube, dok su vagina i penis, izgleda, bolno iskreni, istinoljubivi (polni organi otkrivaju svoje uzbuđenje, ipak, ljudi se grdno varaju ako pomišljaju da njihove partnere jedino oni sami mogu/smeju uzbuditi). Dakle, subverzivno je da jedna ozbiljna i uvažena glumica „puši po filmovima“.
Međutim, i takve subverzivnosti i kontroverznosti su ništavne u poređenju sa, na primer, onim u Pazolinijevom filmu Salo ili 120 dana Sodome koji prikazom seksualnih devijacija i bestijalne nasilnosti jedne (desadovske) družine govori o italijanskom, ali i svakom drugom fašizmu.
Nimfomankinu ispovest dobri Samarićanin, inače knjiški moljac i, već spomenuh, devac, komentariše preočiglednim i, mestimice, upravo nesuvislim racionalizacijama – nimfomanijaštvo se tu povezuje (verbalno i vizuelno) sa mušičarenjem, sa numerologijom i Fibonačijevim brojčanim nizom, sa zlatnim presekom, Zenonovim paradoksom, svakojakim teološkim i literarnim motivima, Bahovom polifonijom. Sve to je, naime, toliko banalno da me ovo poslednje podsetilo na doživljaj iz mladosti kada mi je komšija posudio kasetu sa pornićem na kojoj je film bio rđavo nasnimljen preko jednog koncerta pa je tokom gužvanja svoje hitove pevao Toma Zdravković.
Fon Trir, naravno, mora da je tu ironičan – ali to jedino sudeći po umetničkom geniju i mudrosti posvedočenim u njegovim prethodnim filmovima. Nije, međutim, jasno kuda bi oštrica ironije uopšte ubadala, pa čak ni u zabavnom finalu kada nimfomanka, eto, odluči da pobedi svoju pasiju i postane dobra, ali joj dobri Samarićanin, u kome je prepoznala srodnu dušu, intimusa, to ne dozvoli time što joj se tokom noći uvuče u krevet, radoznao, da i on malo štrpne, nakon čega ga ona (licemerno) ubije pištoljem.
Razume se, o rđavim umetničkim delima ne vredi trošiti reči, osim ukoliko se bestidno ne samopreporučuju ili, pak, kako bi se iskazalo iznenađenje (i frustracija!) zbog podbačaja inače sjajnog autora, a upravo je to ovde slučaj. Dakle, da ne bude zabune, drag mi je Fon Trir – njegovi Idoti su mi jedan od najdražih filmova, Kroz talase i Melanholija su naprosto sjajni – ali mi je, aristotelovski da reknem, istina još draža.
I.K.
